MONIKA LEVINSKI – SLAVA I SRAM
Ljubavna afera sa američkim predsednikom Bilom Klintonom ju je učinila poznatom i upropastila joj je život. Kroz šta sve je prolazila Monika Levinski
Te 1998, kaže Monika Levinski: „Bila sam nulti pacijent u gubljenju ličnog ugleda na svetskom nivou, skoro momentalno“. Danas je posramljivanje na internetu, slično onom kroz koje je prošla, postalo konstanta. Svojim hrabrim govorom, osvrće se na našu „kulturu ponižavanja“, u kojoj sramota na internetu donosi novac – i zahteva drugačiji način.
Monika Levinski 1999-e godine
CENA SRAMA
Gledate u ženu koja se deceniju nije javno obraćala. Očigledno, to se promenilo, ali tek nedavno.
Pre nekoliko meseci sam održala svoj prvi značajniji javni govor na samitu Forbsovih 30, mlađih od 30: bilo je 1500 briljantnih ljudi, svi ispod 30 godina. Što će reći da su 1998, najstariji iz grupe, imali tek 14 godina, a najmlađi tek četiri. Šalila sam se s njima da su možda neki od njih čuli za mene iz rep pesama. Da, ja sam u rep pesmama. U skoro 40 rep pesama.
Ali te noći, kad sam držala govor, nešto zanimljivo se desilo. U 41. godini, udvarao mi se dvadesetsedmogodišnjak. Znam, je l’ da? Bio je šarmantan i laskalo mi je i odbila sam ga. Znate kojom me je neuspešnom žvakom odbio? Zbog njega bih mogla da se osećam kao da su mi ponovo 22 godine. (Smeh) (Aplauz) Shvatila sam kasnije iste noći, da sam verovatno jedina osoba starija od 40 koja ne želi da ima 22 godine ponovo. (Smeh) (Aplauz)
Sa 22 godine sam se zaljubila u svog šefa, a sa 24 godine sam spoznala poražavajuće posledice toga.
Možete li da podignete ruke, bilo ko od vas ko nije grešio ili uradio nešto s 22 godine zbog čega se kaje? Da. Tako sam i mislila. Poput mene, s 22 godine, neki od vas su verovatno krenuli pogrešnim putem i zaljubili se u pogrešnu osobu, možda čak u svog šefa. Za razliku od mog, pak, vaš šef verovatno nije bio predsednik SAD-a. Naravno, život je pun iznenađenja.
Ne prođe dan, a da me ne podsete na moju grešku i ja se iskreno kajem zbog te greške.
Godine 1998, nakon što sam upala u vrtlog nemoguće romanse, potom sam upala u samo srce političkog, pravnog i medijskog vrtloga kakav nikad ranije nismo videli. Ne zaboravite, samo nekoliko godina ranije, vesti ste dobijali na samo tri mesta: čitajući novine i časopise, slušajući radio ili gledajući televiziju. To je bilo to. No to meni nije bilo suđeno. Umesto toga, ovaj skandal vam je obezbedila digitalna revolucija. To je značilo da smo imali pristup svim informacijama koje smo želeli, kada smo ih želeli, bilo kad, bilo gde, i kada je priča obelodanjena u januaru 1998, obelodanjena je preko interneta. Prvi put se desilo da tradicionalne vesti ustupe mesto internetu zbog velike priče, klik koji je odjeknuo svetom.
To je za mene lično značilo da sam preko noći prešla put od potpuno nepoznate osobe do one javno ponižavane širom sveta. Ja sam bila nulti pacijent u gubljenju ličnog ugleda na globalnom nivou, skoro momentalno.
Tehnologija je omogućila da ishitrene osude dovedu do kamenovanja od strane virtuelne rulje. Jasno, bilo je to pre društvenih mreža, ali ljudi su i dalje mogli da ostavljaju komentare, prosleđuju mejlovima priče i, naravno, okrutne viceve. Medijski izvori su lepili moje slike svuda kako bi prodavali novine, oglasne banere na sajtovima i da bi zadržali gledaoce ispred ekrana. Da li se naročito sećate neke moje slike, recimo s beretkom?
