Веселинка Стојковић
САМО ОСМЕХ
Све нежности срца положила на длан
Сам свој
Кедар пoд којим стајали смо
Шуштао је
Погледао си ме осмехом и кренуо
Дрхат ме зањихао
Призивала речи сам у помоћ које
Нисам изговарала
Дланове згртала отежале сам
У пазуха своја
Ниси се освртао
Бар да јеси
Сенке у очима бивале су веће
Срце се тањило
У круг мисао вртела се
Негажена брда топила зеленило су
Своје
Сахнуле воде
Којима требало је да једримо
Остала сам у кедра сенци док си
Одлазио
Ни колико дуго
Ни колико кратко
Не знам
Само осмех којим си ме поздравио
Лебдео је
Само осмех
(„Маргарете“ 1)
Слика: Едвард Мунк / Edvard Munch, „Летња ноћ (Ингер на обали)“, 1889.
http://www.pionirovglasnik.com/print.php?content=343