LJUDSKA PRAVA U SVETU
Medjudržavni ratovi, gradjanski ratovi i civilni sukobi svuda po svetu su doveli do toga da su ljudska prava gora nego ikada. Ko je kriv za takvo stanje?
Protekla 2014-a godina bila je najužasnija od 1945. Širom sveta je u izbeglištvu, zbog ratova, terorizma i gladi, 57 miliona ljudi. Toliko ih nije bilo od Drugog svetskog rata. Naravno da holokaust ostaje jedinstven slučaj, ali ako se pogleda današnji svijet, onda se više ne može izbeći ocena da je čovečanstvo ponovo u stanju samouništavanja. Porobljene devojčice i žene, masovna vešanja pred očima dece, odrubljivanja glava i spaljivanja kao filmski dokumenti horora – ubice više ne regrutuju pristalice iz dobro poznatih država, od Irana do Somalije, negativci danas formiraju zajednice slične državama i vode neproglašene ratove protiv svih i svakoga: Hamas, Hezbolah, Al-Kaida, ‘Islamska država’, Boko Haram, Al-Šabab…
Zašto su ljudska prava u svetu sve gora – Amnesty International
Prenosimo intervju sa predstavnikom Amnesty International o tome kakva su ljudska prava danas u svetu.
Izvor teksta i intervjua je DW.
Crna godina za ljudska prava
Najnoviji izveštaj organizacije za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešnal (Amnesty International) još je turobniji nego proteklih godina. Njihov predstavnik iz Londona Stiv Krošo objašnjava za DW zašto je to tako.
Stiv Krošo je direktor kancelarije generalnog sekretara organizacije Amnesti internešnal u Londonu.
Dojče vele: Da li izveštaj za 2014. godinu ukazuje na razvoje koji odudaraju iz dosadašnjih izveštaja?
Stiv Krošo: Mi svake godine beležimo vrlo teške povrede ljudskih prava, ali prošla godina je po svemu bila godina koja se ističe. I to po zlu. Mnogo stvari se događalo istovremeno: svedoci smo užasnog nasilja koji su prouzrokovale, kako državne snage, tako i paravojne grupe – od Nigerije, preko Sirije i Pojasa Gaze, pa sve do Ukrajine. To veoma uznemirava. Pre se može reći da su slučajevi povreda ljudskih prava u porastu, nego u padu.
Prema najnovijem izveštaju, nedržavne grupe poput Boko Harama, talibana ili „Islamske države“ su u svakoj petoj državi u kojoj ste sproveli istraživanje odgovorne za teške povrede ljudskih prava. Da li te grupacije predstavljaju rastuću opasnost?
Mi već godinama beležimo ogromne probleme sa naoružanim grupama, ali sada se radi o širenju nasilja koje zabrinjava – i to ne u jednom, već u više regiona u svetu. Istovremeno beležimo i zabrinjavajuće ponašanje nekih državnih snaga. Tako nigerijska vojska i sama vrši zločine, obrubljuje glave i to čak snima. Ali ti zločini privlače malo pažnje. Problem sa nasilnim oružanim jedinicama širom sveta veći je nego ikad.
Te grupe bujaju i razvijaju se u državama sa slabim strukturama. Da li su nestabilne i slabe države rastući problem?
Nestabilne i propale države nisu fenomen novijeg datuma, ali je problem danas to što situacija u tim državama često izmiče kontroli. Situacija u Iraku, Siriji i čitavim regionima zabrinjava i sada, ali brine i budućnost tih regiona. Problem je to što suviše sporo reagujemo na izbijanje sukoba. Da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija pravovremeno reagovao na pojavu prvog nasilja nad mirnim demonstrantima, danas ne bismo imali ovakvu situaciju u Siriji.
Zar nije Zapad, nakon negativnih iskustava sa Arapskim prolećem, novonastale diktature prihvatio kao manje zlo?
