Božije zapovesti i hrišćanski moral

Zašto je bitno živeti po Božijim zapovestima iz Jevandjelja i zbog čega je neophodno čuvati hrišćanski moral. Tri zablude o hrišćanskom životu

ZAŠTO ŽIVETI PO ZAPOVESTIMA? ILI TRI ZABLUDE O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

Nažalost, o hrišćanskom moralu među ljudima dalekim od Crkve kruži mnogo lažnih stereotipa. I često takvi stereotipi, koji potiču od neznanja, sprečavaju čoveka da shvati šta predstavlja život hrišćanina. Da se taj život ne iscrpljuje odlaskom u hram i paljenjem sveća.

Čovek koji poželi da živi hrišćanskim životom, ne shvatajući smisao i njegove principe, rizikuje da pogreši. Na primer, događa se da se čovek koji ne poznaje smisao hrišćanskog života, pokušavši da ide u hram i sledi zapovesti, zatim razočara i ode od Crkve.

Iz naše istorije se možemo setiti „krompirne pobune“ – kada su seljaci spaljivali krompir koji se tek pojavio u Rusiji. Nisu znali da je neophodno koristiti samo jezgro, već su jeli otrovni omotač što je dovodilo do trovanja. Tada su se gnevili na krompir i na državu koja je uvezla krompir.

U tako glup i opasan položaj ljude stavljaju neznanje i pogrešne pretpostavke o onome što ne znaju! Međutim, kada je neznanje uklonjeno i kada su oni shvatili kako se treba odnositi prema toj biljci, krompir je postao skoro najomiljenije jelo u ruskim porodicama.

Da bismo izbegli slične greške, hajde da kratko razmotrimo tri osnovne zablude o hrišćanskom životu na koje najčešće nailazimo.

Prva zabluda – moral je samo skup pravila

Mnogi ljudi pogrešno doživljavaju hrišćanski moral samo kao nekakav skup pravila. Posmatrajući ga tako vole da govore da je to skup pravila, čak i lep, ali potpuno neispunjiv.

Zaista, u naše vreme se čak starozavetne zapovesti „ne ubij“, „ne učini preljubu“, i „oko za oko“ za neke čine nedostižnim. Šta reći o Hristovim zapovestima koji po mišljenju svih zahtevaju mnogo više: „Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij: jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svoga ni za što, biti kriv sudu… Čuli ste kako je kazano starima: Ne čini preljubu. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome… Čuli ste da je kazano: Oko za oko, i zub za zub. A ja vam kažem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi.“ (Mt. 5: 21-22; 27-28; 38-39)

Ako necrkveni čovek meri te zapovesti svojim silama takva pravila će se mnogima učiniti potpuno nedostižnim.

Zabluda se sastoji u tome da ti ljudi ne vide glavno – to da čedima Crkve Bog ne daje samo zapovesti, već i silu za njihovo ispunjavanje.

Neki ljudi misle da su tobož jevanđelske zapovesti u principu neispunjive. Da ih je Bog dao ljudima ne da bi ih oni ispunili, već kao nekakav ideal kome se može stremiti, ali koji nikada ne možeš dostići. I da zbog svesti o nemogućnosti dostizanja tog ideala ljudi postanu svesni svog ništavila i tako steknu smirenje.

Međutim, slični pogled nema ništa zajedničko sa istinom. On izopačava sam smisao hrišćanstva.

Jevanđelje u prevodu znači „Blaga vest“, ili ako ćemo sasvim po savremenom jeziku, „sjajna novost“. Ali šta može biti sjajno u vesti da su ljudi ništavni i nisu sposobni ni za šta sem za svest o svom ništavilu? I zar se može dobrim nazvati gospodar koji izdaje zapovesti, koje se bez sumnje ne mogu ispuniti, a čije ispunjenje treba da bude uslov za spasenje?

Takvi ljudi upodobljavaju Boga nacističkom oficiru iz filma „Lavirint Tavna“, koji pred ispitivanjem uhapšenog partizana koji muca govori: ako možeš da izbrojiš do tri a da ne zamucaš puštamo te. Ako ne možeš, mučićemo te“. Partizan se trudi, izgovara „jedan“, „dva“, i na „tri“ zamuca. Oficir odmahuje rukama, eto, vidiš, sam si kriv…

Ne, istiniti Bog koji zapoveda „svojim suncem obasjava i zle i dobre“ (Mt. 5:45) i „svima daje jednostavno i bez karanja“ (Jak. 1:5), Bog „Koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (1 Tim. 2:4) – uopšte nije takav.

