Zašto ne treba srljati u Evropu – pukovnik dr Svetozar Radišić

 

KOME PUKOVNIK PIŠE

Pukovnik prof Dr Svetozar Radišić je dugo godina poznati analitičar psihološkog i parapsihološkog ratovanja, osnivač i lider tajne vojne Grupe 69

 

Svetozar Radišić (Leskovac, 20. jun 1949) je bivši portparol Vojske Jugoslavije, poznat i kao vodja Grupe 69 u okviru JNA, koja se borila paranormalnim aktivnostima protiv NATO agresije. Pukovnik je u penziji, publicista je i predavač, doktor nauka iz oblasti teorije ratovanja, stručnjak i ekspert za vojne strategije i doktrine, posebno za nenaoružane oblike agresije. Jedan je od poznatijih analitičara globalnih procesa i teorija psihološkog ratovanja.

Svojim nastupima pukovnik dr Svetozar Radišić je podelio javnost. Jedni ga hvale i veličaju kao inteligentnu osobu koja im otkriva svetske teorije zavera prema Srbiji i civilizaciji, dok drugi misle da spada u tipične paganske teoretičare poluistinama i da je promoter okultnog i paranormalnog, koji samo širi paniku i teorije zavera, bez obzira na neke istine koje pogadja. A treći ga potpuno odbacuju kao pseudonaučnika, koji javnosti pruža pseudo podatke i pseudo teorije u oblastima istorije, politike i psihologije.

Na osnovu ocena eksperata iz oblasti teorije ratovanja i metodologije ratne veštine, dr Svetozar Radišiću je u teoriju ratne veštine uneo novu klasifikaciju ratova, naučno objašnjenje ratova u vanfizičkoj i vanvojnoj sferi (neoružani oblici agresije), definicije savršenih i totalnih ratova, naučno objašnjenje neokortikalnog rata i svedimenzione odbrane, organizacione modele (simulacije) za usavršavanje borbene gotovosti, naučno objašnjenje u vezi sa primenom elektromagnetnog i vibratornog oružja i zaštite od tih vrsta oružja, predviđanja ratova budućnosti u kojima će nestati prostor kao faktor rata.

. . .

ZAŠTO NE TREBA SRLjATI U EVROPU

AGRESIJOM NA JUGOSLAVIJU DRŽAVE ZAPADA IZAZVALE SU NA ISTOKU I ZAPADU I U SOPSTVENOJ SREDINI PROMENE, KOJE ĆE SASVIM IZVESNO (PO)REMETITI NjIHOVU SVETSKU DOMINACIJU.

Dvodimenziona bića, kako je Piter Justinov nazvao Srbe, odnosno Bizanti, kako Srbe zovu dojučerašnja braća Hrvati, opet imaju priliku da biraju. Političari kažu da Srbijanci biraju između Evrope i izolacije, koja može da se izrodi i u novi napad „evroatlantskih partnera” na Srbiju. Neki od političara su toliko ogrezli u licemerje da ponavljaju glupost da Srbija treba da ide u Evropu, zapostavljajući istinu da Srbija, sve i da hoće ne može fizički, niti na bilo koji drugi način, da se izdvoji iz Evrope, čak ni vremenski.

Korišćenje izbornih politikanskih iskaza iz doba Marksa, Engelsa, Lenjina i Tita, poput fantomskih izraza „međunarodna zajednica”, „mirovne operacije”, „demokratska Evropa”, „govor mržnje”, „patriotizam kao prevaziđen fenomen”, „srpsko pokajanje za počinjene zločine”, …, samo ukazuju na to da se vuk presvukao i da političkom scenom vladaju uvek isti – ovog puta neokomunisti. Opstanak folirantskog pristupa ogleda se i krije u istini da su megakapitalisti, zbog svoje nadobudnosti i verovanja u neproverene formule, zaboravili da je Balkan prostor na kojem nestaje moć (na)silnika i da zlo kuda god se usmerilo ne prelazi lako tu skoro metafizičku i zbog neuobičajenih, skoro mističnih, shvatanja stanovnika sa srpskih prostora nepredvidivu zonu, gde se poslovično stvara fanatičan otpor dobrotoljubivih, pravdoljubivih, istinoljubivih, častoljubivih i slobodoljubivih ljudi.

