Završni udarac

 

ZAVRŠNI UDARAC

U Srbiji je vreme stalo, samo postoje ciklični krugovi u kojima se vrtimo. Krug počinje sa obećanjima od kojih nam se želudac stegne, nekima od sreće što u njih veruju, a ostalima što prepoznaju početak ciklusa.

“…Ako Vam je dobro onda ništa… preskočite ovaj tekst”
(pozajmljeno iz Peščanika)

Višegodišnja agonija Srbije izgleda da dobija svoj konačni epilog. Dvadeset pet godina smo se klatili na ivici ambisa i bez obzira što se ta ivica sve više urušavala, tvrdoglavo i naivno smo verovali da će nas neka ruka spasa povući i odvesti na čvrsto tlo i povesti putem koji vodi u neku lepšu budućnost. Dok smo se tako klatili na vetru promena, iz već pocepanih džepova ispadalo nam je sve što smo stekli, da bi u jednom trenutku shvatili da smo materijalno i duhovno osiromašili, da je neko pokupio sve što nam je ispalo. Ostali smo bez nade da ćemo ponovo živeti život dostojan čoveka.

Život nam se pretvorio u virtuelnu stvarnost, hologram, u kome nema ni materijalne ni duhovne osnove. Postali smo robovi te realnosti. Ta projektovana – virtuelna stvarnost je daleko od prave, u njoj se svaki dan, u svakom pogledu sve više napreduje. Smanjuje se nezaposlenost, rastu budžetski prihodi boljom naplatom poreza i akciza, investitori se guraju u redovima za ulaganje u srpsku privredu, efikasno se otkrivaju i procesuiraju počinioci krivičnih dela, završavaju se započeti projekti, sve se radi da se popravi demografska slika nacije. Mediji prate i objektivno izveštavaju šta rade starlete, pevaljke, elita srpskog društva. Najbizarnije informacije zauzimaju udarna mesta, medjutim, sve ostale informacije koje se tiču svakodnevnog života moraju da budu u skladu sa uredjivačkom politikom vlasnika medija i onih koji su mu omogućili da bude i ostane vlasnik.

Potencijalni investitori

Da li smo nešto naučili dok smo se klatili na ivici ambisa ovih 25 godina? Da li smo uočili iste obrasce ponašanja, bez obzira koga smo demokratski izabrali i dali mu mandat da nam želi veće dobro nego što mi sami sebi želimo? U Srbiji je vreme stalo, samo postoje ciklični krugovi u kojima se vrtimo. Krug počinje sa obećanjima od kojih nam se želudac stegne, nekima od sreće što u njih veruju, a ostalima što prepoznaju početak ciklusa. Kad 250 jednomaloumnika zagospodari parama i privilegijama u parlamentu, počinje ciklus prilagodjavanja zakona potrebama aktuelne vlasti i onima koji su nam na ivici ambisa pokupili sve što nam je ispalo iz džepova. Zakonima „ozakonjuju“ sve što će učiniti da nama bude bolje, a da za to ne odgovaraju krivično. Moralna dimenzija nije kategorija koja zaslužuje pažnju, odavno je proterana iz svih institucija vlasti i politike.

Da li je potrebno komentarisati naredni ciklus u kome se vodi „bespoštedna“ borba za bolji život gradjana Srbije? Nije, jer su rezultati evidentni. Možda dok smo balansirali na ivici provalije nismo razumeli kome mere treba da idu u prilog. Nama sigurno nisu.

Na kraju u poslednjem ciklusu, kao što u krimi filmovima „čistač“ uklanja tragove zločina, stvara se mehanizam zaštite za sve pljačke, kradje i prevare, u trouglu vlast-tužilaštvo-pravosudje. Nešto me pamćenje ne služi, jer ne mogu da se setim ko je počev od 90-tih i socijalista, pa dalje preko demokrata do danas optužen i osudjen za to što smo na ivici provalije. Ovde pominjem samo periode i partije po kojima se ti periodi pamte, ali ne treba zaboraviti da su sve partije, u većoj ili manjoj meri, učestvovale u vlasti. Pogodite šta sledi dalje – počinje prvi ciklus, treba istom ili nekom novom, omogućiti demokratski da započne svoj pohod.

Dve i po godine potrošila je aktuelna vlast na prva dva ciklusa. Virtuelno smo svakog dana sve jači i bolji, ali je ipak potrebno „stegnuti kaiš i zube“ još dve godine, kako bi smanjenje zarada i penzija, kao jedine odmah primenljive mere, dale rezultate. Drugih mera i nema, sve ostalo je propaganda. Lako je ovoj vladi kad ima toliko stručnjaka, doktora nauka, iz oblasti marketinga.

