Др Јован Хаџивасиљевић: Кроз Aлбанију 1915. године

 

Преузето из књиге др Јована Љ. Јањића: АЛБАНСКА ГОЛГОТА СРПСКЕ ВОЈСКЕ 1915. ГОДИНЕ /

Дневнички записи двојице Врањанаца, Врање, 2014.

 

Др Јован Хаџивасиљевић 

КРОЗ АЛБАНИЈУ 1915. ГОДИНЕ С МОРАВСКОМ ДИВИЗИЈОМ

II ПОЗИВА

Одломци из дневничких записа

      

Комбинација о одступању наше војске 1915. г. у коју од савезничких земаља била је међу војницима док смо још у старим границама Србије били, на правцу наше Дивизије према Косову. Комбинација је било неколико. У почетку, највише је одржавана она, да ћемо одступити у Италију. Ова је комбинација држала док су наше трупе браниле положаје на линији Дебељак–Жеговце–Качаник и док је један део нашега Штаба дошао у Приштину. Наш је војник врло добро обавештен о географским приликама и о општој нашој неповољној ситуацији. Каква разлика у овоме између онога пре 50 година и сада. Док су наши војници у Српско-турском рату 1878. године са Пчиње и Прешева писали својим родитељима у Шумадију, да су већ на два дана до Сињег мора, и да су већ на крају земље, – дотле сада знају све географске појединости према Италији. – Отворено се домишља да ћемо га довести на Јадранско Море па ће официри и обвезници чиновничког реда прећи у Италију, а њега ће оставити у Албанији, да се сам бије с Аустријом.

* * *

Падом последње линије наших полажаја утучена је последња нада и у наших избеглица. У Приштини већ очекују аустријску војску. Многи од избеглица желели су да одступе с нашом војском и разним командама, али их ове нису могле примити.

По паду последње наше линије, убрзано је и наше одступање

* * *

У Лабљем селу прочитали смо Краљеву реч, коју је, 7 новембра, држао трупама Моравске дивизије I позива на положају:

„Ја сам дошао да вас обиђем и да вам сам лично у моје име и у име наше Отаџбине изјавим благодарност на вашем храбром држању. Од нас се тражи да истрајемо још мало док нам не помогну наши савезници који се прикупљају на Вардару.

Ја остајем међу вама и борићемо се за нашу Отаџбину против непријатеља док не победимо или док не изгинемо. У то име ја позивам вас и ваше на дому да не клонете у нашој неравној борби с непријатељем.

Поздрављајући вас, ја вам довикујем: Живели моји дични војници!“

* * *

Још у 16 увече издато је наређење, да се сви паркови спале и демонтира остатак топова. Нашој Дивизији остала су три брдска топа.

* * *      

Све су радње у Ђаковици, већ неколико дана, затворене, и беспослен свет се искупио по улицама, да нас види. – Тужан наш I пук, који је ишао на челу наше Дивизије једва се мицао кроз ове криве улице. Имао је око 400 пушака, а за њим се отегле колоне комора и стоке, да им се крај једва може догледати. – Само Дивизијски штаб је имао 94 коња, које јахаћих, које товарних. На Арнауте, који већ три дана посматрају наше војнике, утисак је био, као да се са некаквог далеког разбојишта враћају делови какве разбивене војске.

По свему ономе што се у Ђаковици догађало ова два-три дана, јасно је било да Арнаути меркају наш топ, стоку, оружје и одело. Али, да се до тога дође требало је уништити људе. –

* * *

Наши су људи и данас уморни. Све више заостају и све се чешће одмарају. Сваки је од официра и чиновника по нешто говорио, само је војник ћутао и кретао се напред. – Ја сам по читаве часове ишао с војницима и разговарао са официрима о разним стварима, а војник ћути, тетура напред полагано, и нити говори нити ромори. И међу собом тек што проговоре, и то само онолико, колико им је потребно у ходу и на путу. И на одморима војник ћути и само посматра уморним својим очима, у којима се чита његово тужно расположење. – На прекорну реч кога претпостављеног му што заостаје, и не иде брже, војник би само погледао изнуреним погледом и продужио истим својим темпом. Ако би и одговорио, то би било само: па не може се више.