E sad, priznajem, grešila sam, naročito zbog toga što sam nosila tu beretku. Ali pažnja i osude koje sam dobila ja, ne sama priča, već one koje su bile upućene lično meni, bile su bez premca. Žigosali su me kao laku ženu, bludnicu, drolju, kurvu, lujku i naravno kao „onu ženu“. Znali su za mene mnogi, poznavali su me samo retki. I razumem, bilo je lako zaboraviti da se radi o kompleksnoj ličnosti, koja ima dušu i nije oduvek bila slomljena.
Kada mi se to desilo, pre 17 godina, nije postojao naziv za to. Danas to zovemo sajber maltretiranje i uznemiravanje na internetu. Danas želim da podelim sa vama neka svoja iskustva, da govorim o tome kako je to iskustvo oblikovalo moja kulturološka zapažanja i nadam se da će moje iskustvo dovesti do promene koja će rezultirati manjom patnjom kod drugih.
Godine 1998. sam izgubila ugled i dostojanstvo. Izgubila sam gotovo sve, umalo čak i život.
Dozvolite da vam opišem situaciju. Septembar je 1998. Sedim u kancelariji bez prozora, unutar Kancelarije za nezavisno savetovanje, ispod treperavih fluorescentnih svetala. Slušam zvuk svog glasa, svog glasa na krišom snimljenim telefonskim pozivima koje je moj, navodno, prijatelj snimio prethodne godine. Tu sam jer je zakonski od mene traženo da lično utvrdim verodostojnost svih 20 sati snimljenog razgovora. U prethodnih osam meseci, misteriozni sadržaj tih snimaka visio mi je nad glavom, poput Damoklovog mača. Mislim, ko bi se setio šta je sve rekao pre godinu dana? Uplašena na smrt, slušala sam, slušala sam kako brbljam o svakidašnjim tricama i kučinama, slušala sam kako priznajem svoju ljubav prema predsedniku, i naravno o svom slomljenom srcu; slušala sam sebe, čas malicioznu, čas nevaspitanu, čas luckastu, kako postajem okrutna, zlopamtilo, neotesana; slušala sam duboko, duboko posramljena, najgoru verziju sebe, sebe koju čak ni ne prepoznajem.
Nekoliko dana kasnije, izveštaj Star je objavljen u kongresu, i svi ti snimci i transkripti, te ukradene reči, bili su deo njega. To da ljudi mogu da čitaju transkripte je bilo dovoljno strašno, ali nekoliko sedmica kasnije, audio snimci su emitovani na TV-u, a značajan deo je bio dostupan na internetu. Javno poniženje je bolelo. Život skoro da je bio nepodnošljiv.
Ovo se nije često dešavalo te 1998, pod ovim, mislim na krađu privatnih reči, dela, razgovora ili fotografija i na njihovo objavljivanje – objavljivanje bez dozvole, objavljivanje mimo konteksta i objavljivanje bez saosećanja.
Preskočićemo 12 godina do 2010. i sada imamo društvene mreže. Pejzaž je sada, nažalost, ispunjen slučajevima poput mog, bez obzira na to da li je neko zapravo zgrešio i sada su tu i javna i privatna lica. Za neke su posledice bile kobne, uistinu kobne.
Razgovarala sam preko telefona sa mamom, septembra 2010, pričali smo o vesti o mladom brucošu s univerziteta Ratgers koji se zvao Tajler Klementi. Slatkog, nežnog, kreativnog Tajlera je tajno snimao njegov cimer u momentu intimnosti s drugim muškarcem. Kada je svet interneta saznao za ovaj incident, ismevanje i sajber maltretiranje je eksplodiralo. Nekoliko dana kasnije, Tajler je skočio s mosta Džordža Vašingtona u smrt. Imao je 18 godina.
Moja majka je bila izbezumljena zbog Tajlera i njegove porodice, bol ju je razdirao onako kako nisam mogla u potpunosti da shvatim, a onda sam konačno shvatila, proživljavala je 1998, proživljavala je vreme kada je sedela pored mog kreveta svake noći, proživljavala je vreme kada me je terala da se tuširam s otvorenim vratima i proživljavala je vreme kada su se oba moja roditelja plašila da će me na smrt poniziti, bukvalno.
