Toskana

Aleksandar Georgijević

Živeti život na sunčanoj strani … Toskana, najlepši deo Italije

 

Zraci popodnevnog sunca su osvetljavali konture krošnji drveća i obrise lepih starih zgrada centra Firence dajući

crvenim i zlatnim bojama rane jeseni posebnu toplinu. Pri ovoj slaboj svetlosti su se ipak jasno još mogle videti bazilika Santa Kroće, Duomo i Palaco Vekjo. Uživao sam u divnoj panorami Firence dok sam sedeo u kafiću na platou Mikelanđelo, a koji se nalazi na brdu sa druge strane reke Arno koja je lagano tekla ispod Ponte Vekja. Dok je reka lagano tekla u noć, vino koje sam pio je polako nestajalo poklopivši poslednje rumene kapi sa zalaskom sunca.

Uputio sam se ka centru grada sa ozbiljnom namerom da isprobam jedan od lokalnih specijaliteta u restoranu koji sam zapazio nekoliko dana ranije. Šetajući ka restoranu, prolazio sam ulicama koje su vodile ka trgu Republike, usput iznova otkrivajući mnoge živopisne fasade starih zgrada, sa pažnjom očuvanih do danas. Mnoštvo ljudi je bilo na ulicama, šetali su, neki su sedeli u kafićima i restoranima, neki su se gurkali pokušavajući da vide poslednji deo ulične predstave koju su izvodili vešti umetnici, a neki su uživali u odličnom sladoledu koji se ovde prodaje u mnogim poslastičarnicama u vrlo dekorisanim aranžmanima. Prošavši kraj veličanstvene Lođe dei Lanci, galerije skulptura na otvorenom, osvrnuo sam se i ugledao

par slikara koji su svojim bojama pažljivo pokušavali da prenesu na platno delić atmosfere ove večeri. U restoranu me je čekala flaša lokalnog vina iz Kjantija ohlađena na pravu temperaturu, a za biftek na Firentinski način mogu reći samo da je bio fantastičan.

Sutrašnji dan sam iskoristio za lagani obilazak nadaleko čuvene galerije Ufici. Galerija je bogata mnogim delima, naročito umetnika koji su rođeni u Toskani, ali i drugih, poznatih u celom svetu. Fenomenalne slike iz ove galerije, koje sam tada prvi put video uživo, potvrdile su i osnažile sve moje utiske koje sam ranije imao o njima, učeći o njima iz knjiga. Interesantno je da čovek potpuno drugačije zamišlja neke od slika kada vidi samo fotografiju u knjizi, a dobija potpuno novi utisak kada ih vidi uživo. Botičelijeve slike „Proleće“ i „Rođenje Venere“, Leonardove „Obožavanje Magi“ i „Najava“, Mikelanđelova „Doni Tondo“, Karavađova „Meduza“, samo su neke od najpoznatijih koje sam tada tamo video. U Firenci treba videti i doživeti veoma lepe vrtove Boboli, koji se nalaze iza Palate Piti koja je i sama za sebe vrlo interesantna sa nekoliko predstavljenih kolekcija umetničkih dela.

Toskana obiluje bojama lišća masline, terakote, peska, i sveže pokošenog žita. Boje Toskane se mogu najbolje doživeti na slikama pomenutih lokalnih autora poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela ili Botičelija. Zvuci Toskane se mogu uz malo mašte naslutiti iz Pučinijevih opera. Kao rodno mesto renesanse, Toskana je svetu podarila mnoge umetnike i slavne ličnosti, obogativši Zemlju zauvek. Po rečima Stivena Hokinga, moderna nauka danas ne bi bila tu gde je sada da nije bilo još jednog čoveka rođenog u ovim krajevima, čuvenog Galileja.

Jedne večeri u Firenci, šetali smo moja sestra, prijatelj i ja, kraj reke. Dok sam sa mosta Vekjo (Ponte Vecchio) pokušavao da napravim fotografiju reke i odbleska uličnih svetiljki i meseca u vodi, sestra mi je pravila društvo. Primetili smo da prijatelja nema. Odjednom je nestao, a do maločas je bio tu. Pogledah oko sebe, bilo je puno ljudi. Puno zaljubljenih parova koji su stajali na mostu i razgovarali, ljubili se, slikali se… Na drugom kraju mosta, nekoliko koraka dalje, ugledah mog prijatelja kako razgovara sa jednom markantnom crnkom, veoma lepom. Rekoh sebi, „Aha, znači tu je“.