Za oslikavanje realnog stanja stvari umesnije je drugo poređenje – otac koji je video da je sin upao u duboku jamu. Baca mu granu i daje zapovest: ustani, uhvati se za donji kraj grane i ja ću te izvući. Kao što vidimo, spasava otac. Međutim, ako sin ne ispuni zapovest koja mu je data neće se spasiti.

U stvarnosti, dobra vest Jevanđelja sastoji se u tome da se iz jame greha, prokletstva i smrti zaista može izbaviti. Da nema više pregrade između čoveka i Boga, da nam je u Hristu Isusu postalo moguće da „budemo besprekorni i čestiti, djeca Božija neporočna“ (Fil. 2:15), „jer ste svi sinovi Božiji vjerom u Hrista Isusa“ (Gal. 3:26). Da bi verujući, kršteni čovek postao čedo Božije mora iz sebe da ukloni jedino lične grehe i strasti koje ih rađaju. A to se i postiže čuvanjem zapovesti. A to je jednako ustajanju i hvatanju za granu. To je postalo moguće za svakoga. U tome se i sastoji dobra vest Jevanđelja.

Zahvaljujući onome što je očovečeni Bog uradio pre dve hiljade godina na Krstu apsolutno svaki čovek sada može da ispuni sve zapovesti i time se upodobi Onome Koji je pozvao: „budite sveti, jer sam ja Gospod Bog vaš“ (3 Mojs. 20:7). Svako može da bude Svetitelj. I zapovesti ne predstavljaju miraž kome se možeš diviti izdaleka, već konkretne instrukcije za dostizanje istinske svetosti.

Ako se odnosimo prema njima kao prema praktičnim instrukcijama, lako je videti da Hristove zapovesti nisu date radi otežavanja, već radi olakšavanja borbe sa grehom, jer objašnjavaju kako dostići potpuno ispunjenje zapovesti, koje su date u drevnom zakonu.

Ako je Starozavetni zakon odvraćao pre svega od spoljašnjih projava zla, Isus Hristos je naučio da se uvide i odseku sami koreni greha. Svojim zapovestima On je otkrio da se greh rađa u našem srcu. Neophodno je zato početi borbu sa grehom čišćenjem srca od loših želja i misli, jer „iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svjedočenja, hule“ (Mt. 15:19).

Da ponovimo, On nije samo objasnio kako to uraditi, već daje i silu da se to učini. Čak su se i apostoli, čuvši prvi Hristove zapovesti, zaprepastili njihovom tobožnjom neispunjivošću. Međutim, oni su čuli: „ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće“ (Mt. 19:26). Za čoveka koji se sjedinio sa Bogom već nema ničeg nemogućeg. „Sve mogu u Hristu koji mi daje moć“ (Fil. 4:13), svedoči apostol Pavle.

To je najvažnija i suštinska razlika između hrišćanskog morala i bilo kog drugog.

Svaki drugi nehrišćanski i nereligiozni moral nije ništa drugo do spisak pravila koja se u nečemu razlikuju i u nečemu podudaraju.

Nereligiozno vaspitanje i moral sami po sebi ne daju snage čoveku da bude dobar. Oni ga samo informišu o tome šta se smatra dobrim u određenoj zajednici. I svaki čovek koji dobije takvu informaciju bira: ili da postane dobar čovek, ili da izgleda kao dobar čovek.

U svakom čoveku postoji sloboda volje tako da on iskreno može da se trudi da postane dobar čovek. Međutim, u stvarnosti to ne može uspeti bez pomoći sviše. Kako je govorio Sveti Makarije Egipatski: „duša može da se protivi grehu, ali da pobedi ili iskoreni zlo bez Boga ne može“.[1]

Tada jedino preostaje da se izgleda kao dobar čovek, pažljivo skrivajući svoje mane od drugih. Nalik na duševnog bolesnika koji je svestan svoje bolesti, koji može da se trudi da pred ljudima skriva njene znake. Međutim, od toga on neće postati zdrav.

Ili pak da se skrati broj moralnih zahteva do takvog minimuma koji je po volji palom čoveku, kao skakač s motkom koji bezuspešno pokušava da na treningu obori svetski rekord. On može sniziti visinu na svoj nivo, nakon čega će preskočiti. Međutim, ta žalosna samoobmana ga neće učiniti šampionom.

Svaki drugi moral kao skup pravila u suštini je ono o čemu je govorio apostol Jakov: „Ako li brat ili sestra goli budu, i oskudijevaju u svakodnevnoj hrani. I reče im koji od vas: Idite s mirom, grijte se, i nasitite se, a ne date im što je potrebno za tijelo, kakva je korist?“ (Jak. 2:15-16)

Međutim, pravoslavni moral je drugačiji. U Crkvi se čoveku ne daje samo savet: „čini“, već i, posredstvom Svetih Tajni, sila da se čini. I to apsolutno svakom čoveku koji poželi da dobije takvu silu.

