UKRAS JELKU KRASI
Poreklo kićenja jelki. Zašto kitimo jelku za doček Nove godine i ko od koga je sve to zapravo počelo?
Kako god da odlučimo da dočekamo Novu godinu, jedno je sigurno, nezamisliva je bez novogodišnje jelke. Ali otkud taj običaj da kitimo jelku?
Postoji nekoliko priča koje odgovaraju na ovo pitanje a vi odaberite najdražu.
Zašto kitimo jelku za doček Nove godine?
Etnološki spisi govore da je to paganski običaj iz Starog Rima. Verovalo se da u drveću obitavaju duhovi pa su, ne bi li ih umilostili, u novogodišnjoj noći odlazili u šumu i poklanjali im darove. Vremenom, počeli su da seku jele i odnose ih u kuće, kako se to i danas radi. Zimzelena stabla bila su simbolika prolaska zime i ponovnog dolaska proleća.
Ako se osvrnemo na hrišćansku tradiciju pronaći ćemo dve legende. Prva govori o tri drveta koja su se nalazila ispred pećine u kojoj je rođen Isus Hrist. Jedno je bilo kedar, drugo bor a treće jela. Kada je novorođenče došlo na svet kedar mu je poklonio mirišljave iglice a bor šišarke. Samo jela nije imala šta da daruje pa je zaplakala. Anđeo se sažalio na tužnu jelu, pa joj je skinuo jednu zvezdu sa neba koju je ona spustila pred Isusa. Tu zvezdu danas simbolušu one koje najčešće stavljamo na vrh jelke. Druga hrišćanska legenda kazuje da je osnivač protestantske crvke Martin Luter šetao šumom jedne Badnje večeri i posmatrao zvezde koje su sijale među zimzelenim drvećem. Oduševljen tom lepotom poželeo je da je podeli sa svojom porodicom pa je posekao jednu malu jelu i poneo je kući. Da bi dočarao prizor na grančice je okačio sveće. Kasnije su to preuzeli i ostali hrišćani.
Jelku su prvi počeli da kite Nemci u 16. veku. Tada se ona najčešće ukrašavala crvnenim jabukama. Postoje i oni koji glavni grad Letonije, Rigu uzimaju kao dom prvog novogodišnjeg drvceta. Na jednom od gradskih trgova na osmougaonoj ploči stoji natpis na osam jezika – ,,Prva novogodišnja (odnosno božićna) jelka u Rigi 1510.’’ Običaj kićenja jelke proširio se po Evropi tokom 18. I 19. veka.
U našim krajevima ukrašavanje jelke postalo je popularno tek u drugoj polovini 19. veka sa širenjem germanskog uticaja. Do tada se na Badnje veče ukrašavala sama kuća cvećem, plodovima i zelenilom i to su uglavnom činila deca. Na početku su se kitila belogorična stabla a tek potom zimzelena. Ukrasi su uglavnom bile voćke (jabuke, šljive, kruške), razne poslastice i detalji od papira. Ispod drveta obavezno su se stavljale drvene jasle.
Ukratko, to bi bila priča o poreklu kićenja jelki. Ako vam se nešto od ovoga svidelo imajte to na umu kada budete ukrašavali jelku a ako pak nije, nemojte ipak zaobići ovaj ritual koji zbližava sve članove porodice. Uzmite ukrase, navucite osmeh, pustite mašti na volju i uživajte u kićenju!
Katarina Baletić
Izvor: www.Novagod.com