ODA ŠLjIVI
Aoj šljivo voćko plemenita,
Ti čoveku vel’ku radost činiš,
U proleće kada probeharaš,
Sve zabeli od nežnoga cveta,
Rajski prizor ti prirodi daješ,
I svima nam srca razveseliš,
Nadu daješ svima što te vole,
A u jesen kad plodovi sazru,
Otežale saviju ti grane,
Svi se slade tvojim plodovima,
Tvoj plod plavi božji dar je pravi,
S njim se slade i deca i starci,
Omladina, momci devojke,
Drage bake, majke i očevi,
Berba dođe, grane ti opuste,
Naše majke plodove ti puče,
Pa ih onda u kazan trpaju,
Vatra gori, kazan na sadžaku,
Vredna žena s mišajom u ruci,
Ne dopušta da pekmez zagori,
Vetrić duva, dim na oči nosi,
Ona njemu dobar savet daje:
Kara dime, tamo su ti vrata,
I rukom mu pravac pokazuje,
I to traje nekoliko sati,
Dok se pekmez dobro ne ispeče,
Da se zimi u ćupu ne kvari,
Gotov pekmez trpaju u tegle,
Pa ga onda na hleb deci mažu,
U kolače razne dodavaju,
Što ostane drugima prodaju,
Pa on stigne do Beča i Pešte,
Gde ga jedu kada prave fešte,
Zna se dobro od davnina stari,
Od šljiva se i rakija pravi,
Trpaju je u kace velike,
U kojim se one ukisele,
A onda ih meću u kazane,
Drva slože, pa vatru nalože,
Da iz koma dušu isteraju,
Kroz cev usku da je proteraju,
Do bureta gde se vodom hladi,
I usput joj pesmu zapevaju:
Rakijice velikomučenice,
Kud se pekla i kroz cevi tekla,
Budi mirna, sada ćeš u bure,
Da se malo u njemu odmoriš,
Ali nemoj nikuda pobeći,
Jer si naše piće blagotvorno,
Pravo piće za svakog Srbina,
Bez teb’ nema rada ni molitve,
Bez teb’ nema Slave ni Božića,
Ni venčanja a ni umiranja,
Srbinu si ti vodica sveta,
Bez teb’ nema gozbe ni veselja
Kad je tužan ti ga razveseliš,
Svaka tuga sa tobom se leči,
Al’ rakija nije za svakoga,
Za onoga koji mere nema,
Tu postoji ova pesma stara,
Koja vredi velikijeh para:
Rakijice rako, ja te volim jako,
A ti mene rako u groblje polako.
Zato prijatelju,
Kad mamuran dremaš,
Šljiva nije kriva,
Što ti mere nemaš;
A šljiva je voćka blagorodna,
Bog je stvori da nam čini radost,
Da veseli i mladost i starost,
Moramo joj svi zahvalni biti,
I gde ima mesta posaditi.
Ja napisah ovu odu šljivi,
Gde god bila da dugo poživi.
Branko Mićić