Zabluda druga – ne shvata se suština Božijih zapovesti

Ova zabluda je u vezi sa stavom nekih ljudi koji ne shvataju suštinu hrišćanskog morala i smisao ispunjenja zapovesti. Oni misle da ih treba ispunjavati jer je to tradicija našeg naroda i naših predaka ili zato što će ispunjenje zapovesti pomoći ozdravljenju života zajednice. Ili prosto govore: „neophodno je to činiti jer nam je Bog tako rekao“, ne pokušavajući da shvate smisao onoga što nam je zapoveđeno. I zašto nam je Bog to zapovedio.

Takvi odgovori nisu zadovoljavajući jer u suštini ništa ne objašnjavaju. Ne pružaju jasnu predstavu zašto je neophodno ispunjavati zapovesti.

Smisao postoji i on je veoma dubok.

Bog je darovao ljudima slobodu volje. Svaki čovek ima dva puta: biti sa Bogom ili protiv Njega. Izbor je upravo ovakav: „Koji nije sa Mnom, protiv Mene je“ (Mt. 12:30). Trećega nema. Bog ljubi svako Svoje stvorenje i želi da svi ljudi budu sa Njim. Međutim, On nikoga ne prisiljava. Smisao ovog zemnog života je – odlučiti i izabrati. Dok je živ čovek nije kasno izabrati. Međutim, nakon smrti se već ne može ništa učiniti ili ispraviti. Kako je govorio Prepodobni Varsonufije Veliki: „Što se tiče znanja o budućem, nemoj se varati: što ovde poseješ, tamo ćeš požnjeti. Po odlasku odavde niko već ne može da napreduje… ovde je delanje, a tamo nagrada, ovde podvig, tamo venci.“[2]

Za one koji odgovore Bogu „DA“ ispunjavanje zapovesti dobija najdublji smisao – ono i jeste odgovor i sredstvo sjedinjenja sa Bogom.

Jer mi u stvarnosti skoro ništa ne možemo da prinesemo Bogu. Skoro ničim ne možemo da Mu odgovorimo „DA“. On nas je stvorio, dobili smo od Njega talante, imanje, porodicu, pa čak i samo naše postojanje: „u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo“ (Dela Ap. 17:28).

Jedino svoje što možemo dati Bogu je dobrovoljno ispunjavanje Njegovih zapovesti. Ispunjavanje ne iz straha i ne radi koristi već iz ljubavi prema Njemu. Sam Gospod svedoči o tome: „Ako me ljubite, zapovijesti moje držite“ (Jn. 14:15).

Tak onda svaki put kada dobrovoljno i svesno čuvamo zapovest Božiju, neka i najmanju – samim tim svedočimo o našoj ljubavi prema Njemu. Odgovaramo Mu „DA“.

Ispunjenje zapovesti je uvek samo ono što proishodi između čoveka i Boga. Ako čovek ne krade ili ne ubija zato što se boji da ne ode u zatvor, ne može reći da ispunjava Božije zapovesti „ne ubij“ ili „ne ukradi“, jer ono „što se čini iz straha ljudskog nije ugodno Bogu“.[3] Zapovest je data od Boga i ispunjenje zapovesti je ono što dobrovoljno i bez prinude čovek čini radi Boga.

Ispunjavanje zapovesti nije iznuđeno zadovoljavanje nekakve spoljašnje pobožnosti, već proističe iz unutrašnje, dobrovoljne odluke na delo ljubavi prema Bogu. „Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu“ (1 Jn. 4:16), „Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj“ (Jn. 15:10).

Kada se sin trudi da ne pravi buku da ne bi probudio umornog oca koji je došao sa posla, ili kada otac u vreme gladi daje svoj obrok sinu, ili kada mladić kupuje cveće da ga pokloni voljenoj devojci – čine to ne zato što ih na to prinuđuje društvena obaveza, ili dug poštovanja tradicije predaka, ili neki skup prihvaćenih pravila, već najjednostavnije – ljubav.

Postupajući tako oni su potpuno slobodni, jer ne deluju iz prinude. Svi takvi postupci su dobrovoljni znaci ljubavi.

Tako i čovek koji se sjedinjuje sa Bogom u ljubavi, postaje istinski slobodan. Vršenje zapovesti za njega je prirodno kao i udisanje vazduha.

