Валентина Златановић Свето-Успењска Почајевска Лавра

Свето-Успењска Почајевска Лавра

Поклоничко путовање у Украјину од 5. до 9. марта 2015. године

Речима покушавам да сачувам сећање на несвакидашњи доживљај посебног поклоничког путовања. У исто време стрепим од помисли да нећу наћи праве речи за описивање доживљаја Свето-Успењске Почајевске Лавре. Све што би у речи требало да стане, шире је, снажније, дубље, болније, узвишеније, јаче… Запис чува сећање, зато – сабирам утиске, гледам фотографије, читам књигу о Почајевској Лаври. Ових дана сам непрестано на ивици суза. Делим речи, сузе, сећање на доживљено и проживљено, са пријатељима (са Биљом, Миром, Иваном и Милошем) са којима сам се одважила на овакав корак. Одважила – да! Рат је у Украјини. Иако имамо податак да се у том делу Украјине не ратује, нисмо у потпуности спокојни… Тога дана падао је снег и тешко се путовало од Ужица до Ваљева. Тих дана десили су се земљотреси и поплаве. Тих дана – толико изненадних обавеза, породичних, школских. Да ли је то знак да треба одустати од путовања или савладати искушења и и кренути у ову дивну Светињу? Милошћу Божијом, кренули смо. Добри отац Мито благословио је наше путовање. У Ваљеву смо се нашли са оцем Михаилом из манастира Јовања. Тада нас је обасјало прво сунце, иако је било вече, иако је било хладно, иако је падао снег. Како смо путовали од Ваљева, преко Београда, Новог Сада, тако се група путника формирала. Седамдесет осморо верника кренуло је, преко Мађарске, пут Украјине. Стигли смо сутрадан увече. Уморни, исцрпљени од дугог пута и оптерећујућих мисли, коначно смо ушли у своје собе. Желели смо да ноћ што пре прође.

Ујутру је све било другачије. Све! Сишли смо у Пешчерну Цркву и поклонили се моштима великих подвижника, Светитеља Јова Почајевског и Светитеља Амфилохија. Очуване мошти двојице Светитеља дају духовну снагу и окрепљују. У себи говорим молитву. Сузе се отимају из груди и ослобађају душу пред моштима Светог Амфилохија. Преподобни Амфилохије је живео од 1894. до 1971. године. Године 2002. извршена је канонизација и од тада се овај Светитељ прославља 12. маја. Тога дана славим дивног светитеља Светог Василија Острошког, слава Му и милост. Случајности нема, потврдило ми се много пута. Шапућем речи из Акатиста Светом Амфилохију:

„Радуј се, јер и сада реке народа свете Русије, тражећи исцељење код целебних моштију твојих, не смањују се! Радуј се, богобораца лукавих разобличитељу! Радуј се, богомрзаца нечастивих искоренитељу! Радуј се, светлост Божију у себи си поседовао! Радуј се, сладост неизрециву окушати многе си оспособио! Радуј се, у истинском смирењу срце своје си утврдио! Радуј се, тим оружјем, заједно са молитвом, демоне си побеђивао! Радуј се, Оцу Небеском синовски си послушан био! Радуј се, Христа Спаситеља истински учениче! Радуј се, предивна лиро Духа Светога! Радуј се, чисто станиште Свете Тројице! Радуј се, преподобни оче Амфилохије, топли наш заступниче и предивни исцелитељу!“

Понех из пећине мирис његових светих моштију. У души осетих мир и захвалност. Филмске сцене из документарног филма о Лаври и светитељима, који сам гледала пре доласка у Украјину, претварају се у стварност. Ходам дугачким ходницима Пешчерне Цркве, пролазим мислима кроз време, посматрам побожан свет, записујем имена за молитву. У црквеној продавници се могу купити књиге, молитве, иконе Светог Амфилохија на којима се налази земља са његовог гроба. Овај Преподобни Чудотворац Почајевски изгонио је нечисте духове. Имао је усрдну молитву и био је кротког, смиреног срца. Господ га је даривао даром прозорљивости и исцелитељства. У продавници се чувају фотографије на којима је Преподобни Амфилохије, милог лика и благодетног израза, окружен белим голубовима.