* * *

Место, у коме се сада налази Дивизија, било је у склопу и у низини. Арнаути су пуцали са свих висова око Штаба и бивака. Највише су пуцали на ватре наших пукова а нарочито на заштитницу, на II и III пук. Пуцали су и лелекали, и добацивали се целе ноћи. Наши су пукови одговарали на арнаутске ватре с прекидима. Арнаути су, на свом језику, довикивали нашем III пуку да се преда: „Ми знамо да ви немате више војске; опкољени сте са свих страна, и не можете маћи одатле, с тога предајте се; реците вашим командантима нека дођу и нека се предаду, иначе сви ћете лудо изгинути “. Наши војници, они од њих који су знали арнаутски, одговарали су им: „Маните се ви те памети; имамо ми још доста војске, и ми ћемо вас све побити, но дођите и реците нам шта хоћете“. Арнаути су нашима, даље, довикивали: „Оставите се ви те памети; Немац и Бугарин заузели су Везиров мост и ви немате куда, него се морате предати“. На то су им наши војници, опет, одговарали: „Не лудујте, море људи, Рус је заузео Софију и долази у Ниш; доћи ће и овде, и све ће вас сатрти ако сте такви“…

* * *

Овде смо, иначе, наилазили у кланац, а у један од најлепших крајева у Албанији, куда је наша Дивизија прошла. – Све сами четинари: јеле и борови, и планински потоци на све стране, а клима блага као у месецу марту код нас у Србији. На улазу у ову клисуру, појачали смо и патроле и сва бочна одељења. Међутим, Арнаути су све жешће пуцали и све се више довикивали. Али, и наше су патроле даље дејствовале, и доста добро; оне на десној страни пута боље, но оне на левој. Онима на левој страни сметале су и теренске препоне. На десној страни пута почели смо дејствовати и митраљезима, и на тој страни смо брзо растерали Арнауте.

* * *

На месту овом, где су Арнаути нападали, склопљен је наш једини брдски топ и почело се њиме дејствовати; испалише 7 метака јер само још неколико имамо. – Топом се дејствовало више да Арнауте застрашимо, но да их нађемо гранатама или шрапнелима. Арнаути се ућуташе, и ћутали су док је Дивизија стајала и топ пуцао. А чим топ престаде и Дивизија се крете, они поново осуше ватру.

Па ипак, сад је тек овладала крајња резигнација. Сваки је војник отворено говорио: зашто имам да живим кад немам ништа; нити ћу што имати. О успостављењу Србије није губио наду, али се бојао да неће дочекати повратак у Отаџбину. Па ипак, већ се осећа да се војник повраћа. Што је главно, почела му се враћати вера у способност нашега прибирања и новог организовања. Сећа се, како је лане жалио што се без њега свршила победа на Церу; зна како се, после онакога растројства у одступању пред Поћореком, прибрао пред Рудником и полетео са Сувобора. Оптимистички почиње ценити своју снагу, а претерује у критиковању државне управе. Није више било припадника разних политичких партија; сви се стопили у једну; сви критикују владу: да се друкчије радило, не би се довде дошло. Љут је наш војник и псује најпогрдније, најтривијалније и отворено, и пред официрима и пред сваким другим претпостављеним.

Пошто смо се прибрали на овом месту, продужисмо пут без препреке. Данас смо ишли и најбрже и најдужи смо пут направили. Брзо пређосмо село Берат и пут нас сведе у једну прилично дугачку и уску равницу. У овој равници расејани су лешеви наших војника, и с једне и с друге стране пута. То су лешеви војника, који су пре два дана овуда прошли. Колико смо даље ишли, све је више лешева било. Ту наиђосмо и на леш др Ристе Жерајића, санитетског мајора. Старији му брат, на кога ћемо мало час наићи, др Милан Жерајић, санитетски пуковник, сахранио свога погинула брата тиме, што га је с војницима из воде привукао уза страну потока и ту га оставио. – Како ће нам др Милан мало час казивати, Риста је имао код себе златну табатиеру прошарану дијамантима и златан сат – поклон престолонаследника Александра – и хиљаду наполеондора.

