Korupcija – definicija i istorija korupcije kroz vekove

Dragan Petrović

 

Korupcija i Trideset srebrnika

 

Odnos prava i morala predstavlja jedno od ključnih pitanja razumevanja društvenih odnosa. Posmatrajući njihov medjusobni odnos često se postavlja pitanje koji je od ova dva skupa društvenih pravila, stariji. Da li je to pravo ili moral?

Postoje različita gledišta, аli ipak sa većom sigurnošću može se reći da je moral starija kategorija од pravа i to baš zbog toga što su postajali periodi razvoja ljudskog društva u kome su društveni odnosi bili uredjeni moralom, ali ne i pravom. I pored postojanja drugih gledišta, sa većom sigurnošću može se reći da je moral starija kategorija nego pravo i to baš zbog toga što su postajali periodi razvoja ljudskog društva u kome  su društveni odnosi bili uredjeni moralom, ali ne i pravom, pošto njega kao pozitivnog prava nije ni bilo, pa se ovi odnosi u tim periodima  i ne mogu posmatrati  i sa stanovišta morala i sa stanovišta prava.

Bitna činjenica u vezi morala kao starije i šire kategorije nego što je to pravo vezana je za okolnost da odredjeni društveni odnosi ne mogu zbog svoje suptilnosti i tananosti  biti predmet prava, a to su naprimer prijateljski odnosi i ljubav. Iako je pravo samostalan normativni sistem ono kao i druge društvene norme ne ostvaruje svoju specifičnu funkciju izolovano već u medjusobnom delovanju sa drugim formam društvene kontrole . Naročito u tom pogledu je bitan odnos izmedju prava i morala .

To pitanje se pre svega postavlja kod odnosa krivičnog dela, odnosno onoga što je krivičnim pravom zabranjeno i moralnog prestupa. I pored toga što se moral i krivično pravo medjusobno prožimaju (odredjeno ponašanje је i krivično delo i moralni prestup), ipak izmedju krivičnog prava i morala postoji razlika u načinu ostvarivanja i primene pravnih i moralnih normi. Dok se kod jednih to ostvaruje prinudom, kod drugih se pojavljuje dobrovoljnost. Krivičnopravne i moralne norme se razlikuju i prema načinu nastanka. Bitna razlika je i u tome što krivično pravo teži da bude racionalan normativni sistem а to ne predstavlja cilj i kod morala.

U tom odnosu izmedju ova dva oblika društvenih pravila treba tražiti odgovor na pitanje, šta je korupcija ?

Pitanje problema korupcije koji se vezuje za čoveka od samog njegovog nastanka, svojе rešenje dobija ne samo kroz pozitivno pravnu regulativu već i kroz moralne kategorije a to znači prvenstveno u sopstvenom samounutrašnjem sagledavanju, jer smo svi posebni i jedinstveni kao ličnosti. Slobodne ličnosti koje  mogu, na prvom mestu, da razvijaju i menjaju  same sebe,  u pozitivnom ili u negativnom pravcu.

Sa teorijskog stanovišta različiti su pristupi u definisanju korupcije.

Definicija korupcije koju je dao Vito Tanci možemo smatrati kao najsadržajniju. Prema ovoj definiciji, korupcija postoji ukoliko dodje do namernog narušavanja principa nepristrasnosti pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti (1).

Definicija Svetske banke je takodje veoma zastupljena. Tu se korupcija predstavlja kao zloupotreba javnih ovlašćenja radi sticanja privatne koristi. Ovakav način definisanja korupcije vezan je za javna ovlašćenja, tako da se korupcija vezuje za državu, njene poslove, državnu intervenciju na tržištu i postojanje javnog sektora (2).

Mada je prva definicija korupcije superiornija, definicija Svetske banke omogućava bolje shvatanje korupcije javnog sektora koja je izuzetno značajan element državnog aparata.

.

Kratka istorija korupcije

.

Istorijski gledano korupcija se pojavljuje u svim epohama razvoja ljudske civilizacije.

Već u prvim vekovima Rimske države postojala je obaveza magistrata i ostalih činovnika da polože račun i odgovarali su u roku od godinu po završetku službe za sve nepravilnosti koje su se pojavile vezane za istu. Naročitо veliki problemi vezani za korupciju javljaju se u vreme poslednjih godina Republike, kada dolazi do velikih širenja granica Rimske imperije.