Све што сам тада доживела, чула, видела, учвршћивало ме је у вери и брисало страх. Крик жене који није био људски, млад човек кога везаног приносе моштима, старице које су посвећене и смерне у молитви, скромност и смиреност којом су зрачили верници, дечица анђеоског израза у реду за исповест у Успењском храму, сузе покајања, монашко појање које вас подиже до неба – слике су доживљаја ове Светиње. Сваки трен доноси ново духовно сазнање. Kуда год да погледаш, видиш Божије дело. Спасавамо се једни са другима, једни преко других. Увек је човек упућен на човека. Као да смо сви један велики човек, један нежан глас, једна искрена и дубока молитва. Монашко молитвено појање појачава дубину доживљаја. Чудотворна Богородица, у златном раму, у облику звезде, украшена разнобојним драгим камењем, спушта се полако и верници могу да јој се поклоне. У Успењском храму, пред иконом Мајке Божије, дешавају се исцељења. Верници прилазе са дубоким поштовањем, молитвом, захвалношћу, страхом Божијим. Прилазим и поклањам се великој светињи. Тако је јака потреба да све упијем, да изживим изнутра, да тиме дишем. Спољна слика, ако се не закачи за срце, брзо избледи. Овде све хрли ка души и душа радосно прихвата милост Божију. Руска деца, на улицама Почајева близу Лавре, поздрављају радосно монаха, који жури ка Лаври, речима: „Слава Господу!“ И монах га тако поздравља. Овај поздрав љубави је тако чист, природан, невин. Отима се уздах, и суза. Сваки је покрет, свака реч, дело љубави. Учимо, непрестано учимо. Исправљамо себе на овом животном путу идући ка Господу. Ослобађамо се формалности. Отварамо срце, ослушкујемо, ћутимо, ћутимо… Присећамо се приче о појави ове иконе. Грчки митрополити Неофит из Цариграда, пролазећи кроз Вољинску област, посетио је дом Ане Гојске, земљопоседнице, која је живела близу Почајева. Овој породици је оставио икону Богородице, уз благослов, као знак захвалности. Било је то 1559. године. Икона је зрачила необичном светлошћу. Пред њом се исцелио Анин брат, Филип, који је био слеп од рођења. Она је икону и своју земљу предала монасима који су били настањени на брегу и заветовала их да заувек задрже православну веру и традицију источне цркве. Сваке суботе и недеље, икона се спушта са Царских врата. Тај сусрет Богородице Исцелитељке и побожног човека је надстваран. Сви смо делили то осећање и обнављали га у причи са драгим људима, по повратку из Украјине, дарујући им иконице Чудотворне Богородице.

Чекамо у реду да се поклонимо Стопи Мајке Божије. Пресвета Богородица се тако први пут јавила на Почајевској Гори. Оставила је на камену траг стопе из којег истиче света лековита вода. Изнад Стопе налази се ковчег од стакла са бронзаним поклопцем. На њему је марама на којој је приказана Стопе Пресвете Богородице. После поклоњења Стопи, верници пију лековиту воду. Смирено у реду стојим, са молитвом у срцу, целивам Стопу, захвална Господу на великој милости. Преко двеста педесет монаха на Светој Литургији узноси молитве Господу. И појање њихово пробија све окове душе. Ништа није необично пустити сузу, видети сузе на лицима верника. Тако смо плакали прошле године у априлу, са оцем Михаилом у манастиру Јовања. Он је говорио о сузама умиљења и о љубави срца. Ученици и наставници су гутали сваку реч и плакали. Отац је пожелео да нас све загрли, стави у свој џеп и поведе у Русију. И ево нас, са њим, у сузама умиљења, у његовом џепу, у колевци Русије, четири наставника и један ученик. И много више… Благодатна љубав Божија, преко наше молитве и овог поклоничког путовања, нашла је своје путеве до ближњих, до драгих људи, до наших пријатеља, колега, ученика. Тачно је да душа, после сусрета са Русијом, са руским побожним народом, не може бити иста. Тежак је живот руског народа у Украјини. Страдалништво њихово је тешко, као и нашег народа на Косову. Тако смо у Богу повезани и искрених срца се једни другима радујемо. То смо Биља и ја доживеле у разговору са једним монахом. Када је чуо да смо из Србије, искрено се обрадовао. У очима су искриле сузе и осмех је красио његово лице. Помогао нам је да добијемо руске капе освештане на моштима Светог Јова Почајевског. Благословио нас је. То је љубав срца о којој често говори отац Михаило. Сада то и разумем, јер речи без доживљаја у срцу, само се чују.