Započeo je razgovor sa njom, nakon što ga je zamolila da fotografiše nju i sestru. Primetio sam da je zainteresovan za pomenutu crnku, pa se pridružih razgovoru, kao bih im olakšao komunikaciju. Zajednički trud je uspeo, te se ubrzo nađosmo svo petoro na sladoledu u obližnjoj poslastičarnici. Ispostavilo se da je devojka iz Palestine, da studira medicinu u Bolonji, a da je sada tu sa sestrom koja je došla da je obiđe. Moj prijatelj je imao dovoljno iskustva i znanja da ovo poznanstvo pretvori kasnije u lepu vezu. Međutim, počeo sam priču zbog dve stvari… Prvo, dopala mi se činjenica da su se njih dvoje upoznali na jednom od najromantičnijih mesta na svetu, a drugo, setio sam se kontrasta, sa jedne strane lepote grada i izgleda njene sestre… Jednostavno, nikada ne bih pomislio da su u najbližem srodstvu, dok jedna izgleda kao vrhunski model i moguća inspiracija umetnicima, druga liči na Berta Rejnoldsa, velika je, jaka, sa izrazitom crnom kosom i obrvama, malo grublja u nastupu i ima brkove.

Vozeći se kroz Toskanu, vijugavim putevima koji su nekako pronalazili put između blagih zelenih brežuljaka, ponekada

skrivenim u senke borova, stigoh u Sijenu. Ovaj gradić na brdu bih na slici prikazao sa svega nekoliko boja, terakota, cinober i oker. Na glavnoj gradskoj kapiji naiđoh na jednog starijeg čoveka sa štapom koji je seo kraj fontane da se odmori i progunđa koju reč na temu mnogobrojnih turista i njihovog uglavnom previše slobodnog i „neformalnog“ oblačenja. Uskim krivudavim ulicama okruženim vrlo starim zgradama se stiže do Pijaca del Kampo, glavnog trga. Oko ovog trga, dva puta godišnje se organizuje „Palio“ ili trka deset konja sa jahačima. Te trke su ovde veliki događaj. Mnogi meštani su u jednom od „timova“, među sobom biraju jahače, treniraju, vežbaju i spremaju se kako bi baš možda oni bili pobednici u ovoj, za lokalne okvire, najprestižnijoj trci. Ulice ovde kriju mnoga blaga. Poneka veličanstvena raskošna kapija, poneko dvorište rustičnog izgleda sa rukom slikanim zidovima, poneki prozor ili balkon sa predivnim cvećem, se mogu otriti ovde. Svi ti detalji jasno govore o lokalnoj kulturi i istoriji Sijene, zapravo ukazuju da ovo mesto pamti i bogatija

vremena. Nekoliko ulica dalje od Pijace del Kampo sam naišao na malu prodavnicu lokalnih delikatesa. Ova prodavnica je bila retko dobro opskrbljena svim mogućim đakonijama, od više desetina vrsta pršuta, preko nepoznatog broja najfantastičnijih sireva, pored mnogo raznih najfinijih salama, do više vrsta lokalnog ručno mešanog vrućeg hleba… Degustacija je bila moguća, dobrodošla i obilato korišćena, te smo sestra, prijatelj i ja napokon odabrali nekoliko artikala za nas.

Krivi toranj u Pizi je zaista kriv. Kampo dei Mirakoli, kako se inače zove plato na kome se toranj nalazi, kraj crkve je zaista lepo uređen. Toranj je od početka svog postojanja počeo da se krivi i tokom godina su mnogi pokušavali da spreče njegovo dalje naginjanje i moguć pad, sve do pre nekoliko godina, kada su italijanski inženjeri smislili kako da ga sačuvaju od propasti, bar tako kažu. Sada deluje stabilno, ali je i dalje kriv. Ovde je sve bilo lepo, osim gomile tipičnih turista koji

smatraju za izuzetnu atrakciju fotografisanje na stotinak metara od tornja sa njim u pozadini, ali u uspravnom položaju sa podignutim rukama, kao da ga upravo pridržavaju da ne padne.