Postupak nazvan questionis (sudska istraga) bio je pokušaj sprečavanja takve pojave. Postupak je vodjen za krupne prestupe koji su bili vezani za političke sporove pecium repetundae – primanje mita na račun provincije ili zbog pokušaja da se onemogući kandidovanje na izborima za magistraturu – izborni prestupi. Označavanje krivičnih dela “primanje poklona” i iznude (crimen repetundarum) je imao za cilj da spreči masovno podmićivanje, iznudu i sve zloupotrebe koje su se u to vreme mogle pojaviti tokom vršenja službe. Zbog masovnih protesta i žalbi iz carskih provincija zakonom lex Calpurnia forimiran je stalni odbor Senata pod predstavništvom Pretora. Podnošenje tužbi za povraćaj nezakonito oduzete imovine ili naknade štete dobilo je svoju novu formu u vidu krivične tužbe i to pod uticajem Kaj Graha (Caius Grachus), i to donošenjem zakona lex Acilia. Nešto kasnije zakonom Lex Servilia učinioc zloupotrebe ne samo što je morao da izvrši naknadu učinjene štete i to u dvostrukom vidu već je gubio i politička prava.

U periodu ranog feudalizma o zloupotrebi vlasti i položaja nailazimo na odredbe u Solijskom zakonu (posebno čl.50 i 51) koji je nastao krajem petog veka koji govori o zloupotrebi koju čine grofovi. Isto tako i Ripuarski, Burgunski i Ostrogotski zakonici govore o postojanju raznih povreda zakona a jedna od njih je i podmićivanje sudija. Ovi zakonici su predvidjali i smrtnu kaznu. Tokom razvijenog feudalizma primetna je tendencija povratka vrednostima Rimskoga prava kao što je naprimer pokušaj francuskih legista – učenika pravnika, da definisanje krivičnih dela, pravila o krivici i institutima krivičnog prava, nadju u Digestama i Kodeksu. Kao najznačajniji izvor o krivičnim delima koja govore o zloupotri te epohe, uzima se Dušanov zakonik kao i saksonsko švapsko ogledalo iz trienestog veka. Razdoblje poznog feudalizma obeležno je nemoću države da izadje na kraj sa zloupotrebama svih oblika koje su bile prisutne tada. Farancuska 1716. године osniva poseban sud čija je stvarna nadležnost bila da sudi u vezi svih zlouptreba koje bi se ticale kraljevih finansija. Medjutim pošto su pronevere, iznude, prekomerne naplate i razne prevare bile toliko raširene da su poprimale status običaja 1717. godine dolazi do opšte amnestije posebnim ediktom kojim je ukinut specijalni sud. To je prvi put u istoriji da je država javno priznala svoju nemoć u borbi sa ovim problemima.

Pojavom kapitalizma i prihvatanjem ideja Francuske buržoarske revolucije u Evropi se već pomenuta krivična dela dobijaju mesta u novim krivičnim zakonicima tadašnje Evrope. U Francuskoj su to Krivični zakon pod nazivom “Zločin javnih službenika u vršenju poverene im vlasti “, zatim Krivični zakonik iz 1810. godine. Taj period razvoja Francuske države obeležen je i ogromnom zloupotrebom od strane državnh službenika koja je bila omogućena na jedan način i Ustavom i Zakonikom, jer je sudovima bilo zabranjeno da vode postupak protiv službenika. Zato je Ustavom iz 1870. godine ukinuta administrativna garancija za službenike.

U нemačkom pravu tog perioda ističe se Nemački krivični zakon iz 1871. godine. Ključni razlog koji je vodio pisce ovog zakona da propisanost kazni bude izuzetno stroga jestе i postojanje izražene zloupotrebe službenika. Prema sudskoj statistici tog perioda u vremenu od 1882. do 1914. godine zabelеženo je da je broj osudjenih lica iznosio oko 1400 lica godišnje.

