Др Јован Љ. Јањић: Албанска голгота српске војске 1915. године

Представљање књиге

 

АЛБАНСКА ГОЛГОТА СРПСКЕ ВОЈСКЕ 1915. ГОДИНЕ

– Дневнички записи двојице Врањанаца –

Поводом обележавања стогодишњице Великог рата, Субнор Врања објавио је дневничке записе двојице Врањанаца, учесника Великог рата. Књигу је приредио др Јован Љ. Јањић. Књига је представљена јавности уочи обележавања 4. октобра, Дана ослобођења Врања у Првом светском рату.  

Доносимо овде делове из уводног поглавља приређивача. 

Први светски рат

Исрпљена Србија у балканским ратовима (имала је велике људске жртве и огромна материјална разарања) морала је да се брани већ 1914. године, кадје почео Први светски рат. Била је нападнута од Аустро-Угарске и њеног савезника Немачке, којима се као Централним силама придружује Бугарска, а касније и Италија и Турска. Србија је била на страни Савезника, Антанте, коју су чиниле: Енглеска, Француска, САД, Кина, Јапан, Бразил и др. У рату су биле 33 државе, милијарда и по становника. Било је мобилисано 70 милиона војника. Ратовало се на више фронтова.

Србију су напале Аустро-Угарска и Бугарска. Отворен је Балкански, касније Солунски фронт. У врло значајним и одсудним биткама у овом ратуучествовали су и људи врањскога краја, као припадници Врањског пешадијског пука, који је био у саставу Моравске дивизије.

Српска војска је у току 1914. године нанела аустро-угарској војсци генерала Поћорека тешке поразе, најпре под командом Степе Степановића у бици на Јадру и Церу, а затим под командом Живојина Мишића у бици на Сувобору. У септембру и октобру аустријске снаге су, у Колубарској бици, сасвим избачене из Србије. Наредне, 1915. године, поведена је 22. септембра аустро-немачко-бугарска офанзива против Срба снагама четири пута већим него што их је имала Србија. Српска војска је била принуђена на повлачење, тако да је новембра 1915. читава Србија била заузета.

Дошло је до повлачења наше војске преко Албаније. Она уз помоћ Француске стиже на Крф. Ту се опоравља 1916.године. Од ње и француске војске формира се Солунски фронт. Добивена је најважнија битка на овом фронту – Кајмакчаланска. Ослобођен је Битољ. И како није било резерве у наоружању, офанзива је престала.

Септембра 1918. године савезничке снаге (српске, француске, енглеске, грчке и италијанске трупе) врше пробој Солунског фронта. Главни удар извршила је српска војска. Настављено је гоњење непријатеља и ослобођење Србије и осталих крајева Балканског полуострва који ће касније ући у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенацa, односно Краљевине Југославије.

* * *

Овакве историјске чињенице о Првом светском рату данас се, када се обележава стогодишњица овог рата, познатог и као Велики рат, пренебрегавају и настоје да ревидирају. Све чешће одређени политички и научни кругови у свету настоје да врше ревизију историје, да узроке и покретаче овог рата виде онако како њима данас одговара.

Искривљавање историјских чињеница и контроверзе о Првом светском рату почеле су још за време његовог трајања. Нарочито је то долазило до изражаја у време обележавања вежних годишњица овог великог историјског догађаја. Тако је, како нас медији обавештавају, и данас. Појављују се у свету књиге са контрадикторним тврдњама о узроцима Великог рата. У многима од њих као главни кривац за његово избијање означена је Србија.

Историчар др Миле Бјелајац, научни саветник Института за савремену историју Србије, у вези са оваквим мишљењима наглашава: „За разлику од ранијих годишњица, ову карактерише покушај да се реинтрепетира улога Балкана, посебно Србије, у кључним разлозима избијања рата. Део продукције карактерише покушај намерног склањања у страну већ утврђених чињеница о утицају међуратне политике немачких влада на скидање одговорности за рат по сваку цену. Данас видимо оживљавање тог тренда с печатом постмодерне историографије.“[1]

Настоји се, по сваку цену, да покаже да Велики рат није отпочео нападом Аустро-Угарске и Немачке на Србију ради задовољења њихових империјалних апетита, да је његов узрок атентат на Франца Фердинанда, да је Гаврило Принцип терориста, да се зa све окриви Србија (као и у наше време). Живо се ради да се пониште кључне последице овог рата. Једна од њих је и распад Југославије.