Najnoviji poraz od neizmerno moćnijeg neprijatelja doveo je Srbe u situaciju da im bude pod pretnjom nametnuta marionetska vlast. Zato niko nije reagovao niti reaguje na činjenicu da je, na primer, fantomska međunarodna zajednica pomoću ministra vojnog, koji je pre toga bio ministar za telekomunikacije, iako nije imao državljanstvo Srbije, uspela da smanji Vojsku Srbije na simboličnu, potpuno bespravno – na osnovu uredbi i podzakonskih akata – izbacujući iz nje borbeno najiskusnije i najsposobnije kadrove. Poznato je da Boris Tadić, prema dokumentu Republičke izborne komisije, objavljenom u parlamentu u decembru 2007. godine, nije bio državljanin Srbije kada je predvodio njenu odbranu. Bilo bi logično da zbog toga on i njegovi pretpostavljeni odgovaraju za obmane, lažno predstavljanje i zloupotrebu službenog položaja.

Pravni sistem, demokrate su obećale i gradile skoro osam godina. Sada ima priliku da svim vojnim oficirima, koje je Boris Tadić uz pomoć britanskih i američkih oficira i obaveštajaca, prevremeno penzionisao, stvori pravne uslove za naknadu moralne i materijalne štete. Da je javni tužilac reagovao u skladu sa zakonima, Srbija bi pred predsedničke izbore ostala bez predsednika i premijera. Premijer mu je pravovremeno omogućio da bude ministar na funkcijama za koje nije sposoban i dao mu podršku da postane predsednik, uprkos podacima sa kojima je bio upoznat. Ako premijer i tog puta nije bio upoznat, onda je prevršio sve granice neinformisanosti i iz moralnih razloga, zbog naroda u koji se kune i kojeg predvodi, treba da napusti položaj na kome stalno čini neoprostive, sudbonosne greške. Ukoliko je premijer bio upoznat da je Boris Tadić državljanin susedne zemlje kada ga je postavljao na dužnosti ministara, onda je saučesnik u zaveri protiv svog naroda, jer je prihvatio učešće u „prikrivenim operacijama” službenika „velikog brata” usmerenim protiv Srba. Da je reč o zaveri potvrđuje činjenica da na informaciju o tome da dva ministra nisu bili iz Srbije a odlučivali su presudno o njenoj sudbini, nisu reagovali izvršna vlast, ni pravosuđe, niti nevladin sektor. Zar nije čudno da Oebs, Helsinški odbor ili Cesid ne reaguju kada ministar ili predsedik neke zemlje postane neko ko ne ispunjava uslove za izbornu funkciju prema međunarodnom pravu?

Teško je pretpostaviti da će bilo ko reagovati, jer uticaj „velikog brata” u Srbiji je toliki da srpska vlast ne može da zaštiti svoje građane, a na isti način ni privredu, industriju, prirodne resurse, pa čak ni Vojsku, a kamoli da uspostavi srpski pravni poredak. Da bi Srbija postala srpska država morali bi prethodno da se sa funkcija povuku svi oni koje je pronemački orijentisani „demokrata” Zoran Đinđić postavio u medije i pravosuđe. To bi bila prava lustracija, korisna za narod i njegovu budućnost, za razliku od one kojom „demokrate” stalno prete. Srbima je uskraćena sloboda obraćanja javnosti, tako što su neokomunisti (globalisti) uzeli s svoje ruke izborni sistem, pravni sistem i sredstva javnog informisanja. Prethodni režim bio je takođe sve samo ne i srpski. U njemu su nestale srpske institucije, SPC je odvojena od naroda, mediji su bili režimski ili globalistički (internacionalni), školstvo razbijeno na isti način kao i države (SFRJ, SRJ i SCG). Sada Srbin u Srbiji nema kome da se (po)žali, jer će mu, u svim varijantama, suditi antisrbi, koji bi još i da lustriraju, jer im je izmakao 6. oktobar, kada su hteli da zatru sve što je nacionalno u Srbiji. Na beogradskoj TV B 92 često se čuje „glas naroda” da Tomislavu Nikoliću i radikalima (neistomišljenicima) treba zabraniti pristup toj televiziji i svim drugim sredstvima javnog informisanja. Sada je prirodno da se u srpskom parlamentu raspravlja o svesti naroda i potrebi da se ona menja, kao da narod ne bira parlament, već parlament narod.

I SRBE UBIJAJU ZAR NE?