U Rečniku Matice srpske, mito predstavlja novac ili neku drugu vrednosnu stvar kao dar, nagradu kojom se neko pridobija da udovolji davaočevoj želji (najčešće na nepošten, nezakonit način). Starija reč od ove reči je diškrecija, koja označava mito, podmićivanje. Naše narodno shvatanje kaže da nije svaka nagrada mito i zato je u običajno životu napravljena tačna razlika izmedju časti, poklona, darivanja i čašćavanja. Prve pisane dokumente o istoriji srpskog prava i o krivičnim delima službene dužnosti možemo pratiti tek od države Nemanjića, odnosno od dvanaestog veka.

U te prve zakonike spadaju Savin nomokanon iz 1219. godine zvan i Krmčija, zatim prevod Jutinijanovog zakona. (2) Na samom kraju ranog perioda srpske državnosti nalazi se Zakonik cara Stefana Dušana – Dušanov zakonik. Članom 110. sudijama koje su putovale po zemlji bilo je zabranjeno da uzimaju “na silu izvesne koristi ili drugo što, osim ako bi im ko nešto od svoje volje poklonio“. Članom 188 zloupotreba pri naplate globe je bila sankcionisana. Globari su smeli vršiti naplatu samo one globe koja je u naredbi sudija odredjena. Tokom Prvog srpskog ustanaka postojao je Karadjordjev kriminalni zakonik ( pronadjen tek 1903. godine ) koji je sadržavao 38 članova medju kojima su i odredbe o zloupotrebama službenog položaja i primаnju mita. Član 32. zabranjuje starešinama i kapetanima ili kaplarima da za primljeni mito otpuste vojnika kući. Kazna se sastojala u povraćaju novca vojnicima i gubljenju službe. Godine 1829. 3. marta, knez Miloš donosi uputstvo koje je u stvari uredba o političkoj vlasti u Srbiji. Tačkom 12 Uredbe se zabranjuje primanje mita ili globljenje nekoga. Kriminalni (kazniteljni) zakon iz 1860. godine koji je imao za osnovu Pruski krivični zakonik, sadrži 29 članova koji regulišu krivična dela zloupotrebe službenog položaja ili ovlašćenja i primanja mita. U slučaju primnja mita zaprećena kazna je bila za činovnike osam godina dok za sudije od 2 do 10 godina. Krivični zakon iz 1929. godine je prvi zakonik za Kraljevinu Jugoslaviju.

Neposredno posle njegovog donošenja, donet je specijalni Zakon o suzbijanju zloupotrebe službenog položaja. Krivični zakon razlikuje dva oblika primanja mita: 1. pasivno podmićivanje u širem smislu ili prosto podmićivanje 2. pasivno podmićivanje u užem smislu teško podmićivanje. Zatim zakon sadrži i odredbe o sudijskom podmićivanju. U komunističkoj Jugoslovije do 1977. godine krivično zakonodavstvo je bilo jedinstveno. Krivični zakon iz 1955. je u glavi dvadesetčetri pod naslovom “Krivična dela protiv službene dužnosti” zajedno sa krivičnim delima označenim u zakonu kao delima zloupotrebe službene dužnosti, u članu 325. označeno je i delo primanje mita. Novi Krivični zakon je zbog efikasnije borbe protiv korupcije sadrži posebnu glavu – glava dvadestdva- pod nazivom “Posebna krivična dela korupcije”, i ona sadrži jedanest novih članova. Velika je verovatnoća da će se i ovaj Krivični zakon u skorijoj budućnosti dopuniti sa novim člnovima koji su sadržani u osnovnom dokumentu Saveta Evrope za borbu protiv korupcije, koji nosi naziv Krivičnopravna Konvencija Protiv Korupcije – Criminal Lanj Convention On Corruption , od 27. januara 1999. godine, s obzirom da je naša zemlja nedavno postalа punopravni član Saveta Evrope. Ta dela su: primanje i davanje mita u domaćim (internim) odnosima, podmićivanje stranih lica, trgovanje uticajem, krivična dela korupicje u odnosu na medjunarodne institucije ili supernacionalne institucije, krivična dela pranja materijalne koristi ( pranje novca ) i ostala krivična dela u vezi korupcije. Konvencija daje mogućnost zemljama potpisnicama da na odredjene propisane oblike koje su dužne kodifikovati i sankcionisati, stave rezervu ukoliko je to u suprotnosti sa njihovim nacionalnim zakonodavstvom.