Таквој ревизији прошлости супротставили су се, и данас се супротстављају, многи историчари. Један од таквих је нпр. Владимир Дедијер, који је, како пише Политика, 12. јун 2014, 09, својом књигом Сарајево 1914. („Просвета“,Београд, 1966.), позивајући се на небројене архивске изворе, утврдио да су за велике светске силе „увек кривци мали народи и државе који се боре за правду, слободу и независност“, и да „Моћни дуго памте и осветнички су расположени.“

И академик Добрица Ћосић, аутор историјског романа Време смрти, који за тему има Први светски рат, оценио је „да има доста сличности у поступцима, ултиматумима и односу европских сила према Србији 1914. и 1941. године и сада.“[2]

Без обзира на сва контроверзна мишљења о узроцима Првог светског рата, Србија има данас све разлоге да са поносом обележи његову стогодишњицу, да обележи тај историјски догађај, из кога је изашла и као морална победница, дајући са савезницима немерљив допринос заједничкој борби.

Књига коју приређујемо и дајемо јавности, наш је скромни прилог обележавању овог, за српски народ, ослободилачког рата.

Књигу посебно намењујемо млађим генерацијама, следећи при томе мисао Дубравке Лакић, изречену поводом филма Владимира Перишића „Наше ће сјени…“ – да и књиге, као и филмови, могу да значе „сусрет прошлог и садашњег, сусрет две генерације, две младости – оне из 1914. и оне из 2014. као сусрет гласова из прошлости који више немају тела и тела младих данашњице који траже да артикулишу свој глас, своју побуну.“[3]

 

О дневничким записима др Јована Хаџивасиљевића Кроз Албанију 1915. године с Моравском дивизијом II позива

Два Врањанца: др Јован Хаџивасиљевић, војник-преводилац, инокореспондент и ратни дописник при Команди Моравске дивизије другог позива и Стојан Јовановић Шукар, војник-четни писар Моравске дивизије првог позива, водили су дневнике о преласку наше војске  преко Албаније 1915. године.

Дневничке записе смо приредили у овој књизи, не дирајући у њихову садржину, сем што смо правопис ускладили са данашњим правописним нормама и што смо их илустровали фотографијама, које су, ако друкчије није назначено, преузете са интернета.

Књига др Јована Хаџивасиљевића Кроз Албанију 1915. године с Моравском дивизијом II позив [4] као и његова претходна, Српска војска у Европском рату,[5] везане су за Први светски рат. Ове књиге, на одређени начин, чине целину. Претходна, да подсетимо, прати пут српске војске у Првом светском рату од првих њених победа над аустро-угарском војском, каснијих битака, одступања и повлачења пред надмоћнијим удруженим снагама Аустро-Угарске и Бугарске, њеног опорављања на Крфу и каснијих победа – од пробоја Солунског фронта до коначног ослобођења Србије и осталих делова Балканског полуострва, који ће ући у састав потом формиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије. Књига, пак, Кроз Албанију 1915. године с Моравском дивизијом II позива, прати свакако најтежу етапу херојске одисеје српске војске у Првом светском рату – прелаз преко Албаније, који је с правом назван српском голготом.

Аутор ове вишеструко занимљиве књиге, познати учени Врањанац, др Јован Хаџивасиљевић, прешао је са Моравском дивизијом II позива, која је била одређена за заштитницу наших армија кроз Албанију, цео пут у својству ратног дописника и секретара за страну кореспонденцију. Био је, стога, у ситуацији да непосредно прати све што се збива са Дивизијом – да види како повлачење преко албанских врлети, кроз места са непријатељски расположеним Арбанасима, доживљава обичан српски војник, али и они који га воде, као и маса избеглица која се са војском такође повлачи. Знао је за све војне заповести и одлуке Штаба Дивизије, често је на њих могао и да утиче. Његово казивање је зато изворно, увек у првом лицу.