Onima koji srljaju u Evropu i imaju priliku da se za ulazak u Evropsku uniju izbore treba reći da Srbi, ovoga puta imaju pravo da postavljaju uslove. Prvo, od službenika „velikog brata” treba zahtevati da garantuju da nikad neće napasti Srbiju ako Srbija pristane da pođe putem koji vodi u Uniju. Drugo, Evropa treba da o svom trošku podigne sve objekte infrastrukture koje je tokom agresije uništila u Srbiji, jer je to najkraći put da Srbija stane na noge i stupi u novi savez. Treće, Evropska komisija treba da garantuje da više nikada neće izmišljati neistine o Srbima i da neće učiti svoju decu da su Srbi „loši momci koji što pre treba da nestanu”. Četvrto, treba da ostave Srbiju da vida svoje rane i da u vojnoj sferi dostigne novo prirodne samoodbrane, a tek tada da se dogovara oko odbrane u okviru zajedničkih zadataka (terorizam i sl), zbog pretnji usmerenih prema Uniji. Peto, da Evropska komisija nađe druge kadrove koji će lakše sarađivati sa Srbijom, one koji nisu okrvavili ruke u agresijama na srpske države i u progonima Srba. Nije prirodno da se kao mirotvorci u Srbiju šalju „diplomate” ogrezle u kriminal, koje su izazvale ratove protiv mira, kao što su Havijer Solana (počinilac brojnih masovnih zločina nad civilnim stanovništvom), Ričard Holbruk (pristrasni plaćenik za izazivanje rata na Kosovu i Metohiji), Vesli Klark (poznat kao masovni ubica i izazivač pokolja u gušenju tzv. pobuna u SAD), Bernar Kušner (obaveštajac ubačen u „Lekare bez granica”), Žak Klajn, Mihael Štajner, Karlos Vestendorp… Nije čudno što mnoge diplomate njihovog soja napuštaju svoje funkcije i završavaju u zatvorima zbog korupcije, budući da su se iz istih razloga domogli visokih funkcija, baš kao što piše u Kurilskim rukopisima.

Budući da do sada nijedna diplomatska garnitura nije zastupala interese Srba i Srbije, jasno je što se kadrovi školovani i pripremljeni u anglosaksonskim institucijama za državni udar i „buldožer revoluciju” nalaze se na svojim mestima od 5. oktobra 2000. i određuju kriterijume za podobnost na isti način kao što su to činili Tito i Milošević. i, pri tome, redovno primaju nagrade za hrabrost. Upravo nagrade i odlikovanja za hrabrost, kakve su dobili Alija Izetbegović, Franjo Tuđman, Vesna Pešić i Petar Luković, najbolji su pokazatelj licemerja vremena u kojem svet živi na početku 21. veka. Njihova zaleđina su NATO, SAD i Evropska unija, a oni su hrabri kada pišu o zločinima Srba. Zar nije hrabrije pisati o zločinima NATO-a, Vesli Klarka i Havijera Solane, izdajama, okupacijama i saradnicima okupatora? Fondacije koje bi mogle da nagrade Srbe za hrabrost ne postoje (i fondovi srpske dijaspore su presahli), ali za nagrađivanje onih koji su sa suprotne strane postoje organizacije kao što su fondacija Adenauer, Soroš, Karnegi, Sosokava i brojne druge. Očevidno je Evropska unija ima brojne organizacije na srpskom tlu koje utiču na menjanje svesti srpskog roda i da se veliki novac sliva u kampanje za očuvanje preoevropski orijentisane vlasti.

Poseban problem je što vladari iz senke pokušavaju da naprave novu fantomsku državu, po ugledu na Sjedinjene Države – Evropsku uniju i što su upravo te dve države objedinjenim snagama (NATO) napale Srbiju dok je bila u okrilju Savezne Republike Jugoslavije. Zašto je moguće nazvati SAD fantomskom državom najbolje je objasnio Tomas Molnar u knjizi Amerikanologija, a otkud su države Evrope pošle istim putem može se zaključiti iz Direktive 54 Reganovog saveta za nacionalnu bezbednost usvojene u septembru 1982 godine, doktrinarnog Pravila KoV SAD FM 100-5, formulisanog u Pentagonu u junu 1993. godine, i na osnovu više pamfleta nastalih u firmi TRADOC (Komanda za obuku i doktrinu Kopnene vojske SAD).