Док смо биле у Пешчерној Цркви, виделе смо да верни народ чека у реду да уђе у пећину у којој се молио Свети Јов, некадашњи настојитељ манастира. Пролаз у стени је узак да се, при уласку, и пузању кроз пролаз, руке морају држати изнад главе. Није било страха. Радосна су лица људи који чекају испред уског пролаза. Ако неко помисли да не може, ту су ученици богословије који охрабре речима: „Уз молитву Светом Јову Почајевском, моћи ћете да уђете“. И ми смо смо се помолиле. И ушле у пећину. Видела сам простор у стени у којој се молио Свети Јов, велики подвижник Божији, далеко од људи и земаљске славе. У току свог стогодишњег живота, Свети Јов је много учинио за православље и руски народ у југозападном делу данашње Украјине. Упокојио се 1651. године. Након осам година су његове мошти откривене као нетрулежне и од тада почивају у Лаври. Руски народ веома поштује овог дивног и Богу угодног Светитеља и њему поверава своје муке и од њега свакодневно тражи помоћ. Пристиже веран православни народ са свих страна, моли и захваљује. Некада, у Израелу, прошла сам кроз историју, кроз Христов живот, Његово страдање и васкрсење. Али, овде сам осетила дубоку смиреност, побожност и усредсређеност. И овде сам осетила да време клизи у једно опште време и да неким чудним трептајем унутрашњег бића додирујемо вечност.

У Почајевској Лаври живи се молитвено двадесет четири часа. Молитвене речи и молитвено појање двеста педесет монаха сабирају мисли и јачају душе верника. Имали смо ту част да присуствујемо Литургији коју је, са монаштвом и архимандритима, служио митрополит Владимир, митрополит кијевски и свеукрајински. Посебно смо се обрадовали када смо видели да је и Српска Православна Црква део овог величанственог сабрања. Осетила сам радост у срцу и понос када сам видела нашег оца Михаила, архимандрита, и нашег оца Станишу, свештеника, на Литургији, у учрвшћивању духовне везе руске и српске Цркве. Митрополит Владимир је, у својој беседи, обраћајући се своме верном народу, говорио о важним елементима духовности и спасења. То су: покајање и молитва. Покајање је тајна Божија, Бог нас позива на очишћење душе и ослобађање од ружних помисли које прљају душу и ум. Молитвом се задобија благодат Духа Светога. Кроз покајање и уз молитву, човек је са Богом. Само се тако можемо спасити, кроз заједницу са Богом. Митрополит је говорио топло и охрабрујуће. Његове речи су стизале до свих нас, до нашег срца и ума. Давале су снагу онима који посустају у тешким временима у Украјини. Истицао је значај духовних речи које се могу читати у духовним књигама. То је начин да се штитимо од болесних садржаја којима смо изложени преко медија. Пред очима су ми слике побожних руских старица, из разних ситуација и места у Лаври, које посвећено читају књиге и интересују се за Божију реч. Размишљам о свом народу и о томе колико смо и ми изложени негативном утицају медија и како то утиче на нас да почињемо да се отуђујемо од своје суштине и заборављамо ко смо и чему тежимо. Када бисмо се само могли вратити доброј, истинској Речи и живој вери коју имају Руси! Са групом верника прилазим митрополиту, по завршетку беседе, и узимам благослов. Осећај умножене радости преплавио је моје биће. Осећам да руски и српски народ припадају једни другима и да смо повезани јаком, исконском везом.

У Лаври смо били две ноћи и непуна два дана. Осећам да је потребно опет доћи, да треба поново посетити Лавру, осетити благодет њену и поново доживети покајање, исповест и Свето причешће. Фотографисали смо се пре поласка за Србију. Певали смо „Тамо далеко“. Дисали смо као једно, размењивали погледе нежности, радости, заједништва. И само путовање је имало својих дражи. Најлепше су биле поучне приче оца Михаила. У аутобусу смо постављали питања која муче наше душе и о разним темама разговарали са овим великим духовником. У аутобусу смо певали духовне песме Владике Николаја . Ољи сам обећала да ћу за сајт Цркве написати о путовању. Сви смо у неким идејама, плановима, узлетима. Благодет нас је испунила. Треба је знати сачувати. Борба је непрестана. Знамо и да је потребна. Како бисмо, иначе, ценили добро које имамо? Слушали смо, с пажњом, оца Михаила који је певао „О СОЛЕ МИО“, и аплаудирали. Плакали. Учили. Размењивали смо телефоне и правили планове за нове сусрете и путовања.

Ових дана планирам да урадим фотографије. Фотографије ће сачувати слике Лавре, и биће доступне драгим људима, али ће доживљај, који се везао за срце, заувек бити у дубинама душе. Ово је био покушај да се, из тих дубина, један сноп светлости проспе до оних душа које чезну за Богом.

Март, 2015.

Валентина Златановић Марковић