На четрдесетак страница, које су у ствари само одломак, део његових ратних, дневничких бележака, дао је потресно сведочанство о преласку српске војске, српске владе и многобројних избеглица преко Албаније. Тај пут српске војске био је пут страдања, са лешевима српских војника, стараца, жена и деце на сваком кораку. Аутор дневничке записе посвећује Успомени својих ратних другова палих при одступању кроз Албанију 1915. године.

Он прати Моравску дивизију II позива од Приштине, одакле је она 9. новембра 1915. године кренула пут Албаније, до Драчког пристаништа, у које 10. јануара 1916. године стиже и укрцава се у лађе за пут на острво спаса, на Крф. Спис има карактер дневника, јер аутор хронолошки, из дана у дан, бележи кретање Дивизије и све што се с њом и масом избеглица збива на том путу.

На пут преко Албаније се пошло пошто је албански вођа, Есад-паша, на то пристао, изјављујући да му је мило што ће српска војска доћи у његову земљу. Али он је истовремено изразио и бојазан да ће она рђаво проћи преко територија где не допире његова власт. Сам је он своје земљаке (на тој територији – Ј. Ј.) оцртао у црним бојама: да су то пљачкаши и зликовци. Његова се бојазан показала оправданом.

Из Приштине, преко Црнољева, Суве Реке и Ораховца, Дивизија је кренула за Ђаковицу. На том путу је био општи метеж. Аутор бележи: Мраз је све више стезао, и пут нам је све тежи био. (…) А и Арнаута је све више по путу. И све чешће су поред нас промицали ка Ђаковиици аутомобили и друга кола пуна привилегованих официрских и грађанских породица са стварима. Хитају за Пећ, па ће одатле кроз Црну Гору и даље, у Европу. Мучно је било савлађивати приговоре војника који одступају с нама, и који виде, и знају, како су поједини официри лишавали пукове са 10–15 бораца и коња, да спасу своје ствари од непријатеља. Оку војниковом није се могао отети факат, где се из сред Србије, на војничким државним коњима и колима, носи и каква стара, олупана официрска или чиновничка пећ, док се, овамо, остављају топови, државне архиве и друга државна имовина.

Дивизија је већ 18. новембра напустила Ђаковицу и кренула у Албанију, на пут нечувеног страдања, на пут голготе. И пита се аутор овог списа-сведочанства: Ко није страдао ко је кроз Албанију пролазио? и одговара: Од византијске па све до последње, по времену, турске војске, страдали су у Албанији сви који нису носили ватру и вешалa.

Нижу се потресне слике страдања српске војске и избеглица, који су пошли готово на милост и немилост, гладних, голих и босих, полудивљих Арнаута, који без вере и народности, више жале метак него човека, само због онога што човек носи на себи и са собом. И целим путем Дивизија се кретала под ватром Арнаута који су пуцали са свих висова око Штаба и бивака. Највише су пуцали на ватре наших пукова… Војска без хране и воде, са слабом или никакавом одећом и обућом. Мраз све више стеже.

Арнаутско становништво немилосрдно убија и до голе коже свлачи српске војнике, па и децу. Исту храну за људе и стоку, под притиском, Арнаути наплаћују по више пута. Војницима неће да покажу чак ни бунар да би захватили воду. А ако то и учине, бележи један случај аутор, онда кажу да нема кофе, а кад даду кофу, не даду уже… Многи су војници, не могавши да издрже све тешкоће, дезертирали и одлазили у сигурну смрт од Арнаута.

Неке битке, нападе Арнаута, аутор је детаљно описао, дајући распоред јединица Дивизије и ток и динамику борбе. На две стране је, на пример, описао борбу са Арнаутима коју је Дивизија водила 19. новембра приликом преласка преко реке Дрим:

Таман да се Дивизија крене, а Арнаути, који су целу нашу заштитницу делом потукли, а делом натерали у бекство ка нама, појавише се изнад нас и наше претходнице и из стења и кршева осуше бесомучну ватру на нас. – Све су јачу ватру сипали на нас, и све се више спуштали к нама стално прикривени иза великога камења, тако да им се главе виделе само кад су нишанили и пуцали. Људи нам почеше гинути. Настаде страшна збрка и свет наш поче да бежи, али куда. Прашти пушка и фијуче куршум на све стране око нас и брише све делове пута, куда се имало да прође.