Danas, isuviše roditelja nije imalo šansu da interveniše i spasi svoje voljene. Isuviše njih je saznalo za dečje patnje i poniženja kada je već bilo kasno. Tajlerova tragična, brutalna smrt je bila prekretnica za mene. Poslužila mi je da stavim svoja iskustva u novi kontekst i onda sam počela da zapažam svet ponižavanja i maltretiranja oko sebe i da vidim nešto drugo. Te 1998. nismo mogli da znamo kuda će nas ova vrla nova tehnologija, zvana internet, odvesti. Od tada je povezala ljude na nezamislive načine, spajajući izgubljenu braću i sestre, spašavajući živote, pokrećući revolucije, no mrak, sajber maltretiranje i opsceno vređanje, koje sam ja iskusila se namnožilo. Svakoga dana na internetu, ljude, naročito mlade ljude koji nemaju dovoljno iskustva da se izbore s tim, toliko zlostavljaju i ponižavaju da oni ne mogu ni da zamisle da će doživeti sutra i neki, tragično, i ne dožive, i ništa tu nije virtuelno. ChildLine, Britanska neprofitna organizacija, koja pomaže mladima objavila je prošle godine zapanjujuću statistiku: Od 2012. do 2013. došlo je do porasta od 87% u pozivima i mejlovima zbog sajber maltretiranja. Metaanaliza urađena u Holandiji prvi put je pokazala da sajber maltretiranje dovodi do začetka ideje o samoubistvu, znatno češće nego maltretiranje van interneta. I znate šta me je zapanjilo, iako ne bi trebalo, jedno drugo prošlogodišnje istraživanje koje je utvrdilo da je poniženje emocija jačeg intenziteta i od sreće, pa čak i od besa.
Okrutnost prema drugima nije novina, ali na internetu, tehnološki potpomognuto posramljivanje je naglašenije, neobuzdano i trajno dostupno. Eho sramote se nekad prostirao samo do vaše porodice, sela, škole ili zajednice, ali danas je tu i internet zajednica. Milioni ljudi, često anonimno, mogu da vas povrede svojim rečima, a to je mnogo bolno, i ne postoje parametri koliko ljudi može javno da vas promatra i da vas smesti u javni tor. Prilično je lična cena javnog poniženja, a rast interneta ju je uvećao.
Već skoro dve decenije, mi polako sejemo seme srama i javnog poniženja u naše kulturno tlo, kako van interneta, tako i na njemu. Tračerski sajtovi, paparaci, rijalitiji, politika, sadržaj vesti, a ponekad i hakeri, svi trguju sramotom. To je dovelo do bezosećajnosti i popustljivosti u internet okruženju koje sebi dopušta trolovanja, narušavanje privatnosti i sajber maltretiranje. Ovaj preokret je stvorio, ono što profesor Nikolas Mils zove kulturom ponižavanja. Razmotrite nekoliko reprezentativnih uzoraka samo u proteklih šest meseci. Snepčat, servis koji koriste uglavnom mlađe generacije i koji tvrdi da njihove poruke imaju rok trajanja svega nekoliko sekundi. Možete da zamislite opseg sadržaja koji tu stiže. Spoljna aplikacija koju korisnici Snepčata koriste da sačuvaju poruke je hakovana i 100.000 ličnih prepiski, fotografija i snimaka je procurelo i time dobilo neograničen rok trajanja. Hakovani su iCloud nalozi Dženifer Lorens i nekih drugih glumaca, te su privatne, intimne, golišave slike polepljene svuda po internetu bez njihove dozvole. Jedna tračerska internet stranica je imala preko pet miliona pregleda samo za ovu priču. Šta je sa hakovanjem Soni pikčersa? Dokumenta koja su dobila najviše pažnje bili su privatni mejlovi čija se bruka najviše cenila u javnosti.
