СА САМИМ СОБОМ понедељак, новембар 01, 2010.
МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ
МЕЛАНХОЛИЈА У ХИЛДЕСХАЈМУ
Данас бих могао да напишем пјесму
о маховини из дјетињства
о врани на ораху у дворишту
која чува моју самоћу
или можда кратко писмо из даљине
без крика
у њему да сложим изабране ријечи
њежне и меке попут паперја
с којим бих се захвалио пријатељу
на ријечима утјехе
Данас бих могао да замрачим собу
и сањам поново детиње страхове
у часу када муње парају небо
на брду изнад моје куће
или млијечно бијеле магле
како се спуштају у долину
и гутају кровове
утабане стазе ка врелима
са свим драгим људима
мога поднебља
Само данас бих могао да се насмијем
и у исто вријеме заплачем
у овом граду остављен и препуштен
ништавилу и времену без богова
али ни то не чиним
поставио сам фотографију мене
на источни зид као икону
(Свевишњи да ми опрости!)
посматрам је и питам се
колико дуго још…
http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2010/11/blog-post.html
Жељко Паунковић, Сеоско двориште
http://www.serbianaart.rs/sr/umetnici/paunkovic-zeljko/seosko-dvoriste