Kako se ponašati u Crkvi na Svetoj liturgiji i saveti za molitvu

Evgarije Pontijski veli: „Molitva je razgovor uma sa Bogom. Molitva je izdanak krotosti i odsustva gneva. Molitva je plod radosti i blagodarnosti. Ona odgoni tugu i očaj.“ I Sveti Oci kažu da je molitva sjedinjenje čoveka sa Bogom, snaga sveta, pomirenje s Bogom, majka i kćerka suza. Molitva je ključ za Carstvo Nebesko, po sv. Teofanu Zatvorniku, to je uzdizanje uma i misli k Bogu. Postoje tri stepena molitve: prvi stepen je usmena, ili čitana molitva, tj. molitva tela, druga molitva misli, ili umna molitva, i treća je molitva osećanja ili srca.

Naš Spasitelj, Isus Hristos rekao je: „A kada se molite, ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni. Ne budite, dakle, slični njima, jer zna otac vaš šta vam treba pre nego zaištete od njega“ (Mt 6,7-8). On nas je tada naučio da se molimo molitvom «Oče naš». Dakle, naš Spasitelj nas je tada nučio kraćoj molitvi. Svako ko bude izgovarao kratke molitve , ali sa smirenjem, i poniznišću, biće spasen. Setimo se svetog starca koji se četrdeset godina molio jednom te istom molitvom: „Gospode, ja kao čovek sagreših, a Ti, kao Gospod, oprosti mi“. Isto tako da čine i bolesni. Da se mole Bogu kratkom molitvom, i da blagodare za bolest.

Svako može da se moli bez prestanka, ako uvek prebiva pred Bogom svojim umom i srcem. Rukama može da radi, a da je umom i srcem u bogomisliju. I još da dodam, da je najvažnija duhovna molitva ova – da našem umom i srcem budemo nerazdvojni od Boga, u ma koje vreme i na ma kojem mestu. Uvek da budemo svesni prisustva Božijeg. „To zamenjuje sve uredbe  molitve i smatra se kao neprestana molitva“, veli sv. Teofan Zatvornik. Ovaj mir i sozercanje Boga imao je blaženi prorok David, koji govoraše: „Gledah Gospoda pred sobom svagda, da se ne pokolebam“ (Ps 15,8). Dakle, treba razumeti da je život verujućeg čoveka neprestana molitva, ako je on umom neprestano sa Bogom.

Da, jeste. Sveti Apostol Pavle veli da: „I sve, šta god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa Hrista, zahvaljujući Bogu Ocu kroz Njega“ (Kol 3,17) Kada čovek čini dobra dela, u slavu Božiju, ili govori na dobrobit drugih, opet u slavu Božiju, on čini molitveno delo. Stoga, sv. Teodor Studit, tešeći svoje učenike, veli im: „Onaj koji ima dobra dela, i koji sluša sa smirenjem  i bez protivljenja, služi Liturgiju i sveštenički poziv“ (Beseda 4).

– Hrišćani bi trebalo da stoje u crkvi sa verom, sa strahom Božijim, i pažnjom. Dužni su da se po svojim snagama mole sa usresređenošću i sa osećanjima srca. Takođe, hrišćani imaju sledeće dužnosti:

–  da redovno odlaze u crkvu. Ko izostaje često sa svetih službi, osim zbog bolesti, biva odlučen od Svetih Tajni;

–  da se izmire sa svim ljudima, da traže oproštaj od onoga koga su uvredili.

–  da očuvaju telesnu čistotu najmanje dva dana pre odlaska u crkvu, i najmanje jedan dan pošto dođu iz crkve;

–  da dolaze u crkvu na vreme, kako bi imali vremena da se u miru poklone i slušaju jutarnje službe;

–  svaki hrišćanin da ponudi neki dar Bogu, prema svojim moćima, čak iako veoma mali, ali da on bude žrtva od truda ruku njegovih;

–  da preda pomjanik i da zamoli sveštanika da mu se vade čestice (od prosfore) za žive i mrtve u porodici;

–  da u crkvi stoji pristojno, muškarci na desnoj, a žene na levoj strani; da budu obučeni u čistu i skromnu odeću, a žene da na glavi nose marame;

–  tokom službe, zabranjeno je govoriti, bez velike potrebe, kada Sveta Liturgija počne, svi bi trebalo da stoje na svom mestu i da se više ne klanjaju svetim ikonama. Treba da prate Liturgiju s pobožnošću i pažnjom, da slušaju molitve i pevanje hora, čitanje Apostola, i  svetog Jevanđelja, kao i propoved;

–  da ne napuštaju crkvu pre završetka Svete Liturgije, sem zbog velike potrebe;

–  oni koji su se ispovedili i pripremili za Sveto Pričešće, treba da pročitaju odgovarajuće molitve blagovremeno,  i pre nego što pristupe Svetinjama neka traže oproštaj od svih;

–  roditelji bi trebalo da redovno dovode decu u crkvu, vodeći računa da ih pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom;

–  po završetku Svete Liturgije, hrišćanin u pobožnosti treba da se vrati svome domu, da ostatak dana provede razmišljajući o bogougodnim stvarima, čitajući duhovne knjige, i ako je u mogućnosti, da poseti bolesnika;

–  takođe, oni koji su bili u crkvi dužni su da svojim ukućanima, onima koji nisu bili u crkvi, ispričaju šta su čuli i naučili iz pojanja, iz čitanja i izgovorene propovedi.

Ovo su najvažnije dužnosti hrišćanina, koji nedeljom i praznicima odlazi u crkvu.

Izvor: Manastir Lepavina