Mislim da su mnoge vlade suviše selektivne kada je u pitanju kritika situacije u nekoj državi. Tako i dalje postoji izuzetna uzdržanost kada se radi o kritici stanja u Saudijskoj Arabiji. Zapadne vlade se iz strateških i geopolitičkih razloga drže vrlo rezervisano kada je ta zemlja u pitanju. Pritom nema sumnje da se u Saudijskoj Arabiji ne priznaju najosnovnija ljudska prava. S druge strane, Rusija i Kina su u slučaju Sirije blokirale osuđujuću rezoluciju Saveta bezbednosti. U nekim drugim sukobima, poput onog u Pojasu Gaze, SAD su te koje uvek ulažu veto na donošenje rezolucije koja bi osudila Izrael. Naša organizacija zato traži da se pet stalnih članica Saveta bezbednosti uzdrži od svog prava na veto kada je u pitanju masovno kršenje ljudskih prava. Ne možete jednostavno da okrenete glavu kada se negde dešavaju užasne stvari, a upravo to je Savet bezbednosti u poslednje vreme često radio.
Šta bi osim toga, po Vašem mišljenju, još moralo da se promeni?
Bilo bi važno da se zaista primeni Ugovor o prodaji oružja za koji se „Amnesti“ već godinama zalaže. Taj Ugovor zabranjuje prodaju oružja ukoliko se ono koristi za nasilje nad civilima. Ugovor doduše postoji, njega su potpisale mnoge zemlje, ali ga je mali broj zaista i ratifikovao. Osim toga, ne smemo da dozvolimo da se nakon najnovijih terorističkih napada ponove greške koje su usledile nakon 11. septembra 2001. kada je kao odgovor na terorističke pretnje došlo do masovnih povreda ljudskih prava. Pored toga, svet bi morao da se promeni i kada je reč o odnosu prema izbeglicama koje često nailaze na zatvorena vrata.
Šta vaš izveštaj predviđa za ovu, 2015. godinu?
Postoji vrlo realna šansa da će se situacija dodatno pogoršati. Mi uočavamo trend jačanja naoružanih grupa, pojačanog pritiska na pravo izražavanja i zaoštravanje izbegličkog problema. Na žalost, postoji refleksno okretanje glave od problema, jer se smatra da su oni nerešivi. Međutim, uvek se ispostavljalo da problemi na taj način neće nestati.
Kako procenjujete situaciju u Nemačkoj?
Svedoci smo napada na manjine i potražioce azila u Nemačkoj, koje političari doduše oštro osuđuju. Ipak, mislim da se takvi napadi slabo istražuju i progone. Tu su i optužbe na račun policije zbog zlostavljanja. Ono što nedostaje jeste jedno nezavisno povereništvo koje bi istraživalo povrede ljudskih prava. U samo četiri od 16 saveznih nemačkih država, policajci su dužni da nose pločice sa imenom ili identifikacionim brojem što omogućava lakšu istragu kada dođe do pritužbi zbog kršenja ljudskih prava. Kada je u pitanju spoljna politika, velike teme su, naravno, Ukrajina i zločini koji se tamo događaju. Nemačka kancelarka Angela Merkel je važan međunarodni faktor i mi smo uvek do sada pozdravljali kad god je ona podizala glas osuđujući povrede ljudskih prava. Međutim, Nemačka se u prošlosti retko jasno izjašnjavala o zemljama koje se nalaze u njenom susedstvu. Isto tako, proteklih godina postalo je jasno da, kada dođe do odluke, privreda uvek bude važnija od pitanja ljudskih prava, što je više nego očigledno kada se posmatraju odnosi sa Kinom. To je potpuno pogrešan pristup, ne samo prema žrtvama, već i kada je reč o globalnoj stabilnosti. Nemačka bi trebalo da podigne svoj glas onda kada je to potrebno, a ne samo onda kada joj to odgovara.