Rodno mesto verovatno najvećeg genija koji je ikada živeo i inspiracije za izraz „Renesansni čovek“ Leonarda da Vinčija se nalazi na svega par desetina kilometara od Firence. Selo Vinči je tipično selo ove regije. Drvoredi borova, sa mnogim vinogradima i voćnjacima deluju prosto idilično. U Vinčiju se danas može posetiti lepo uređen muzej posvećen Leonardu, kao i kuća u kojoj se rodio, koja je na par kilometara dalje. Rođen je 1452. godine, 15. Aprila. Otac mu je bio učen čovek, notar, a majka seljanka iz tog kraja. Od malena je kao dete nevenčanih roditelja poslat u Firencu kod čuvenog Verokija da uči. Zabeleženo je da je Verokijo, kao i mnogi drugi majstori slikao glavne likove na svojim slikama, dok su ostale likove doslikavali učenici. Na jednoj od njegovih čuvenih slika, Leonardo je dobio zadatak da naslika lice anđela. Kada je

majstor Verokijo video kako je Leonardo naslikao anđela, nikada više nije slikao. Leonardo jeste. Njegove slike „Poslednja (Tajna) večera“ i „Mona Liza“ kao i crtež „Vitruvijskog čoveka“ spadaju u kulturne ikone i najviše reprodukovana umetnička dela pored Mikelanđelovog „Stvaranja Adama“. On je stvorio koncepte za helikopter, bicikl, duplo brodsko dno, tenk, top, kalkulator, ronilačko odelo sa sistemom za disanje, jedrilicu, foto-aparat… Dao je mnogo i kao filozof. Takođe je razvio prve teorije za korišćenje solarne energije, stvorio je osnove za izučavanje anatomije svojim detaljnim i realističnim crtežima, pružio je prve teorije o tektonskim pločama i prve teorije o hidrodinamici, izveo je i značajne radove u kartografiji. Njegov uticaj na građevinu i arhitekturu je posebna priča, ali bih podsetio samo na neke, kao što su projekti podvodne strukture Venecije, planovi za mnoga utvrđenja, dvorac Šambor u dolini Loare, građevinske dizalice i mašine za prenos tereta.

Mnoga druga njegova dela se danas sa čuđenjem izučavaju, posebno u kontekstu vremena u kome je živeo, a ispred kog je bio, čak i nekoliko vekova. Danas nama izgleda da se njegova ličnost i genijalnost čine nadljudskim, ali je tako, čak i više izgledalo i njegovim savremenicima. Nije bio religiozan, što je za ono vreme bila retkost. Pisao je levom rukom, a kako bi se zaštitio od kradljivaca znanja, pisao je obrnuto, kao u ogledalu. Kažu da je bio lep čovek, visok i plav, sa zelenim očima. Kažu da je spavao po petnaestak minuta na svakih dva sata, da je bio vegetarijanac i da je znao sve… Pominje se u knjigama njegova eventualna homoseksualnost, ali je to ostalo nerešeno kao predmet špekulacija. Jednom je zapisao u svoju beležnicu da je „objedinjenje svih znanja moguće“. Umro je 1519. godine u Francuskoj u mestu Amboaz, gde je pred smrt bio u službi kralja Fransoa I, ali i njegov prijatelj i savetnik. Tu je i sahranjen, u maloj crkvi svetog Ibera u lepom dvorištu dvorca Amboaz. Bio sam i tamo, ali o tome drugom prilikom.

Miris borova i zelenih polja, blagi topli vetar, ukus vina iz Kjantija sa lokalno napravljenim pršutom i sirom, plavo nebo, slilke velikana Renesanse, zvuci Pučinijevih opera i jedan pogled na Firencu sa platoa Mikelanđelo, to je Toskana ostala za mene.

Prethodna priča: Živeti život na sunčanoj strani… #5 – Rodos