Uvidjajući svu slojevitost prоblema korupcije Savet Evrope osniva posebnu Multidisciplinarnu grupu (GMC) koja daje tokom svog rada i definiciju korupcije: “Korupcija predstavlja podmićivanje kao i svaku drugu radnju od strane lica kojima je poverena odgovorna funkcija u javnom ili privatnom sektoru ili kao nezavisnom agentu ili licu koje ima status takve vrste, koja je izvršena u cilju sticanja nelegitimne koristi za sebe ili druge“. Multidisciplinarna grupa (GMC) je pripremala dva koncepta konvecija borbe protiv korupcije. Od kojih je prva “Klasična konvenicja” koja obuhvata krivično pravne aspekte, dok je druga takozvana “Okvirna konvecija” koja treba da obezbedi efikasnу primenу preuzetih pravila. Savet Evropе je tokom vremena odustao od ova dva koncepta i odlučio da donese jedinstvenu Krivično pravno konveciju koja je već spomenuta, Criminal Lanj Convention On Corruption, od 27. januara 1999. godine.

Stvaranjem Evropske unije izražena je potreba za ujednačavanjem Pravne regulative u svim oblastima pa i one kojom će se države članice štititi od krivičnih dela korupcije. Rešenja koja sada imamo zadržavaju se na usaglašavanju propisa iz krivično pravne oblasti država članica ali tokom vremena pitanje stvarnе i mesne nadležnosti mora biti rešeno, i to baš iz razloga što učinioci ovog krivičnog dela deluju na teritoriji cele Evropske unije.

.

Najpokvarenija država ima najviše zakona

.

Iz svega ovoga vidimo da je osnovni oblik borbe protiv korupcije na prvom mestu, njeno otkrivanje, zatim krivični progon i na kraju adekvatno sankcionisanje.

U pravnoj nauci postоje tri različita shvatanja prilazu borbe protiv korupcije. Prvi je represevni oblik koji predstavlja suprostavljanje nečemu što je nastalo i daje svoje negativne rezultate. Drugi oblik je prevencija i on predstavlja prethodni oblik društvenog delovanja čiji je zadatak da onemogući nastanak korupcije. Treći oblik је mešovit i on usvaja metode i represije i prevencije jer svaka država poseduje odredjene pravne norme koje odredjuju ponašanje pojedinca i čije nepoštovanje povlači dejstvo represivnih mera koje su takodje posebno propisane. Ovaj mešoviti oblik borbe je najpotpuniji, ali u slučajevima gde je korupcija pustila dublje korene i gde je stvorena navika takvog ponašanja, postoji potreba da metod represije bude primaran, naravno uz preventivno delovanje.

Krivično delo korupcije može se izvršiti jedino sa umišljajem. Umišljaj treba da sadrži svest učinioca o svim okolnostima dela, kao i volju učinioca da izvrši delo, pri čemu svest o radnji izvršenja dela obuhvata svest o poverdi zakona, svest o pribavljanju sebi ili drugome kakve koristi ili da drugom nanese štetu, pri čemu svest o mogućoj posledici predstavlja i osnovni motiv koji pokreće lice da preduzme radnju u kojoj i dolazi do korupcije.

U vremenu u kome živimo kada osnovne vredнosti gube svoj smisao, svest o šteti odnosno o posledici koja može nastati prilikom izvršenja krivičnog dela korupcije je sve manje pristuna u našem društvu. Prihvatanje načela da će sve biti lakše ako se neko podmiti dovodi do promene samog smisla čak i postojećih običajnih normi. Sama reč čast, gubi svoj smisao, postaje eufemizam za mito i ima potpuno drugo značenje од оног који ima u svom izvornom obliku. Pojam koji je predstavljao vrlinu postaje oznaka za krivično delo. Sagledavanje takvog stanja zatim uočavanje odredjenih oblika kriminaliteta koji ranije nisu postojali kao i otkrivanje svih vidova korupcije i kriminaliteta i njihove povezanosti sa organima vlasti predstavlja jedan od koraka u suprostavljanju korupciji. Drugi korak je u neprekidnom dodirivanju dva već spomenuta skupa društevenih pravila, a to su pravo i moral(3). Ta koegzistencija izmedju ova dva pojma mora da postoji da bi se na jedan human i pristojan način uredilo ljudsko ponašanje jer ćemo onda lako doći u situaciju da se još jednom potvrdi ono staro rimsko pravilo “corruptissimus republica plurimae leges” – najpokvarenija država ima najviše zakona.