Upravo neshvatanje toga u mnogome objašnjava stereotip neverujućih i necrkvenih ljudi koji glasi: „Život po zapovestima je neslobodan život, a život u gresima je sloboda“.

U stvarnosti je potpuno obrnuto.

U to može da se ubedi svako ko se zagleda u sebe. Kako može zlo da donosi slobodu ako je nakon njega teško u duši? Kako može laž da donosi slobodu, ako ona ne smiruje srce, koje je žedno istine?

Rečeno je: „poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jn. 8:32) i „Ja sam Istina“, svedoči Gospod Isus Hristos. (vidi Jn. 14:6) Poznanje Hrista i sjedinjenje sa njim u ljubavi pruža istinsku slobodu, „slobodu slave djece Božije“ (Rim. 8:21). Kako govori apostol Pavle: „Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi; sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome.“ (1 Kor. 6:12)

Čovek kojim nešto vlada i koji nema snage da se odrekne onoga što nije korisno za njega – zar se može zvati slobodnim? Koliko ljudi su sebi uništili život jer nisu mogli da se odreknu nezdrave hrane, iako su znali da im nije korisna. Pokušavali su da je odbace, ali su izgubili bitku sa ugađanjem stomaku.

Zar je to sloboda?

Ne, to je pravo ropstvo! Upravo tako, jer „svaki koji čini grijeh rob je grijehu“ (Jn. 8:34); „jer od koga je ko pobijeđen tome i robuje.“ (2 Petr. 2:19)

U jednom poznatom vicu govori se kako je alkoholičar, prilazeći vinskom podrumu mislio: „eto, žena govori da sam se skroz propio. Ne mogu čak ni da prođem pored vinskog podruma a da ne uđem u njega. To nije tako!“ Ide pored, zatim prolazi nekoliko metara i govori: „pa, eto, dokazao sam da mogu samo da prođem pored. Znači nema nikakve zavisnosti. To treba proslaviti“. Zatim se vraća u radnju da bi kupio flašu.

U tome je cela „sloboda“ grešnika.

Naravno, upropašćeni alkoholičar takođe ima sopstvenu „slobodu“ na primer da li da kupi jedan ili drugi vinjak. Međutim, niko od ljudi sa zdravim razumom neće postaviti na isti nivo takvu „slobodu“ od prave slobode od alkoholne zavisnosti.

Tako i „sloboda“ izbora između raznih vrsta greha ne može ni da se poredi sa slobodom od greha.

I svako u stvarnosti oseća to i shvata da je istinska sloboda bolja. To se na primer vidi po tome što se često čak i necrkveni i neverujući ljudi sa velikim uvažavanjem odnose prema pravoslavnim podvižnicima i starcima za koje znaju. Njih oduševljava i privlači svetost, koja se dostiže životom sa Hristom i u Hristu. Njihove duše osećaju miris slobode, ljubavi i blage večnosti koji se izliva iz duša onih koji dobrovoljnim ispunjavanjem zapovesti odgovaraju Bogu „DA“.

Zabluda treća – život u veri nije odricanje

Za mnoge ljude, nažalost, predstava o hrišćanskom moralu i sredstvima za njeno dostizanje svodi se isključivo na spisak odricanja – ne čini to i to, ne sme se to i to.

Videvši takav spisak, necrkveni čovek ga primenjuje na svoj život, čita iz njega sve što je nabrojano u spisku i postavlja pitanje: pa šta ostaje od mog života i čime ispuniti stvorenu prazninu?

Dakle, uzgred, uglavnom proističe sledeći rasprostranjeni stereotip da je tobož život moralnog čoveka neizostavno dosadan i bljutav.

U realnosti dosadan i mučan je život nemoralnog čoveka. Greh, poput narkotika, samo privremeno pomaže u zaboravljanju i udaljavanju od te tuge. Nije iznenađujuće da grešnik, koji misleno predstavi sebi sopstveni život bez tog narkotika, shvata da će se sudariti sa zjapećom prazninom i besmislom koji ona zapravo i jeste. Boji se toga i opet beži ka grehu, kao „pas se vraća na svoju bljuvotinu“, i: „svinja se okupala pa se u blatu valja“ (2 Petr. 2:22). Dolaze na um reči Prepodobnog Isaaka Sirina – on je poredio grešnika sa psom koji liže testeru i opijajući se ukusom sopstvene krvi ne može da se zaustavi.[4]

Međutim, Gospod u Svetom Pismu predlaže neuporedivo više: „ukloni se od zla i čini dobro“ (1 Petr. 3:11). Ponekad se u razgovorima o moralu moralni akcenat stavlja na prvi, „negativni“ deo ove zapovesti, dok drugi deo, koji otkriva pozitivnu perspektivu nove punoće života, nije manje važan.