Нижу се, са странице на страницу, описи страшних слика и ужасних призора страдања Дивизије током целог њеног пута кроз Албанију:

Праште арнаутске пушке, а ми идемо, па шта нам Бог и срећа даде. Овде смо наилазили на лешеве наших војника из разних коморских и других јединица, које су овуда прошле 19. и 20. о. м. и које су Арнаути тукли. На све стране људски лешеви, пуно коња, пуно ствари… (…) А наилазили смо, овде-онде, и на лешеве наших војника, које су Арнаути убијали пре дан-два, и скидали са њих одело и обућу. (…) Ужаси од наших лешева тек су настајали.

И тако је, према овим записима, Моравска дивизија II позива, они који су преживели, стигла у Љеш, први град после Приштине, који је представљао логор пропале српске војске и одатле пут је водио према Драчу, одакле се, пошто је одржан помен изгинулим официрима и војницима, упутила на Драчко пристаниште, укрцала у лађе и отпловила…

Ратне белешке, иначе, одликује документарност и историчност, јер их пише доктор историјских наука и велики познавалац српске историје. Отуда у његовом казивању о путу Моравске дивизије кроз албанска беспућа и честе дигресије и реминисценције на догађаје из српскога средњега века, на доба Немањићке Србије. Таквих „удаљавања“ од теме било је увек када се говорило о местима кроз која је пролазила наша војска а која су била значајна за српску историју (Ђаковица и Високи Дечани – Нигде као у Ђаковици није било тешко стање за Србе; па Скадар, нашем војнику, како каже аутор – најпознатије и најмилије име у овом крају). Или, када му се наметало поређење голготе српске војске са повратком Наполеонове војске из Сирије и Москве и сл. Некада су, опет, дигресије везане за значајне године из српске историје – 1878, 1912, 1914. Све то чини ове дневничке записе правим историчним штивом и поузданим сведочанством о тако важном догађају из наше прошлости.

Спис је и својеврсна споменица, јер садржи списак погинулих официра и војника из сва три пука ове Дивизије. У њему је и обиље података о материјалним губицима, о губицима у наоружању и вучној стоци којом је располагала Моравска дивизија.

Протекло време од првог појављивања ове књиге, а нарочито ово у коме ми живимо, показује пуну њену актуелност и поставља данашњим генерацијама задатак да разумеју њене поруке.

 

Ратни дневник Стојана Јовановића Шукара – потресно сведочанство о преласку Моравске дивизије I позива преко Албаније 1915. године 

Стојан Јовановић Шукар је, од како је мобилисан 1. септембра 1914. године, када је стигао у Ниш на зборно место, до доласка његове јединице на Солунски фронт, водио дневник. Чинио је то као војник, четни писар, 3. чете 1. батаљона I пешадијског пука Моравске дивизије I позива.

Овде доносимо сачувани део тог дневника.

Маршрута јединице о којој Стојан Јовановић Шукар води дневник у наведеном периоду, ако на њој означимо само главна места, била је: Ниш – Младеновац – Ваљево – Ваљевска Каменица – Лајковац – Лазаревац (Врапчије брдо) – Аранђеловац – Младеновац – Нови Пожаревац; Ниш – Пирот – Бабушница – Власотинце – Лесковац – Лебане – Медвеђа – Туларе – Приштина – Грачаница – Урошевац; Призрен – Жур – Љум-кула – Везиров мост – Орош – Синђел – Љеш – Драч – Раштбул – Валона.

Са Моравском дивизијом I позива повлачили су се преко албанских гудура и Краљ, Влада, Врховна команда, страни посланици и др. Правац којим се повлачила ова дивизија био је најкраћи, али и најтежи.

После борби са аустро-угарском војском током октобра и новембра 1914. године на положајима у рејону Ваљева, Лајковца, Лазаревца (Врапчије брдо), запоседања положаја Велика стража (код Смедерева, Пожаревца и Гроцке), Моравска дивизија I позива септембра 1915. године, након напада Бугарске, запоседа положај Божурат и друге (код Пирота). Средином октобра бива принуђена на повлачење према Косову.