Nažalost ipak smo svedoci da je potenciranje i prevlast pravnog pozitivizma dovelo do polakog gubljenja iz vida ideje o prirodnom pravu, a to znači i o moralu. Samo naivan čovek može verovati da samo pravni pozitivizam može dati odgovore na pitanja koja su takodje neodvojiva od morala. Ovo predstavlja razlog zbog koga i čuveni ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj negoduje protiv pozitivnog prava kao skupa društvenih normi potpuno odvojenih od morala, težeći ka nekim drugim vrednostima kojih je pozitivno pravo potpuno lišeno. Tolstoj o tome piše : “Ako bi bio zadat psihološki zadatak: kako učiniti da ljudi našeg vremena, hrišćani, humani, jednostavni dobri ljudi, vrše najužasnije zločine ne osećajući se krivim, moguće je samo jedno rešenje: potrebno je upravo ono što i postoji, potrebno je da ti ljudi budu gubernatori, nadzornici, oficiri, policajci, to jest, da najpre, budu uverni da postoji takva stvar koja se naziva državna služba, u kojoj je moguće prema ljudima se odnositi kao prema stvrima, bez ljudskog , bratskog odnosa prema njima, i drugo, da ljudi tome samom državnom službom budu povezani tako, da odgovornost za posledice njihovih postupaka s ljudima ne pada ni na koga posebno” (4). Možda se u ovom citatu  i krije sva teškoća razumevanja, prevencije i borbe protiv korupcije.

Činjenica je da se danas vrlo lako u istu ravan stavlja ono što je bolesno i ono što je zdravo u jednom društvu, i da se koketira i sa dobrim i sa zlim. Stavlja se znak jednakosti izmedju dve suprotnosti. Ovaj pravni kolektivizam koji je sve prisutniji, koji ne govori o tome da li je čovek dobar ili loš, uspostavlja pravilo da je sve dozvoljeno osim onog što izrično zakonom nije zabranjeno. Moral, opet s druge strane, dobija karakter relativne kategorije, a ne apsolutne, i sve je pristunije shvatanje da  je on proizvod društvenog dogovora

Savremeno krivično zakonodavstvo se nalazi pred velikom izazovom danas. U današnjem vremenu novac kao nikad pre zadobija ulogu merila vrednosti i kao takav se vezuje za svaki segment našeg života. I samo se društvo u velikoj meri priklanja tom shvatanju. Krivično pravna teorija zato mora biti izuzetno živa i da na jedan način predvidja kretanja u ovom domenu pozitivnog prava. Svaki konformizam i nedoslednost u borbi sa korupcijom izazvaće teške posledice kako za društvo tako i za pojedinca koji je deo njega, jer ono što je teže od laži jeste kada čovek laže samog sebe.

Ništa u ovome svetu nije tako nestalno kao čovek i on kao takav mora da bude uvek oprezan jer je stvar našeg izbora kako ćemo se u jednom važnom trenutku opredeliti. A novac može biti razlog za to.

„Tada jedan od Dvanestorice, po imenu Juda Iskariotski, otide prvosveštencima, (Mar,14,10. Luk 22, 3)

I reče: Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati ? A oni mu položiše tridesete srebrnika. (Zah.11,12  Jevandjelje po Mateju Gl.26)“

. . .

Legenda:

(1)    Definicija korupcije . Korupcija u Srbiji. Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije

(2)    Definicija korupcije . Korupcija u Srbiji. Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije

(3)  I ovaj čuveni zakonik Istočnog Rimskog Carstva vezuje se za nas jer car Justinijan je rodjen u okolini Skoplja i srpsko ime mu je bilo Upravda.

(4)  Jering je vezu izmedju prava i morala nazvao Rtom Hornom pravne nauke.

(5) ”Voskrsenje”