Мирослав Б. Душанић - Ништа новог код мене

Веселинка Стојковић: Ново јесте – То Писмо, Те Перунике

четвртак, 22. мај 2014.

Ништа новог код мене
ни у овом писму …

Веселинки Стојковић

осуђен на изгнанство
у једноличности дана
и ноћи у овој туђини
у земљи на сјеверу
ништа новог код мене
само осјећај слабости
и ко зна по који пут
дође ми да вриснем
тегобна су путовања
траговима дјетињства
завирујем у успомене
предјели без путоказа
зарасли у коров и трње
нема јабуковог цвијета
нестао је мирис дуња
и у свјетлости сунца
воде устајале и мутне
смрде на болест и смрт
на угинулу рибу и муљ
и дубоко погнуте главе
са очима пуним туге
усамљен мјесечарим
тихо корак за кораком
и безвољно дишем …

Мирослав Б. Душанић

Четвртак, 22. мај 2014, 11.23

Ново јесте –

То Писмо, Те Перунике

Мирославу Б. Душанићу

Али док перунике цветају
И трава се около зелени
И док жбуње мирише на птице
И потоци на шуморе и сенке
И док дрвеће у крошњама се круни
И док сунце из облака се јавља
Грумен земље док се радује
Рука док посеже за лепотом
Док око дрхти и сан се успиње
И док глава пада од туге и самоће
Од муке северне туђинске
И јаука за цветом јабуковим и мирисом дуња
Детињство док трчи с радостима и кишом
Сећања друга док искачу и расту
И пријатељ док се очекује
Макар и туге да му кажемо
И све болове овога света
И док се месечари корак за кораком
Док се песма ниже и речи сричу
Дух то заокрет чини
Да ојача тело и душу да смири
Да надвиси дан и поколеба безвољност
Новим дахом себе да заогрне
И стубове нове да подигне
И прозоре да отвори широке
Врата за нове изласке и повратке
За сунчаније сате и месечније вечери
Срце бујно да очврсне
За пределе с путоказима и светлостима
За струкове нових лепота
Нових вода и нових перуника…