вако густо расејани лешеви одавали су, махом, младе људе, који су овуда прошли пре два три дана. Чуло се опште гнушање и јадање, како се то догоди, да свуда по овим планинама и гудурама расејемо своју најбољу браћу, храниоце сироте деце, старих родитеља итд.

* * *

Једва смо већ у сам мрак стигли на реку Мат. Убиваковали смо се на једном имању испод села Плане. – Трећи пук је нас стигао за дана, а остала два пука остали су са Дивизијом.

Ујутру је требало прегазити реку Мат и ићи даље. Али наш војник није научио да гази по дубокој води, и како се I пук почео да скањера, то је био упућен на скелу, два сата далеко одавде низ воду, да се тамо превезе. – Коњи дивизијски и тераоци остали су да овде пређу реку. Приликом прелаза преко реке удавило се једно приватно лице. За I и II пуком пошао је на скелу са својим људима и Дивизијски штаб. – И ако су на скелу дошла два енглеска официра и мидир из Љеша, једва се скелеџија погодио са нашом Командом да нам људе превезе. – Превезосмо се и, левом страном Мата, вратисмо се својим колонама. На овом путу нас, на чамцу по Мату, стиже мајор Сава Илић, који је, рањен код „Спаса“, 19. новембра, лежао до сада у болници у Скадру. Данас смо се убиваковали на левој страни Мата, испод села Милотија.

* * *

Дивизија се убиваковала на 4–5 км. испред Драча, на Ражбулу, испод католичкога манастира Шин Влаха. Међутим, иако је наш војник овде добио и хране и огрева, почео се прати и преодевати, одморио се од пута, њега је почела да копка радозналост; шта ће сада бити са њим; хоћемо ли га оставити, како је он држао напуштајући Србију и пролазећи кроз Албанију, или, ако га одавде одведемо, куда ћемо га одвести. Њега је интересовало којим ће он, то, путем одавде даље, да се примакне границама Србије, и да се приближи својој кући. Стога је са великим интересовањем пратио многе верзије о начину и правцу нашега путовања одавде.

* * *

– У дефинитивном решењу да се Дивизија одавде превезе на Крф лађама, војник је наш нашао за себе нешто среће. Али он још не верује у скори повраћај Србије нити у искрену сарадњу наших Савезника на томе. – Он је незадовољан уопште, али не пада више у очајање. Мало се је користио што је близу Драча, јер нити је имао сребра, нити је могао издржати драчку скупоћу.

На Ражбулу и свуда у околини Драча било је много наших трупа. Ту смо најпре трпели ватру с аероплана. Походили су нас често, и чинили су нам велику штету. Још да нисмо имали по који брдски топ, ко зна колико би нас Аустријанци тукли с аероплана. Нигде, ни на Солунском фронту, нисам видео да су топови с већим успехом пуцали на аероплане, но што су овде чинила два брдска топчића.

У манастиру Св. Влаха било је неколико наших младића Последње одбране. Од глади и голоће, они су се разболели и већ су онесвешћени. Кајали смо се што смо ишли да их видимо. Тај се призор никада не може заборавити. Нису боље прошли ни њихови другови, које је њихова команда даље одвела…

На Рижбулу је Дивизија и Божић провела.

* * *     

3. јануар 1916.

У кругу III пука, приређен је био помен палим официрима и војницима наше Дивизије код „Спаса“ и кроз Албанију.

10. јануар 1916.

Још више је се у наших војника повратило расположење кад је цела наша Дивизија пошла на Драчко пристаниште, и ту се укрцала у лађе, и отпловила…

Тиме је Моравска Дивизија II позива завршила свој пут кроз Албанију, коју ће, по дивљаштву и крволоштву њених становника, памтити дуга поколења српскога народа.

Напомена:

1. Портрет др Јована Хаџивасиљевића: http://www.biblioteke.org.rs/vranje/jovan.html

У Књизи је Портрет др Јована Хаџивасиљевића, рад академског сликара Лазара Личеноског.

2. Друга фотографија преузета из Књиге.

http://www.bastabalkana.com/2014/10/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%99-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B-%D0%B0%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81/