Neko je rekao – “…nemam ni vremena, a ni zuba…” Većini koje poznajem već je pozlilo od svakodnevnih molbi, apela, ubedjivanja, zaklinjanja, poštenja, pa se više nigde ne kreću po kući bez daljinskih upravljača. A sve je počelo od Feketića, Obrenovca, Krstića i fiskalnog saveta, nebuloznih nikad više ne pomenutih predloga mera, spontanih televizijskih istupanja, a u novije vreme ničim izazvanih sukoba, braće, pokušaja atentata.

Priznavanje Kosova i intenzivna zakonodavna aktivnost nisu ostavile vremena aktuelnoj vlasti da se u izradi rebalansa budžeta pozabavi analizom drugih troškova, čije bi smanjenje ili potpuno ukidanje više doprinelo smanjenju budžetskog deficita od predloženih smanjenja plata i penzija. Da li je slučajnost da su ovi troškovi vezani za sve oblasti u kojima partijska administracija ima glavni udeo, kao što je parlament, finansiranje političkih stranaka, nepotrebne agencije i regulatorna tela, javna preduzeća? Premijer izjavljuje da od silnog posla nisu imali vremena da se bave i zakonom o finansiranju političkih stranaka, po kome u vreme kad se umanjuju plate i penzije, političke partije dobijaju kroz rebalans budžeta više 5,5 miliona evra. Ovaj zakon donet je par meseci pre nego što su sadašnji koalicioni partneri došli na vlast. Zaista je veliki posao promeniti jedan član zakona, da finansiranje partija bude vezano za budžetske prihode a ne rashode.

Premijer je i najavio da će javna preduzeća izdvajati 70% dobiti u budžet Republike. Lepo zvuči za neuke i nepismene. Jedino nije objasnio kako uopšte javno preduzeće koje ima monopol u objavljanju delatnosti od javnog interesa i čiji je osnivač država, može da ostvaruje dobit, zašto cena po kojoj se prodaje taj javni interes nije na nivou troškova strogo kontrolisanih od strane države. Pa čak i ako ostvari dobit, što javnom preduzeću omogućava nakaradni zakon prilagodjen partijskim manipulacijama, zbog čega se svih 100% ne prenosi budžetu republike?

Zašto završni udarac?

Pa izgleda da nemamo gde – samo nam predstoji ambis, jer za sad nema te ruke koja će nas vratiti na pravi put. Sadašnja vlast vlada marketinški, medijima i informacijama. Konkretna je samo još veća represija u prvatnom sektoru, čiji je navodni cilj borba protiv sive ekonomije. Treba verovatno pokazati odlučnost i rešenost da se istraje u sprovodjenju mera, jer dobro zvuči kad mediji objave učinak inspektora.

Sa druge strane ne sprovodi se represija nad onima koji koriste bliske veze sa aktuelnim režimom da bi se porez zaista naplatio, pa tako na spisku poreske uprave možete naći takve dužnike kao što su TV Pink sa više od 400 mil. duga, AMSS sa više od 380 miliona i slične, kao i apsurdnu situaciju da po osnovu poreza duguju višemilionske cifre sindikalna organizacija Višeg javnog tužilaštva, Ambasada USA itd. Spisak poreskih dužnika je nonsens, jer je nejasna njegova svrha. Kao i do sad, mnogo su se zabrinuli navedeni na spisku.

Predložene mere imaju za cilj dalje osiromašenje ionako siromašnog većinskog stanovništva Srbije, čija će privredna aktivnost ući u još veću recesiju zbog smanjenja već niske kupovne moći. Zatvoreno i monopolizovano tržište moraće da smanjuje troškove, a to jedino može kroz otpuštanje zaposlenih i smanjenje zarada, što opet posledično dovodi do smanjenja kupovne moći. Dve godine koje premijer traži imaju očigledno samo jedan cilj – okončati pljačku preostalog dela neprivatizovane privrede koje posluju u sferi javnog (monopolizovanog) interesa, elektroprivrede i drugih. Zato je verovatno i dobijena tolika medjunarodna podrška “iskrenih prijatelja” na otvorenoj sceni Evrope i Amerike.

Više ne verujem u slučajnosti. Mnoge stvari u zemlji Srbiji dešavaju se sistematski, istovremeno ekonomski i politički, na unutrašnjem ili spoljnom planu, a sve su po pravilu negativne, protivurečne. Otupila su nam osećanja i sećanja, postali smo zaboravni. Zaboravili smo predsednika i premijera u vreme Miloševića, zaboravili smo i Ravnu goru i Šešelja. Neko bi rekao – promenili su se. Teško se menja klub za koji se navija – zvezdaš ili partizanovac to je ljubav do groba, nema promena.

Aleksandar Zlatar