Drama Mišići

Vojvoda Živojin Mišić je imao tri sina. Priču o Mišićevim sinovima postavlja kao dramu Gradsko pozorište Abrašević u Valjevu

Vojvoda Živojin Mišić je učesnik svih ratova Srbije od 1876. do 1918, jedan od najbriljantnijih vojskovođa Prvog svetskog rata. U Prvom balkanskom ratu pokazao se kao sjajan strateg i jedan je od najzaslužnijih za pobedu nad Turcima 1912. u Kumanovskoj bici. Na sopstvenu molbu, u Prvom svetskom ratu je 15. novembra 1914, tokom Kolubarske bitke, postavljen za komandanta Prve armije koja je zapala u veoma tešku situaciju. Povrativši joj poljuljani moral, uspeo je izuzetnim taktičkim potezima da zaposedne Suvoborski greben, a potom energičnim dejstvima potpuno razbije austrougarske trupe.

Vojvoda Živojin Mišić

Kolubarska bitka, u kojoj je srpska vojska do nogu potukla austrougarske agresorske trupe, jedinstven je primer u istoriji ratova da se armija kojoj je predviđan brzi slom za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i neprijatelju nanese uništavajući poraz, zbog čega se i sada izučava na vojnim akademijama širom sveta. Za briljantnu strategiju kojom je tada nadmudrio austrougarsku komandu unapređen je u čin vojvode.

Drama o tragediji sinova vojvode Mišića

Sudbina Mišićevih sinova: Aleksandra Mišića streljali su Nemci, Radovan Mišić je umro u koncentracionom logoru, Vojislav Mišić je postao golootočki zatočenik

Kada je 1921. godine umro Živojin Mišić, veliki srpski vojnik i komandant Prve armije u Kolubarskoj bici, sve srpske novine prenele su da su navodno njegove poslednje reči bile: „Situacija na frontu povoljna, neprijatelj odstupa na svim pravcima.” No, kada je jedan struganički seljak došao kod njegove udovice Nemice Lujze Krikner Mišić, da proveri da li je to istina, ona se kiselo nasmejala i odgovorila da joj je samo stegnuo ruku i izdahnuo.

To je zapravo bila još jedna u nizu podvala, neistina i nekorektnosti prema istinskom heroju koji je svim svojim bićem, veštinom i požrtvovanjem branio Srbiju. I mrtvog ga razni politički spletkaroši nisu ostavili na miru.

Posle punih 100 godina od Velikog rata, javnosti, a pre svega mlađim generacijama, preko drame „Mišići”, koja je nastala po motivima iz memoarske, romaneskne i istorijske građe, prvi put se govori i o tragičnoj sudbini vojvodine porodice.

Reditelj Miroslav Trifunović, koji je zajedno sa Tamarom Jakovljević radio na adaptaciji, to jest dramatizaciji teksta, u predstavu je uključio skoro 40 glumaca. Glavni lik je vojvodina supruga Lujza Krikner Mišić, koju je izvanredno odigrala glumica Katarina Vićentijević – kroz čiju životnu liniju se prelama sudbina njenog voljenog i poštovanog supruga, tri sina i tri kćerke.

Malo je poznato da je Živojin Mišić govorio četiri svetska jezika i da mu je životno geslo bilo „Ne stajati ni u smrti”, tako da je ispovest o zloj kobi njegove porodice prepuštena Lujzi Krikner, koja se za njega udala još dok je bila učenica drugog razreda gimnazije.

Činjenicu da je kroz vene njihovo šestoro dece tekla srpska i nemačka krv mnogi su uzimali kao povoljnu okolnost u teškim ratnim vremenima. Međutim, dešavalo se nešto sasvim suprotno kao u kakvoj klasičnoj grčkoj tragediji, gde se o hridi i stenje razbija ono što je najvrednije unutar porodice.

– Aleksandar Mišić, heroj Prvog svetskog rata i balkanskih ratova u činu majora pridružio se Draži Mihailoviću na Ravnoj gori. Krajem 1941. godine zarobili su ga Nemci. Jedan visoki oficir kada je saznao da mu je majka Nemica ponudio mu je slobodu, ako se odrekne srpskih korena, što je on kategorično odbio. Nakon toga streljan je u Valjevu.