Emisija 1 na 1 i gost pukovnik prof Dr Svetozar Radišić i masoni, teorija zavere, specijalni rat, okupacija Srbije, NATO kao privatna vojska, ko je Veliki brat, Srbija u budućem ratu

 

Fantomnost Evropske unije, u koju bi da uđe Srbija ogleda se u tome da niko, na primer, ne zna ko je ubrzao izbore u Srbiji krajem 2007. godine, ko je zabranio Albancima da proglase nezavisnost kada su nameravali (11. decembar 2007), ko je uskratio Sjedinjenim Državama zadovoljstvo da jednostrano priznaju nezavisnost Kosova (tako oni zovu Kosovo i Metohiju) pre završetka izbora za predsednika Srbije? Ko su ti odlučioci i u kojim se institucijama odlučuje? Da li su oni u Evropskoj uniji ili negde na drugom mestu? Kako je moguće da neko bude predstavnik, u institucionalnom smislu nepostojeće, međunarodne zajednice? Zaista, EU izgleda fantomski i kada Srbi izaberu svoje vođe, a one iskoriste godine mandata i donesu stotine antisrpskih zakona, vadeći se na to da ih treba uskladiti sa evropskim zakonima. Ali ko je odlučio u ime naroda da Srbija bude u NATO-u i Evropskoj uniji?

Referenduma nije bilo, a ankete ne nagoveštavaju da bi Srbi na to pristali. Sve to liči na politički rašomon u kojem se globalisti igraju sa sudbinom naroda koji većinom ne glasa za njih. Izbori u Srbiji su za posebu analizu. Pobeđuju radikali, a vladaju samozvane demokrate pod pritiskom famozne međunarodne zajednice u koaliciji koja obeshrabruje građane Srbije. Ko god se seti da napiše ispred naziva stranke reč „demokratska” postaje automatski zagovornik demokratije, čak i kada preti drugim strankama da će ih ukinuti.

Da su mnogi uglednici prozreli namere njujorških, vašingtonskih i londonskih diplomata pokazuje izjava Tomasa Fleminga, savetnika američkog kongresmena Patrika Bjukenena, koji je posmatrajući kako gore srpske kuće naočigled pripadnika Kfora, neposredno po završetku raketiranja Srba, u leto 1999, proročki zaključio: „Srbe će ostaviti na miru kad prestanu da budu Srbi”.
Bez obzira na postojeći odnos snaga, nesporno je da su Srbi zgulili masku s anglosaksonskog pseudodemokratskog lica. Stoga nije čudno što Henri Kisindžer smatra da je Kosovo najupečatljiviji primer pogubne američke intervencionističke politike.

NE U OVAKVU EVROPSKU UNIJU

Evropska unija mora da se promeni da bi Srbija pristala da bude njena članica. U fizičkoj sferi to mora da bude kvalitativna civilizacijska tvorevina zasnovana na slobodoumlju, slobodi i ravnopravnosti članica. Srbija treba da poštuje sve donesene propise koji nisu protiv dostojanstva, privatnosti i slobode ljudi. Sve dok ne ostvari materijalnu ravnopravnost Srbiji Evropska unija treba da dopusti da se uzdigne na njen nivo, a ne da je u tome ometa i da Srbiji preti sankcijama. Srbiji ništa ne znači što je Patrik Bjukenen, kandidat za predsednika SAD na listi Reformske stranke, otvoreno priznao da su „ekonomske sankcije Bele kuće američko oružje za masovno uništavanje”, da je „bombardovanje Jugoslavije bila fatalna greška NATO-a” (nije imao smelosti da kaže: Sjedinjenih Američkih Država) i da „SAD nisu imale šta da traže na Kosovu i Metohiji, a kamoli da bombarduju suverenu državu”. Takva „vađenja” nikome ne pomažu, jer svet dobro zna da je NATO samo instrument za ostvarenje interesa „velikog brata”. Srbima je dosta izjava poput one Noama Čomskog da se SAD ponašaju kao bos mafije, ili stav finansijera „Njujork tajmsa” koji tvrde da je agresija na Kosmet – spoljnopolitički debakl Sjedinjenih Država. Srbi ne mogu ra razlikuju SAD i Evropsku uniju – toliko su slične – kao blizanci.

Čini se da je „sukob” Evropske unije i SAD samo paravan iza kojeg „veliki brat” zgrće novac, budući da je spreman da pre uništi ljudski rod i napravi „zlatnu milijardu”, nego da pokuša da u miru rešava goruće planetarne probleme. Zato politička gunđanja izgledaju naivno, besmisleno i beskorisno.

