Kako je čovek izgubio pamet

 

PAMET

Čovek koji je izgubio pamet je krenuo u Biro za izgubljene stvari da je nadje. Kakva je pamet u zemlji i kako se koristi

 

Priznajem da sam bio malo zbunjen kad sam ušao u Biro za izgubljene stvari. Oniži čovek za pultom primetio je moju nelagodu i ljubazno me upitao:

– Došli ste zbog…?

– Izgubio sam pamet – rekoh tiho. – Svratio sam da pitam da je nije neko slučajno pronašao.

Službenik nije izgledao iznenadjeno.

 

– Ah, ta pamet, ljudi u ovom gradu stalno je gube. Niko više ne pazi na svoju pamet.

– Zaista?

– Da, svaki čas neko dodje ili da traži svoju ili da prijavi da je našao nečiju. Kao da je pamet kišobran ili penkalo!

– Eto, isto i ja… – rekoh stidljivo.

– Kada ste primetili nestanak? – glas mu je postao zvaničniji.

– Čega?

– Svoje pameti, pobogu! Kada ste primetili da je nema?

Morao sam da razmislim.

– Zapravo ne znam, promrljah.

– Klasika – uzdahnu službenik.

– Znate li bar kad ste je poslednji put imali?

Opet sam se zamislio. Zaista, kada mi je pamet poslednji put zatrebala? Ubrzano sam premotavao dogadjaje u glavi, najpre one iz svoje bliže prošlosti, a onda sve dalje.

– Ne znam ni to – rekoh na kraju. – Ne mogu da se setim.

– Sećate li se barem kakva je bila?

– Mislim da je bila posve obična – započeh. – Uostalom, pogledajte me, izgledam vam li kao neko ko je obdaren nekom naročitom pameću?

– Iskreno, ne – reče službenik.

Iznenada mi sinu:

– Kada biste mi pokazali neku od onih koje već imate, možda bih prepoznao svoju!

Službenik klnmnu glavom, namesti naočare i otvori prvu fioku.

– Evo ovde imam jednu kratku pamet. Možda je vaša?

– Mislim da nije – odmahnuh glavom. – Istina, ja baš nisam neki genijalac, ali kratka pamet…

– Da, da, to svi kažu – reče službenik mrzovoljno i otvori drugu fioku. – Evo, imam i jednu lepu naknadnu pamet. Prepoznajete je?

– Ne bih rekao…

– Sigurni ste? Razmislite dobro, u našoj se zemnji naknadna pamet veoma ceni. Može vam dobro doći ako ste na nekoj javnoj funkciji ili tek planirate da se kandidujete.

– Hvala na ponudi, ali…

– Pogledajte ovu pamet – nije odustajao. – Kao nova! Vidi se da je nekorišćena. Da nije vaša?

Pomalo uvredjeno, odmahnuo sam glavom.

Službenik je zatvorio fioku, osvrnuo se oko sebe, a onda mi u pola glasa reče:

– Jeste li sigurni da baš hoćete baš svoju pamet?

– Ne razumem, kako to mislite?

Glas mu postade još konspirativniji.

– Vi stvarno mislite da ovde svi dobiju baš svoje stvari? Verujete da svaki izgubljeni kaput ili šešir zaista nadju svog pravog vlasnika?

– Nego? – upitah jednako tiho.

– Ne budite naivni! Uz malu nadoknadu možete da izaberete bilo čiju pamet i odnesete je kao da je vaša! Stajaće vam kao salivena!

– Ali šta da radim s tudjom pameću?

Službenik uzdahnu duboko.

– Vi ste zaista izgubili pamet. Čoveče, s tudjom pameću u ovoj zemlji čudo možete da napravite. Generacije naših najuspešnijih ljudi, političara, istoričara, akademika, doktora nauka koristile su tudju pamet umesto svoje i ostvarile sjajne karijere!

– Ali…

– Poslušajte me, od tudje pameti nikoga glava nije zabolela! Ovde ljudi najviše stradaju od svoje rodjene pameti!

– Možda ste i u pravu, ali ja bih ipak da pronadjem svoju pamet.

– Za koju ne znate ni kad vam je poslednji put zatrebala, ni kad ste primetili da je nema?

– Da – rekoh pokunjeno.

– Bojim se da vam sila ne mogu pomoći. Morate je potražiti na nekom drugom mestu.

Izašao sam napolje i nastavio da tražim svoju pamet. Tražio sam je danima i mesecima. Onda sam se jednog jutra probudio i shvatio da mi pamet i nije baš toliko potrebna.

Bez pameti se u Srbiji dugo i lepo može živeti. Samo je potrebno promeniti ugao gledanja na život.

 

Bojan Ljubenović

Izvor: Dnevni list Politika