Njegovog starijeg brata Radovana, koji je imao briljantnu vojnu karijeru i kao pukovnik najviši čin posle oca u celoj porodici, takođe su uhapsili 1943. godine Nemci i upućen je u koncentracioni logor u Nirnbergu a potom premešten u grad Hanelberg, iz kojeg je dve godine kasnije njegovoj porodici stigla depeša da je umro od tuberkuloze.

Treći sin Vojislav posle školovanja na vojnoj akademiji u Rusiji odlazi u London gde završava studije hortikulture i vraća se u Srbiju. Zaposlio se u Gradskom zelenilu i zajedno sa Srđanom Mrkušićem, legendarnim golmanom „Crvene zvezde”, radio na uređenju parkovskih površina u Beogradu.

Kao simpatizer komunista i partizana uhapšen je 1943. i zatvoren u logor na Banjici. Ipak, Nemce i naše žbirove, na neki način, bila je sramota da drže u tamnici sina vojvode Mišića pa su ga pustili na slobodu. Međutim, već 1948. našao se na spisku putnika za Goli otok. Ostrvo na kojem ga je dočekalo svekoliko ponižavanje, batinaši, nepodnošljivo sunce i zmije. Tamo je proveo skoro tri i po godine, gde je redovno prolazio kroz špalir koji je nazvan „udri vojvodinog sina” – ispričao nam je Trifunović, i dodao da vojvoda svoje sinove tokom njihovog vojevanja nije štedeo, i uz svu očinsku brižnost, ni za jednog nikada nije urgirao da bude prekomandovan na neko povoljnije i bezbednije mesto.

U boju, kao i on, uvek su bili u prvim redovima. Tri vojvodine kćerke – Eleonora, Olga i Anđelija – sve vreme su bile jezgro porodice i u svim tragičnim događajima koji su pristizali jedan za drugim nastojale da očuvaju određenu dozu optimizma i vere u život i bolje sutra. Dok se porodična kula Mišića rušila, njen najčvršći stub sve vreme bila je Lujza koja je 1943. godine iz protestantske prešla u pravoslavnu veru.

Njeni maniri, odnos prema vojvodi i deci bili su sazdani od onog najboljeg što je ponela iz svog germanskog vaspitanja i onog stečenog iz srpske tradicije i običaja. I u najtežim situacijama hrabrila je supruga i bila na njegovoj strani. Ona je majka heroj i žena, iz dobrostojeće nemačke porodice, koja je žrtvovala sve zbog ljubavi prema srpskom mladiću koji ju je zajedno sa sobom odveo u legendu i nezaborav. Magdalina je bilo njeno pravoslavno ime, koje je uzela da bi „bar na onom svetu bila sa svojima”. Umrla je u dubokoj starosti 1956. godine.

Drama Mišići, koju su na scenu postavili zemljaci ove slavne porodice, vrlo brzo dobila je pozive od mnogih teatara iz Beograda i Srbije, jer je u najvećem delu zemlje vojvoda Živojin Mišić neka vrsta kultne ličnosti. Ponajpre u glavnom gradu, o čemu svedoče i podaci sa njegove sahrane kada je na ulice izašlo hiljade građana. Tako nešto viđeno je samo kada su umrli Tito, Zoran Đinđić i srpski patrijarh Pavle.

Snimiće i film

Saznajemo da se i dalje radi na dopisivanju teksta koji će na proleće biti ponuđen nekoj producentskoj kući da se po njenu snimi igrani film, jer saga o porodici Mišić tako nešto naprosto traži.

Noseće uloge u drami o Mišićima pored glumice Katarine Većentijević imaju i Dragan Lukić (kao Živojin Mišić), zatim Branko Antonić, Petar Ninić, Ljubivoje Marković, Božidar Milić, Miroslav Mandić, Goranka Kalember Lučič i drugi. Scenografiju je uradio Dušan Arsenić, kostime Branka Šišinački Obradović i muziku dr Voja Milutinović.

Budo Novović

Izvor: Politika.rs