У дневничким записима (за све ово време, за сваки дан) аутор даје податке о кретању јединице, њеним борбама, победама и повлачењима, страдањима, болестима, умирањима и погибијама, о слободном времену које проводи у војничкој обуци или у помагању мештанима у пољским радовима и сл.

После борби на Косову, Моравска дивизија је принуђена да се повлачи преко Албаније.

Чета о којој аутор води дневник, још док није стигла у Призрен, после свих перипетија које је дотле доживела, почела је да се осипа. Претио је умор и глад. Само за један дан, бележи он, нестало је седам редова, два наредника и два потпоручника. Наредног дана један војник се предао непријатељу. Војска је губила морал, постајала је недисциплинована и свако је гледао само себе. Војници су напуштали јединице којима су припадали. У чети је било још само 28 војника.

Повлачење Чете из Призрена отпочело је, бележи аутор, 17. новембра 1915. године. Настао је у месту и на путу општи метеж. Аутор даје концизну, али живу и упечатљиву слику о томе.

Чета је у 2 часа кренула са трупном комором у Љум-Кулу (долина реке Црног Дрима). Пут је био закрчен комором и артиљеријом, те је кретање било врло споро. Кола и каре су ломљене и бацане у Дрим. И аутомобили су превртани у реку. Коњи и волови су продавани Албанцима за 20 до 30 динара. У току ноћи неколико војника је умрло од глади и умора. И стока је цркавала од исцрпљености.

Даље, на путу чији је крај било Јадранско море и албанска лука Валона, јединица ће доживети нечувено страдање, доживеће праву голготу. Наши, већ изнемогли војници, кретаће се планинским врлетима, често на висинама и до 1800 метара, козјим залеђеним стазама, по дубоком снегу, уз стално нападање непријатељски расположеног арбанашког становништва. Оскудно одевени, скоро без хране, уцењивани од мештана, продавали су све што су имали или им је то отимано.

Ево још неколико детаља који илуструју нечувено страдање наших војника по албанским гудурама, кланцима, набујалим рекама и мочварама.

8. новембра Чета је око 7 часова прешла мостом преко реке Љум и упутила се према Душановом мосту који је на два гребена. Мост је дуг око 100 метара. Прелаз се није могао извршити све док преко моста нису прострти покровци, шатори и ћебад. Коњи су падали са моста у реку. Коморски волови из целе Моравске дивизије препливали су Дрим. Дешавало се да су Албанци за неколико динара или за парче хлеба добијали пар волова
9. новембра путовање је било врло опасно. Путовало се козјим путељцима, са којих су војници и стока падали у реку. Албанци су утопљене коње вадили и драли.
10. децембра су гажена два крака реке Маћ. Река је била дубока више од једног метра. Неколико војника се удавило у реци. Један од утопљених је Арса Љубић из Ристовца. Удавило се неколико коња и Албанаца који су били поред обале и хватали коње, пушке и другу опрему коју је вода носила. Албанци су износили на обалу дављенике и свлачили их.

Пут је био посут лешевима наших војника. Аутор у својим записима даје бројчане податке о томе. Иначе, поименце помиње само оне који су остали живи или су страдали а из његовог су ужег завичаја. Бележи, тако, да му је од пегавца умро стриц Лазар Додић, да се у реци Маћ утопио Арса Љубић из Ристовца, да га је посетио отац Никола, да се срео са Душаном Николићем из Ратаја (који ће касније погинути), који је био син познатог богатог Ратајчанина Зафира Николића, чији је други син Сретен Николић, студент медицине у Прагу, био као медицинар у пратњи краља Петра приликом преласка Албаније, итд.

