Веселинка Стојковић
ВИСИНЕ
У сну није као по дану.
У сну си на брду
а брда иду у недоглед
и свуда су наоколо.
На њих се стиже лако:
подигне те нешто неосетно,
у трен.
Само јавиш драгима доле
да си стигао.
У сну су поља и горе од сунца,
од светлости, бескрајне, меке;
и у сенкама je бескрај и мекоћа.
У сну је све у висинама.
У сну људи имају друга лица,
од љубави, од доброте;
нема буке, уздаха, прекора,
нема гужви, саплитања.
У сну је све нежно и речито,
топло, јасно и драго
као у пролеће, у рано лето.
У сну си исти а други,
ведар и лак.
Траве, валови, куће, бескрај,
срећа, небо – све је друкчије.
У сну су висине.
У сну је дан.
Да ли нам душе тамо стижу
када се одавде селе?
(Сан. Врање, 9. фебруар 2015;
након 3 године од једног
мучног болничког дана
у Београду – 9. фебруара 2012.
Исти заспали час,
исти вечерњи час буђења.)