Srbi ne žele u Evropsku uniju sve dok anglosaksonci (atlantisti) ne prestanu da obmanjuju svoje građane. Na primer, američka administracija je posle pola veka priznala masakr u Koreji. Masakr koji su počinili u selu No Gun Ri, 160 kilometara jugoistočno od Seula i, pri tom, ubili nekoliko stotina civila (žena, dece i starih) Veteran, Norman Tinkler, je nakon skidanja embarga na istinu rekao: „Mi smo ih jednostavno uništili”.

Pri odlučivanju o ulasku u Evropsku uniju važno je da srpskim diplomatama bude prisutna ideja Henrija Kisindžera: „Evropa treba da se otrgne od hegemonizma SAD… Amerika je dužna da prednjači u pružanju pomoći Jugoslaviji (to valjda znači i Srbiji – prim. autora) koju je razarala”. Šanse su nagoveštene i odlukom američkog senata za bombardovanje SRJ u odnosu 58:41 glas, a još više formiranjem grupe od 17 članova Kongresa koja je podnela Federalnom sudu tužbu protiv predsednika SAD, zbog toga što je u slučaju Jugoslavije prekršio američki ustav i Rezoluciju o ratnim ovlašćenjima. Ipak to sve izgleda naivno. Možda u takve reakcije veruju samo još srpske demokrate, koje prisustvuju januarskom doručku kod američkog predsednika.

Svakako, o svetu u kojem živimo, ali i o opredeljenju Srba u vezi s tim gde se bi trebalo da se svrstaju ubuduće i s kim da sarađuju, najviše kazuje izjava Vladimira Volkova: „Ja sam Francuz rukog porekla, trideset sam godina živeo u Americi, Amerikanci su vas napali, Francuzi su vas izdali, a Rusi vam nisu pomogli. Ali nisu vas izdali narodi, izdale su vas njihove vlade. Ako sam danas ovde, to je zato što sam došao da vas zamolim za oproštaj”. Naravno, taj oproštaj i molbe za oproštaj poput one koju je izustio papa u Jerusalimu dobijaju na težini tek tada kad zlobnici odustanu od svojih budućih nauma.

Evropska unija je pala na ispitu kada je izvukla ceduljicu na kojoj je pisalo „Kosovo i Metohija”. Kako sad pred Srbima da položi popravni? Austrijski „Standard” je u jednom uvodniku istakao: „Nije bilo hrabrosti da se odmah po ulasku na Kosovo 1999. uvedu stroga pravila i da se nepokolebljivo razračuna s naoružanim bandama. Takozvana demilitarizacija Oslobodilačke vojske Kosova bila je koješta. Pred velikim skladištima oružja jednostavno su se zatvarale oči. Umesto da nastupe kao okupaciona sila, zapadne vojne snage i civilna uprava radije su se ponašali kao nekakvi oslobodioci i sada plaćaju cenu za sentimentalnost i pogrešnu procenu”. Hoće li službenici „velikog brata” da nauče nešto od novinara?

Da bi zaokružili svoj odnos prema kvalitetnom načinu života, Srbi moraju saborno, u ime istinoljublja, dobrotoljublja, častoljublja, pravdoljublja i rodoljublja, reći još jedno istorijsko NE! – ovoga puta ulasku u NATO, koji bezumno planetom seje smrt, i Evropsku uniju, koja ni sama ne zna ko je i gde vodi.

Uostalom, čuveni Evropejac Dragoš Kalajić u knjizi Evropska ideologija naveo je jedan zanimljiv citat: „Evropski parlament je marioneta bez moći odlučivanja, stvoren upravo zato da bi omogućio – tako skriveno od indiskretnih radoznalosti – organizaciju istinskog komandovanja koncentrisanog u malo ruku što čine Evropsku komisiju, čiji članovi, prema određenju člana 151 Mastrihtskog ugovora ‘ne traže, niti prihvataju uputstva ni od jedne vlade, niti organa’. Član 145. određuje da su odluke organa komande ‘izvršne’. Izgleda prosto neverovatno da dvadeset osoba, s takvom formulom, na koju niko nema prava žalbe, upravljaju sa 375 miliona ljudi. (Magli, 1997)”. Srbi su ponovo u prilici da biraju.

 

Prof. dr SVETOZAR RADIŠIĆ