Ali u ovoj kulturi posramljivanja, postoji i druga cena koja ide uz javno posramljivanje. Cena koja se ne meri time koliko je žrtva platila, koju su Tajler i mnogi drugi, naročito žene, pripadnici manjina, i pripadnici LGBTK zajednice platili, već cena koja meri profit onima koji su se okoristili njima. Ovaj upad u tuđe živote je sirovina efikasno i nemilosrdno iskopana, upakovana i prodata zbog zarade. Pojavilo se tržište na kome je javno poniženje roba a sramota je industrija. Kako se novac zarađuje? Klikovima. Što više srama, to više klikova. Što više klikova, više novca od reklama. U opasnom smo krugu. Što više klikćemo na ovakve tračeve, sve smo bezosećajniji prema ljudskim životima iza njih, a što smo bezosećajniji, to više klikćemo. Sve vreme, neko zarađuje novac na grbači tuđe patnje. Svakim klikom pravimo izbor. Što više zasitimo našu kulturu javnim posramljivanjem, to nam je ono prihvatljivije, i sve češće ćemo da gledamo ponašanja, poput sajber maltretiranja, trolovanja, nekih oblika hakovanja i uznemiravanja na internetu. Zašto? Jer je u srži svega toga poniženje. Ovo ponašanje je posledica kulture koju smo stvorili. Razmislite malo o tome.
Promena ponašanja nastaje razvojem stavova. Videli smo da je tako u slučaju rasizma, homofobije i kod drugih predrasuda, prošlih i sadašnjih. Kako smo menjali stavove o istopolnim brakovima, jednaka sloboda izbora je ponuđena sve većem broju ljudi. Kada smo počeli da cenimo održivost, sve više ljudi je počelo da reciklira. Što se tiče naše kulture posramljivanja, potrebna nam je kulturna revolucija. Javno posramljivanje kao krvavi sport, mora da prestane. Vreme je za posredovanje, na internetu i u našoj kulturi.
Preokret počinje nečim jednostavnim, ali nije to lako. Moramo se vratiti starim vrednostima, saosećanju i empatiji. Na internetu imamo deficit u saosećanju, krizu empatije.
Naučnica Brene Braun je rekla, citiram: „Sram ne može da preživi empatiju.“ Sram ne može da preživi empatiju. Imala sam prilično mračne periode u mom životu, a saosećanje i empatija moje porodice, prijatelja, profesionalaca, a ponekad čak i stranaca su me spasili. Čak i empatija jedne osobe može mnogo da znači. Teorija uticaja manjine, koju je predložio socio-psiholog Serž Moskovici, tvrdi da čak i izražena u malom broju, ukoliko postoji istrajnost tokom vremena, promena je moguća. U internet svetu, možemo da gajimo uticaj manjine i postanemo pravdoljubivi. Postati pravdoljubiv znači odbaciti apatiju posmatrača, možemo da postavimo pozitivan komentar o nekome i da prijavimo maltretiranje. Verujte mi, saosećajni komentari pomažu umanjenju negativnosti. Možemo se takođe suprotstaviti kulturi, podržavajući organizacije koje se bave ovim pitanjima, poput fondacije Tajlera Klementija u SAD-u, u Britaniji imamo organizaciju Anti-Bulling Pro, a u Australiji imamo projekat Rockit.
Govorimo mnogo o našem pravu na slobodu izražavanja, ali moramo da govorimo više o odgovornosti zbog slobode izražavanja. Svi želimo da nas čuju, ali hajde da prepoznamo razliku između isticanja s razlogom i isticanja radi pažnje. Internet je super auto-put ida, ali pokazivanje empatije za druge na internetu koristi svima nama i pomaže nam da stvorimo sigurniji i bolji svet. Moramo da komuniciramo na internetu sa saosećanjem, da prihvatamo vesti sa saosećanjem i da klikćemo saosećajno. Samo se zamislite na kratko u tuđem naslovu. Volela bih da završim u ličnom tonu. U proteklih devet meseci, pitanje koje mi često postavljaju je: zašto. Zašto sada? Zašto virim iza naslona? Možete da čitate između redova ova pitanja, a odgovor nema nikakve veze s politikom. Glavni odgovor je bio, i jeste, zato što je vreme: vreme je da prestanem da se šunjam po prošlosti; vreme da prestanem da živim u beščašću; i vreme je da preuzmem svoj narativ.
Takođe se ne radi samo o mom spasenju. Svi koji proživljavate sram i javno ponižavanje morate jedno da znate: možete preživeti. Znam da je teško. Možda nije bezbolno, brzo, ni lako, ali možete da zahtevate drugačiji kraj svoje priče. Imajte samilosti prema sebi. Svi zaslužujemo samilost, kao i da živimo, i na internetu i van njega, u saosećajnijem svetu.
Hvala na pažnji.
Monika Levinski
Izvor: TED konferencija