LAMENT NAD SRBIJOM
Predložene mere Vlade Srbije za ekonomsku i finansijsku konsolidaciju zemlje su dobile podršku javnosti. Ali mnoga pitanja ostaju otvorena, nejasna i nerešena.
Prodje turbulentna nedelja. Premijer je konačno obelodanio mere za finansijsku konsolidaciju i sveobuhvatan ekonomski razvoj posrnule nam države. Dugo je trajalo ispitivanje “tržišta”. Licitacija u kom procentu će biti smanjene plate i penzije, kao jedine konkretne mere (pored ostalih deklarativnih), krenula je od 20%, potom je spala na ispod 10%, onda se popela na 15%, da bi se zaustavila na varijabilnih 10%, izuzimajući od umanjenja one koji i onako ne mogu da prežive od plata ili penzija. “Tržište” je pažljivo osluškivano, mediji su odigrali svoju ulogu, a i žrtvovani su neki “radikalni” političari. Ipak uloženi napor premijera se isplatio. Ne samo da nije izgubio na rejtingu, jer nepopularne mere nose rizik gubitka vlasti na sledećim izborima, već je na opšte iznenadjenje dobio toliku (skoro plebiscitarnu) podršku domaće i medjunarodne javnosti, institucija, stranih velikodostojnika, domaćih ekonomista, analitičara i vidjenijih privrednika, da je verovatno i dan danas u neverici.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić i austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc
Jedino sam iznenadjen što niko iz Srbije nije poslao telegram podrške (od strane uspešnih preduzeća, slobodnih i sindikalno udruženih radnika, mesnih i ostalih zajednica i sl.). Možda je telegram i poslat, ali je verovatno ocenjeno da bi bilo neukusno da se dobije baš tolika podrška. Ovakvo ispitivanje “tržišta” je stara, oprobana metoda. U narodu se kaže “pusti se buva”, pa se prikupljaju reagovanja, kao skorašnji primer pokušaja da se neki “biznismeni” ustoliče na čela javnih, odavno posrnulih preduzeća, onako patriotski. Njihova ljubav prema ovom narodu je velika i dokazano bogata.
Posebno me je bacila na kolena nemačka podrška, koja je promene u Srbiji nazvala “impresivnim”, a na kraju dotukla i podrška austrijskog ministra Sebastijana Kurca, koji me neodoljivo podseća na ove naše mlade političare, čije je prvo zanimanje posle završene srednje škole, privatnog fakulteta i doktorata, ministarska fotelja. Počinjem da budem skeptik, da baš u ovim uslovima treba da se držimo narodne izreke – da na mladima svet ostaje. Izgleda da je pogrešno protumačena.
Zabrinulo me je i to što se podrška dobija od istih, u kontinuitetu, iz godine u godinu, a Srbija nikad nije bila na tako niskim granama. Podrška jeste iskrena, ali nisam siguran u kom pravcu ide i sa kakvim ciljem.
Posle 2 godine + 130 dana od kako su isti akteri na političkoj sceni Srbije, doduše posle kozmetičkih promena koje nisu uticale na sistem odlučivanja, sadašnji premijer (koji priznaje samo 130 dana) je predložio deklarativne mere (oštra borba protiv sive ekonomije, otpuštanje viška ljudi u administraciji, smanjenje subvencija pojedinim javnim preduzećima, jačanje privatnog sektora), ali i “teške i bolne” konkretne mere – smanjenje penzija i plata u javnom sektoru. Pokušao sam da se prisetim od kad se ova retorika upotrebljava, ali mi je pamćenje ograničeno na poslednjih 20 godina. Od izbornih obećanja jedino nisam u očio da se insistira na “genijalnom” planu da se višak državnih službenika “rasproda” privatnom sektoru po principu deset kupiš, za jednog plaćaš poreze i doprinose.
Iz samo njima znanih razloga, aktuelna vlast koja je na sceni već treću godinu, i pored izbornih obećanja čija je formulacija ista kao i formulacija predloženih mera, ništa nije učinila da poveća budžetske prihode i eliminiše nepotrebne rashode.
I dalje Narodna skupština troši više od 2 milijarde dinara na predimenzionirani delegatski aparat i stručnu službu, neprimerenu veličini Srbije i ekonomskoj snazi. Za partijsko jednoumlje sigurno nije potreban toliki broj dobro plaćenih kadrova, kao ni ljudi u stručnim službama, vozila i drugi troškovi koji idu kao prilvilegija narodnog poslanika.
Vlast i dalje ne zna koliko ima javnih preduzeća, agencija i drugih, od države plaćenih regulatornih tela. Pored toga ne zna se ni sa kojom imovinom država raspolaže. Ili se možda zna, ali nije baš uputno da se obelodani.
Oličenje bahatosti, lošeg rada, neracionalnosti i ostalog što ima negativan predznak je sigurno EPS. U to osinje gnezdo niko ne ulazi, iako se na svakih mesec dana oglasi resorni ministar sa porukom da će vršiti promene u tom preduzeću i da će te promene biti bolne. Izgleda da još nikog “ne zabole” za te poruke.
EPS – državni monopol koji (kao i ostala javna preduzeća) treba da posluje pozitivno sa pažnjom dobrog privrednika jer nema konkurenciju, a višak prihoda usmeri u budžet države, konstantno posluje sa gubitkom i na državnim je jaslama. Medjutim, taj isti EPS se reklamira na televiziji(?), sponzoriše sportske klubove, narodne i zabavne pevače(?), ima više od 700 direktora i neutvrdjen broj zamenika direktora, pomoćnika, savetnika, sekretarica, vozila i vozača(?), PR službu sa neverovatnim brojem dobro plaćenih saradnika, itd.itd. Čak i ozbiljnija državna revizija (od postojeće) teško bi utvrdila obim i opravdanost troškova ovog sistema.
