Kredenac moje majke

 

VELIBOR MIHIĆ: KREDENAC MOJE MAJKE

 

Kad smo, kao izbeglice, živeli u Sokobanji, davno, u vreme „onog rata“, tri najveće želje su mi bile: da se otac vrati kući, da se okupam u Neretvi, u rodnom Mostaru… i da imamo kredenac!…

Prve dve želje mi se nikad nisu ispunile… a treća… Počelo je,  ovako…

Jednog dana, u šetnji okolinom Sokobanje, nađoh se kod vile s nerazumljivim nazivom: „Jasna Poljana“… U toj zgradi je stanovala mamina dobra prijateljica Darija sa starom majkom i još starijim ocem, koji su, takođe, bili izbeglice i, što je, gotovo, neverovatno, bili iz Mostara. Ostalih u toj zgradi se ne sećam. A nisam siguran ni da sam nekog znao, prošlo je mnogo godina…

„Jasna Poljana“…

Ne znam zašto, prineo sam lice prozoru u prizemlju… i ugledao, jedva, kroz zaprljano staklo, neki nameštaj koji nikad nisam video…

– Ma to je najobičniji kredenac, kuhinjski nameštaj – kratko je rekla majka.

– Hteo bih da i mi imamo kredenac – tiho sam rekao, ali, verovatno, s nekom tugom jer me je majka odmah prigrlila i poljubila u kosu…

Bio sam u drugom osnovne… još sam s njom spavao u istom krevetu, ona dole, ja gore… nismo imali drugi… Tek koju godinu kasnije, na revers smo uzeli jedan krevet iz sokobanjske bolnice…

A dani sirotovanja su prolazili. Živeli smo, od danas do sutra, srećni što smo živi, a sećanja na star kraj, bledela su, nestajala,..  Dešavalo se da, u razgovoru s majkom ili dedom, ponešto i izmislim, da, nesvesno, dodam, „onom životu“, i nešto čeg nije bilo nit ga je moglo biti, ali… tako mi je bilo lepše, zavodljivije, bogatije… u našem „tvrdom“ siromaštvu…

I dođe Bogica…

Stolar, sokobanjski…

Dovela ga majka jednog dana kad se vratila iz kancelarije. On me pomilovao po kosi i izvadio metar na sklapanje. Ja gledam. Meri ćošak! Prazninu, vazduh!…

Izabrali smo boju: kredenac će biti rezedo-zelen…

Te radosti!… Kad smo ga postavili!… Izgledao je kao slika!…

Ušao nam je i u jezik… Što god pitam gde je – na kredencu!… u kredencu!… iza kredenca! ( stajao nam je u uglu, bilo je iza njega mesta)…

Služio nam je, godinama, onako mali, ali sve nam je u nj stalo jer nismo ni imali mnogo…

Prolazile su godine, mi smo starili, kredenac je stario i…

Dođe doba da moramo otići u Beograd, sve prodati, pa i kredenac…

Uredno sam lepio oglase po izlozima, banderama, zidovima… „jevtino dam, samo da prodam“…

Ode naš kredenac… naš ponos i dika… naš glavni nameštaj… za 50 dinara!…

I danas me duša boli!… Ipak…

oOo

Prošle godine, nađoh se u Sokobanji, poželeh da – vidim kredenac… znao sam da je u Cigan-mali… Moca je, tamo, imao lepu kuću na sprat…

Dva-tri puta sam pokušao da pronađem Cigan-malu, ali nisam uspeo (a da pitam, nekog, bila me je sramota; živeo sam u Sokobanji 17 godina). Čak sam i zalutao! U mestu gde sam znao svaki list, svaki kamen… Ništa više nije bilo isto… Našao sam se u pravoj divljini, u nepoznatom predelu!…

Srećom, naišao je taksi…

Uleteo sam u autobus za Beograd, umalo da zakasnim zbog kredenca…

Velibor Mihić

oOOo