Ево још слика и ситуација страдања и умирања наших војника на путу за луку Валона, одакле ће се упутити на Крф – на острво спаса:

5. децембра Пук је целога дана путовао по мочварном земљишту… Малаксали од умора и глади, војници су успут изостајали и умирали.
6. јануара Елбасанским друмом ка реци Шкумби.(…) често су се могле видети веће групе лешева које нико ниjе сахрањивао. Наш пук је тога дана сахранио око 15 лешева.
7. јануара наставили смо кретање мочварном долином реке. Биваковали смо код једног манастира и кафане. Ту је умрло још 36 војника. И даље смо успут наилазили на мноштво лешева наших војника.
8. јануара код вароши Берат, поред реке Семени, затекли смо доста болесних и умрлих војника. На једном брежуљку изнад Валоне, у једном малом биваку, било је доста наших болесних и изнемоглих војника који су лежали и умирали на голој слами. Умрле је наш санитет сахрањивао.

Они преживели из ауторове чете и осталих јединица стигли су у Валону и одмах је почело њихово укрцавање у лађу “Викторија Емануел”.

Аутор закључује овај део дневника: У три часа 17. јануара брод је кренуо према Крфу.

* * *

Шта одликује дневничке записе Стојана Јовановића Шукара?

Ови дневнички записи имају све битне карактеристике дневника: настајали су свакодневно, носе ознаку времена и места где се јединица налазила и дају сажет, концизан приказ онога битног што се тога дана догодило. Они су лично, ауторово виђење разноврсних чињеница из живота јединице (Треће чете), резултат су његове потребе да свакодневно, веродостојно записује своје утиске и запажања. Како све записује непосредно по збивању, не по сећању, записи имају потребну истинитост, објективност.

Дневнички записи су концизни. Нема у њима опширних описа ситуација и догађаја, нема непотребне распричаности – само су дате истините, доживљене чињенице, само упечатљиви подаци и слике: кад је јединица на маршу и мења положаје, кад је у неком насељу или на биваковању, кад је у борби, кад је затишје и предах између борби, кад се врше припреме за даљу борбу (граде утврђења и копају ровови или врши војничка обука), кад у дужим предасима, између борби војници помажу мештанима у пољским радовима и сл.

На посредан начин, на основу држања у разним ратним ситуацијама и када нема борби, записи сликају психологију наших војника, њихово расположење, бригу за своје породице. Из њих се види и њихов морал и родољубље, спремност да издрже и највеће муке, да положе и живот за отаџбину. Приказују, такође, и случајеве колебања, неодлучности, дезертерства, па и предаје непријатељу.

Ратни дневник Стојана Јовановића Шукара, као такав, врло је вредно сведочанство о нашој војсци у Великом рату, посебно о учешћу Врањанаца у њему, а има и шири историјско-документарни значај.

(Преузето из Књиге)

БЕЛЕШКА О ПРИРЕЂИВАЧУ КЊИГЕ

Др Јован Љ. Јањић је рођен 2. јуна 1934. године у Ратају код Врања. Доктор је филолошких наука. Радио је на многим пословима у оквиру своје струке.                                                                      

Објавио је тридесет књига („Албанска голгота…“ је тридесета) из области историје књижевности (посебно из усмене народне), из методике наставе српског језика, историје школства и етнологије, и стотинак текстова у многим часописима и зборницима. Учествовао је на стручним и научним скуповима у земљи и иностранству. Живи у Врању.

„Албанска голгота српске војске 1915. године / Дневнички записи двојице Врањанаца“, Врање, СУБНОР града Врања, 2014. – пета je књига у оквиру циклуса др Јована Љ. Јањића „Над књигама и рукописима из завичаја“.

Забелешка:

Врање, 4. октобар 2014: Професору др Јовану Љ. Јањићу додељено Јавно признање „4. октобар“ поводом ослобођења Врања у Првом светском рату – 4. октобра 1918. године.

Веселинка Стојковић

.

[1] Др Миле Бјелајац, Повампирене предрасуде, Политика, 9. јун    2013, 10.

[2] Добрица Ћосић, Косово је изгубљено, Политика, 25. април 2014, 06.

[3] Дубравка Лакић, Њихова снага била је заразна, Политика, 27. април 2014, 15.

[4] Dr. Јов. Хаџи-Васиљевић, Кроз Албанију 1915. године с Моравском дивизијом II позива, Београд, 1929; текст у овој књизи приредили смо користећи ово издање.

[5] Dr. Јов. Хаџи Васиљевић, Српска војска у Европском рату. Предавање држано у Новоме Саду, 6. јануара 1919. године, Нови Сад,  3–5.