Neki misle da ova zapovest ima hronološki sled, to jest da je u početku neophodno ukloniti se od zla, a da već zatim treba pristupiti činjenju dobra. U stvarnosti te stvari su međusobno povezane – činjenje dobra pomaže uklanjanju od zla i uklanjanje od zla ostavlja više mogućnosti da se čini dobro.

Zapovest „čini dobro“ pokazuje da Bog za svakog čoveka ima perspektivu izobilnog, nasićenog, interesantnog i blagodatnog života. Dobro vršeno radi Boga čini život osmišljenim.

Kao što čovek koji je utonuo u grehe, nema skoro uopšte vremena da se bavi dobrim delima, tako i čoveku koji Boga radi i sa Bogom čini dobro već nije do greha. Ne zato što on neprestano sedi i trese se: „oh, kako da ne pogrešim, kako da ne učinim to i to, kako da ne upadnem u to i to“. Ne, već što se više vrlina i blagodat Božija izlivaju u njegovo srce, tim manje mesta u njemu ostaje za greh.

Naravno i hrišćanin koji je ozbiljno stupio na duhovni put, pa čak i iskusni podvižnik može da upadne u greh. Međutim, kako je primetio Sveti Ignjatije Brjančaninov: „ogromna je razlika grešiti namerno uz raspoloženost ka grehu, i pogrešiti zbog zanosa i nemoći uz raspoloženje da se ugađa Bogu.“[5]

Naravno i skitnica koja živi na đubrištu je prljava kao i čovek koji je izašao iz svog doma u novom odelu, ali se spotaknuo i upao u baru. Međutim, svima je jasno da je razlika između jednog i drugog velika, pošto je za prvog uobičajeno stanje i način života da bude prljav, a za drugog neprijatna nesmotrenost koju on hoće i može da ispravi istog trenutka.

Ako je čovek napravio izbor da bude sa Bogom i počeo da svedoči o tom izboru svojim delima i životom, njega već ništa ne može omesti ili pokolebati, kako je obećao Sam Gospod: „Svaki, dakle, koji sluša ove riječi moje i izvršuje ih, uporediću ga sa čovjekom mudrim koji sazida kuću svoju na kamenu; I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi, i navališe na kuću onu, i ne pade; jer bješe utemeljena na kamenu. A svaki koji sluša ove riječi moje i ne izvršuje ih, biće sličan čovjeku ludom koji sazida kuću svoju na pijesku; I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi i udariše na kuću onu, i pade, a pad njezin bijaše strašan.“ (Mt. 7:24-27)

Tako je veliki značaj ispunjavanja zapovesti Božijih. Bez toga samo imenovanje sebe hrišćaninom, pa čak i priznavanje Hrista Gospodom ne spasavaju, jer Sam On je rekao: „Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima.“ (Mt. 7:21)

Volja Oca Nebeskog nije skrivena od nas. Ona je izražena u zapovestima koje nam je dao. Ako ih tvorimo, „ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost. Ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ (Rim. 8: 38-39)

Neophodno je još naglasiti i da same zapovesti koje nam je Bog dao nisu slučajne i ne mogu se menjati. Iako su zapovesti date u određeno vreme, one otvaraju put ka vrlinama, koje su večne. Upravo zato njihovo ispunjavanje omogućava čoveku da postane svet, jer te zapovesti ukazuju na večne osobine Božije.

Na primer, ako čovek drži zapovest „ne čini preljubu“ (2. Mojs. 20:14) čuvajući vernost supruzi, samim tim on postaje nalik na Boga, jer „Bog je veran“ (Rim. 3:4). Ako čuva zapovest „ne svedoči lažno na bližnjeg svog“ (2 Mojs. 20:16), samim tim se upodobljava Bogu jer je „Bog istinit“ (Jn. 3:33). Tako svaka zapovest uzvodi ka jednoj ili drugoj osobini Svetoga Boga.

Iz tog razloga što se čovek više jača u njihovom dobrovoljnom ispunjavanju tim više postaje svet i sjedinjuje se sa Bogom.

Zato na pitanje zašto je Bog ljudima dao upravo takve zapovesti, postoji jedan jedini odgovor: zato što je On Sam upravo takav i te zapovesti su date onima koji žele da postanu slični Njemu i kroz to postanu „bogovi po blagodati“.

Dakle, hrišćanski moral i život po zapovestima jesu istina, ljubav, sloboda, čistota i svetost. Ko može to da shvati, biće mu lakše da učini glavni izbor u svom životu – biti sa Bogom ili protiv Njega.

 

Đakon Georgije Maksimov