ZAŠTO ŽENE NE TREBA DA IDU NA SVETU GORU
I NE TREBA DA RAZMIŠLjAJU O TOME NE SAMO SADA, NEGO I U SVE VEKE VEKOVA
Kad bih rekla da nisam radoznala i da ne sanjam Hilandar, da ne želim da vidim mesto gde je duša našeg naroda, lagala bih.
Želim da se poklonim i pomolim pred ikonom Presvete Majčice, Bogorodice Trojeručice, ali ne na Svetoj Gori. Doći će Ona u Srbiju (na kratko, ali će doći).
Presveta Bogorodica bdi nad Svetom Gorom
Na Svetu Goru Bogorodica gleda, ona je vrt Njen. I kako onda da pored Nje, neka druga žena stupi na to sveto tlo?
Ona, Presveta, se tamo molila za nas, i čemu onda pitanje: Da li ženska noga treba da stupi na Svetu Goru?
Na Svetu Goru se, kao ni u Oltar ne ulazi. Tako je rečeno i tako treba da bude.
I Žena to zna. Kao što samo ona zna kako se rađaju deca, kako se voli i poštuje Čovek.
Rekoste da je žena u pravoslavnoj Crkvi zapostavljena.
Ne brinite se, ne oseća se žena odgurnuta od Crkve. Svet je ovaj odgurnuo ženu, dao joj mnogo toga što na može da nosi ili joj ne pristaje. Zato majke ne umeju da nauče decu molitvama (jer ni njih nisu učili), ni pesmama, ni trpljenju.
A, ono, trpljenje je održalo i veru i zemlju. Na majčinim grudima počiva vera.
Ako kćeri ne naučimo, ko će Čoveka čekati da se vrati? Ko će mu biti oslonac, ko će čuvati vatru ispod pepelišta i ostavljati upaljenu svetiljku?
Nikada Vi, dragi prijatelju, nećete saznati sa koliko se ljubavi čeka onaj ko se sa puta vraća. Kao kad se plete čarapica za još ne rođeno čedo. Njega nema, ali će doći.
A ako ne dođe i srce se sa peteljke otkine i prepukne, i ako strašno boli, ne iskazano, ženski je to bol, a bez bola se ništa na rađa i ne umire. Ni čovek ni ljubav.
Ne govorite mi o ženskim pravima. Dozvolite, ja sam ipak žena i znam sve o njima.
A pravo nam je, od Gospoda dato, pravo veće od svih, da kao zemlja produžavamo život, da rađamo, volimo, da podižemo i vaspitavamo decu, a ni drugi darovi nam nisu uskraćeni, da radimo, pišemo, slikamo i šta sve još ne, zajedno sa vama.
Ali samo mi možemo da utešimo i suzu ubrišemo, i samo se sa nama i kroz nas Čovek oseti čovekom.
Nisu kćeri Evine ni bolje ni gore od sinova. I u grehu i u praštanju, i u kajanju i ispaštanju, i u padu i u uzdizanju – isti smo.
Ali neke stvari moraju da se razlikuju. Zato, ne govorite mi o ženskom oku u Hilandaru. Gledaće neko za nas, pomoliće se i doneti priču. A priča donesena sa Svete Gore biće upredana u najtananiju pređu srca i čuvaće ga i grejati.
Jer, čemu priča ako ne greje srce.
Čemu put, ako ne vodi do Hrama?
Radmila Mišev (rođena Pavićević)
Rođena je na Savindan 1950. g. u Zagrebu, odrasla u Dečanima. Priče je objavljivala u Svetigori, Obrazu, Književnoj reči i u mnogim radio emisijama.
Previse ste vi sebi dali za pravo da tumacite volju Bozju. Ne postoji nikakav dokaz da bi Bogorodici bilo neumilno da se zene setaju po Svetoj Gori. Gomila Evinih sinova je odlucila da Evinim cerima otkaze gostoprimstvo i tacka. Ljudska posla. A ne Bozanska.
Nema nicega lose da i zene budu deo Svete Gore. ne vidim razloga da uvece i prosetaju sa monasima po plazi uz lagani razgovor,pa cak i neko picence…sto da ne?!