Medjutim, nijedna vlast, kao ni ova, ne sprovodi mere racionalizacije, već kroz povećanje cena aminuje pokriće gubitaka i tako pokušava da smanji subvencije, odnosno pritisak na budžet. Zamena teza – umesto budžetskog prihoda EPS proizvodi budžetski rashod. Neosnovano se uporno tvrdi da mora doći do povećanja cena, jer je naša cena kilovata najniža u okruženju i šire. Pa šta ako je najniža? Cena za početak treba da bude odraz neophodnih i racionalnih troškova jer je EPS monopol, a kasnije u stabilizaciji ekonomskih prilika cena treba da obezbedi i budžetski prihod. Nije EPS, kao i druga javna preduzeća, napravljen da bi u velikoj meri bio izvor zarada i privilegija kadrovima partija na vlasti. Zašto se ne pozivamo i na druge cene (hrane, odeće, obuće, a pogotovu hrane, odeće i obuće za bebe) koje su niže u okruženju, ili na zarade koje su više?
Borba protiv sive ekonomije je valjda najčešće korišćena fraza svih partija u poslednjih 25 godina. Protiv sive ekonomije se ne bori pretnjama i inspekcijskom kontrolom. Recept je jednostavan: smanjite opterećenje neto zarada sa 63% na npr. 40% bez promene visine bruto zarada. Imaćete višestruku korist: poslodavci će zapošljavati i prijavljivati radnike na realniju zaradu bez povećanja isplaćene ukupne mase za zarade i neće morati da stvaraju crne fondove za isplatu neoporezivog dela. Povećajte minimalnu zaradu, koja će se uklopiti u ovu računicu, a poslodavcima koji ne prijavljuju radnike zapretite “da ćete ih obesiti na Terazijama”. Radnici će imati veća primanja, što je i uslov za izlazak iz recesije i zone deflacije, odnosno otpuštanja radnika zbog smanjene tražnje na tržištu. Smanjenje sive zone rada direktno se preliva u legalan, prijavljen rad, što u masi donosi isti ili veći prihod budžetu i socijalnim fondovima. I što je najvažnije – veće zarade utiču i na veću kupovnu moć, a time i do većeg prihoda po osnovu PDV – osnovnog i najvećeg budžetskog prihoda. Jednostavan način da se kroz povećanje zarada povećava i budžetski prihod, umesto da se smanjuje rashod smanjenjem plata i penzija. Povećana tražnja povećaće i privrednu aktivnost, a time će doći i do novih radnih mesta.
Ove promene, koje direktno utiču na privatni sektor u kome je zbog neopravdano visokih nameta na zarade prosek primanja za 20% niži od javnog sektora, imaće direktan uticaj i na budžetske rashode, koji bi se smanjili za umanjeno izdvajanje poreza i doprinosa na zarade u situaciji zamrznutih zarada zaposlenih u javnom sektoru.
Očigledno je da ne postoji volja da se pristupi pravoj reformi i Srbija izvuče iz duboke krize u kojoj se nalazi, i to ne samo u oblasti privrede i javnih finansija, već i iz duboke krize u kojoj je pravosudje, zdravstvo, školstvo, kultura. U dve godine aktuelne vlasti, osim priznanja Kosova ništa konkretno nije uradjeno. Zato me i brine tolika podrška “impresivnom programu i promenama”. Koji je pravi cilj te podrške?
Aleksandar Zlatar
Na političkom nebu Srbije, očekuje se nestabilno vreme uz mogućnost olujnih nepogoda praćenih velikom količinom padavina na čitavoj teritoriji uključujući i Kosovo i Metohiju. Uzrok ovakvih promena leži pre svega u ispuštanju prekomernih količina lažnih obećanja i nepreduzimanja adekvatnih mera protiv pretećih gradonosnih oblaka. Odnos broja produktivnih radnika u odnosu na neproduktivne u Srbiji je 1:2,8. Takvu nepogodu ni jedna zemlja ne bi izdržala. Odolevamo u crvenoj zoni već četvrt veka.
Osnovno pitanje glasi: Koje su to snage u Srbiji koje su motivisane da izvedu korisne promene? U ovom momentu, uz časne pojedince, ja takvu organizovanu snagu ne prepoznajem. Političke partije na vlasti od vraćanja u robovlasnički kapitalizam apsolutno nisu zainteresovane za bilo kakve promene u korist naroda i države Srbije. Sve je manje onih koji žive i rade za državu, a sve više onih koji ništa ne rade i žive na račun države.
Samo takva država je put spasenja mogla da vidi u smanjenju penzija. Smanjenje penzija je protivzakonit, nepromišljen, nehuman i kukavički čin, koji je prirodno pozdravljen od naših dokazanih prijatelja MMF, Velike Britanije, Nemačke i Austrije. Pored tolikih potencijala (nezaposleni stručni mladi ljudi, neobrađena zemlja, pusti pašnjaci, avetinjski prazne industrijske hale), besprimernog rasipanja sredstava (javna preduzeća, ogromna nestručna, nekompetentna i neefikasna administracija), desetine hiljada radnih mesta na kojima se samo dolazi radi podizanja plate, država je odlučila da uzme od onih koji nemaju ni snage ni volje da se bune jer će i sa tom smanjenom penzijom pokušati da izdržavaju nezaposlenu decu i unuke, a za njih šta ostane.