Duhovnost – sudbina Čovečanstva!
VLADIKA NIKOLAJ: ŠEKSPIR – SVEČOVEK
Vilijam Šekspir svečovek
Moje te oči ne vole i gone –
Vide u tebi do hiljadu mana;
Al’ srce voli – što preziru one,
Te luduje za tobom svakog dana…
Za moje uši, tvoj glas ne prijanja,
A ni moj ukus, ni miris, ne žele
Niti sva moja nežna osećanja –
Da čulnu gozbu sa tobom podele…
Ali ni um moj, ni mojih pet čula –
Ne mogu ludo srce da odvrate –
Od službe tebi, te sam rob, i nula,
I vazal – koji u srcu, tvom, pate…
O, sudbina je, valjda, htela, tako –
Da mi ti budeš – i moj greh – i pak’o.
Vilijem Šekspir
. . .
ČOVEK S „MUZIKOM U SEBI“
Šekspir je bio čovek s „muzikom u sebi“. U slovenskom svetu nema nijednog čoveka s „muzikom u sebi“. U anglo-američkom svetu postoje takva dva – drugi je bio Emerson. Veliki Sloveni su bili obuzeti bolnim utiskom o ljudskoj patnji u ovom svetu u tolikoj meri da su svi oni posvetili svoj talent rešavanju „socijalnog problema“ „ljudske sreće“. Oni su svi propovednici i reformatori: Hus, Mickjevič, Gogolj, Tolstoj, Dostojevski, Solovjev, srpska epska poezija, Gorki, pa, čak, i Sjenkjevič koji je, to, na jedan umetnički način više nego drugi. „Jedna nesavršenost pokazuje mi drugu, tako da me teraju da iskreno prezirem samog sebe“! To može biti najbolja ilustracija negativne strane slovenskih genija. Svi oni su slomljena srca, skršena ogledala; svet se ne može sasvim jasno ogledati u tim ogledalima. Njihova pisana dela su više vapaj i molitva za pravdu, milosrđe, bratstvo, ljudsko saosećanje i krotkost. Svi oni su verovali da ljudska sreća leži iza prvog brda koje deli našu generaciju od budućnosti. „Želanie blaga vsemu živušemu!“ uzviknuo je Tolstoj, tj., „želeti sreću svim živim bićima“. To je bila suprema leh (vrhovni zakon) njegove etike i religije.
Šekspir je bio smion do drskosti…
To je ono što mu Tolstoj nije nikad mogao oprostiti. Šekspir nije propovedao i vapio, već rasvetljavao: čak ni najbolje i najimpresivnije stranice ‘Biblije’ nisu one koje direktno propovedaju, već one koje ilustruju. Ovo je David, a ono je Savle – biraj! Ovo je Antonio, ono je Šajlok – biraj! Tolstoj je iza sebe ostavio sektu, kao i svi učitelji koji propovedaju direktno i svesno, angažovano…
Šekspir nije iza sebe ostavio sektu, već Čovečanstvo …
Nema knjige (čak ni u Tolstoja), sem ‘Biblije’, u kojoj je kontrast između dobra i zla tako plastično prikazan kao što je u Šekspira. On je najzdraviji genije u istoriji, najzdraviji i s najvećom unutrašnjom harmonijom. On gleda na život kao na dramu, Svi elementi koji postoje u svetu u nekom istorijskom trenutku (kao, na primer, u vreme Perikla, ili Cezara, ili Henrija VIII) potrebni su kao komponente svetske drame u takvom trenutku. Sve, svaka misao, reč ili osećanje – važni su, samo, ako su utkani u tu veliku dramu, u akciju, patnju, zaplet. Zlo mora biti kažnjeno, i Šekspir, zaista, nemilosrdno kažnjava zlo bičem sudbine ili sopstvenom ironijom – ali zlo je ipak neizbežna komponenta u drami ljudskog života na Zemlji.
Zašto?
Šekspir ne daje odgovor; ‘Biblija’ daje.
Naš greh je bio početak naše ovozemaljske tragedije, a patnja je njena posledica. Simbolično, kad su Adam i Eva napustili Raj, Zmija je ispuzala ispred njih. Zmija – nešto što puže – postala je njihov vođa u svet.
Da li je to istina?
U samu činjenicu možemo i posumnjati, ali ne i u simbol. Šekspir vam neće dati direktan odgovor. On će vam, samo, pokazati neuhvatljive prizore ovog života i mozaički karakter glumaca na pozornici sveta. On ništa ne propoveda, on, samo, slika, ali svojim snažnim slikanjem – on veoma potvrđuje ‘Bibliju’ u svem što je najveće, najplemenitije, najuzvišenije i što najviše u njoj nadahnjuje.
On je bio i još uvek jeste druga ‘Biblija’ za svoju naciju i sve svoje obožavaoce…
Otkako je ‘Biblija’ donesena u Veliku Britaniju nije bilo sličnog sveljudskog dokumenta koji se čitao na ovom ostrvu kao što je Šekspir.
Šekspir je panantropos – na ruskom: Vsečelovek – i to epski. Dostojevskog bismo, možda, mogli nazvati lirskim panantropom. To je razlog zašto ove dve velike rase, Anglo-Saksoni i Sloveni, toliko tajno gravitiraju svojim dušama jedni prema drugima, uprkos svim mogućim privremenim razilaženjima u politici. Njihov ideal je isti – sveljudski. Samo je izražavanje njihovog ideala različito.
U proslavi tristagodišnjice Velikog Pesnika Velike Britanije, slovenski svet će još jednom osetiti najdublju zahvalnost i beskrajno divljenje prema Šekspiru, epskom panantropu, u čijem čarobnom jeziku Sloveni nalaze najjasniji izraz i sopstvene duše, da, svoje panhumanističke duše, za koju ni jedno Božje stvorenje na Zemlji nije odveć malo – da bi trebalo biti odbačeno – a nikakva ljudska slava toliko velika – da bi se poredila sa slavom Božjom.
Priredio: V. V. M., veb-urednik
oOOo