Небојша Милосављевић

(Економиста)

(Бор, 5. август 1970–Врање, 27. октобар 2014)

 

Песник

.

Свештеник Духа,

Могући роб себе-гордости,

Прихватитељ тренутка

Надахњујућег,

Борац са ветрењачама,

Хватач магле;

Градитељ кула на облацима.

.

Четкицом стиха,

Палетом речи;

Сликар дубине

Океана (о)сећања и

Еона времена;

Вечности.

.

Душом…

(н)и на небу

(н)и на земљи.

.

Гласник лепоте (и)

Истине,

Огледало светлости и(ли)

Таме;

Композитор мелодије стиха,

Вапилац за смислом и

Љубављу.

.

Чудна сорта.

Песник…

.

Врање, 01. 04. 2014. год.

(Из збирке песама „Срицања“ која је требало ових дана да се појави из штампе.)

Веселинка Стојковић (СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА)

АКО ЈЕ СВЕТЛОСТ ОВДЕ СА ТАМОМ СМЕШАНА, ВОДИ МЕ ТАМО ГДЕ ТАМЕ НЕМА

„Срицања“ Небојше Милосављевића

(…)

          Ређам и наслове руковети којих је девет, и у којима је садржај ове посве особене песничке странице, усуђујем се рећи, у српској поезији. Свака руковет је посебна поетика и посебна прича:

             I Срицања о љубави

            II Молитвена срицања                  

            III Породичне слике

            IV Срицања балканска

            V Срицања радости

            VI Срицања о поезији (Сврха песме)

            VII Срицања нечег помало личног

            VIII Поетски портрети

            IX Византијска сећања

(…)

          „Срицања“ Небојше Милосављевића крик су љубави и крик за љубављу, за светлошћу, апсолутном, за којом се чезне од првих корака до последњега. Има ли је? Апсолутне светлости? Вечнотрајне? Вечногоруће? Вечножареће? Оне која нам треба, у којој ћемо бити цели, или макарколико цели? Своји. И Тамо, у висинама?

          Али, ако изгубимо нит према Тамо, куда бисмо, и како? Без наде, без вере, без чекања, без чежње, без те тачке светлости… Без унутрашње какве-такве сигурности. Ломеће, учвршћујуће.

          Да завршимо овај кратак боравак у песмама Небојше Милосављевића стиховима из прве руковети и прве песме у „Срицањима“ – „Љубави, где си?“. Песма је Песник који је пред нама: Небојша Милосављевић. И ми смо ту негде. Сви смо из исте и у истој твари.

Љубави, где си?

Сви те желимо, ишчекујемо,

Мислимо о теби,

Говоримо о теби,

Сањамо о теби,

Певамо теби –

А све те мање осећамо у себи

И око нас.

          Да поновимо и допунимо: Збирка песама „Срицања“ младог песника Небојше Милосављевића издваја се новином у приступу општим мотивима певања, новином у стиху и форми целе песме, новином у крајњем исходу песме. Мозаична мотивска структура збирке – духовно-световног срицања, њена је посебност. Срж збирке је потреба за љубављу и разумевањем, али и љубав и разумевање за све што младу душу потреса и узвисује.

          Песме одликује једноставност, али и дубина певања. Срицања су душе и духа младог човека, божанског у човеку, у којима се свако може препознати. Општег су карактера, и то је оно што ово певање чини и снажним и значајним.

          Верујем да ће песма Небојше Милосављевића наћи други део своје сврхе – пут до својих читалаца и правовредноватеља и своје место у српском певању.

           31. јануар 2014. Свети Атанасије Велики.

(Одломци из записа-рецензије о „Срицањима“ Небојше Милосављевића)

/Верујем да ће Град Врање имати слуха за вредности збирке песама Небојше Милосављевића и да ће му средствима буџета помоћи да објави свој рукопис, своју прву збирку песама. 20. март 2014.  – Поводом конкурса Града Врања у области културе за 2014. годину./

 

Небојша Милосављевић: БАЛКАНСКА ЕЛЕГИЈА

Сачувала сам:

Српски културни клуб, „Балканска елегија“, 21. март 2013, 6.09

Небојша је тешко болестан.

Песму сам прекуцала са пожутелог папира који ми је Небојша послао. Тражила сам му једну изабрану песму, не знајући да је у болници у Београду, да је тешко болестан.[1] Из болнице је песма стигла са нишким зборником поезије поводом Миланског едикта (мени на поклон) у коме је његова једна песма. [2]

„Балканска елегија“ је велика песма.[3]

[1] Клинички центар Србије, Војномедицинска академија – март 2013. (Војномедицинска академија, јануар 2014)

[2] Зборник поезије на тему хришћанство и православље поводом 1 700 година Миланског едикта „Под овим знаком побеђујем“, Ниш, 2012, песма „Вапај“, стр. 151–152.

[3] Песму је препевала на француски језик Зорица Сентић и објавила 11. априла 2013. године (www. poèmes epars.com).

Записујем:

Понедељак, 27. октобар 2014, Света Петка. Умро у Врањској болници Небојша Милосављевић.

(СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА)

http://www.bastabalkana.com/2013/03/nebojsa-milosavljevic-balkanska-elegija/