Stiven Levit

 

Analiza ekonomije prodaje kreka i narkotika na ulici

 

Biće vam drago da čujete da neću pričati o svojoj, već o tuđoj nesreći. Mnogo je lakše biti nonšalantan kada je tuđa nesreća u pitanju, a ja želim da govorim u duhu ove konferencije.

Dakle, ako verujete medijima, život dilera droge u slavnim danima kada je vladala epidemija krek kokaina, bio je glamurozan, po rečima Virdžinije Postrel. Tu je bilo novca, droge, oružja, žena, šta god vam padne na pamet – nakit, kajle – svega je bilo.

Danas ću vam ispričati kako zapravo, na osnovu deset godina istraživanja, i jedinstvene prilike da uđemo u bandu – da vidimo poslovne knjige, podatke o finansijama bande – nismo dobili potvrdan odgovor da biti u bandi omogućuje glamurozan život. Zapravo, realno je reći da biti u bandi – prodavati drogu za bandu – jeste možda i najgori posao u Americi. U to bih danas želeo i vas da ubedim.

Zapravo želim da postignem tri stvari. Najpre želim da objasnim kako je i zašto krek kokain tako značajno uticao na ulične bande. Zatim želim da vam objasnim kako je neko poput mene stekao uvid u funkcionisanje bande. Mislim da je to zanimljiva priča. I na trećem mestu, želim površno da vam ispričam o nekim stvarima koje smo otkrili kada smo stekli uvid u finansijske podatke – poslovne knjige bande.

Pre toga, jedno upozorenje, ova prezentacija je dobila R rejting od Američke filmske asocijacije. Sadrži teme za odrasle i nepristojne izraze. Znajući ko je na pozornici, biće vam drago da čujete da neće biti golotinje, mada – neočekivani problemi sa odećom nisu nemogući .

Za početak, pričaću o krek kokainu i kako je preobrazio bande. Da bi to shvatili moramo da se vratimo u vreme pre krek kokaina, u rane osamdesete, i da stvari posmatramo iz perspektive vođe bande. Biti vođa bande u getu i nije bilo tako loše sredinom osamdesetih. Neki bi rekli početkom osamdesetih.

Jer onda imaš znatnu moć, možeš da prebijaš ljude – imaš mnogo prestiža i poštovanja. Ali u tome nije bilo novca, razumete? Banda nije nikako mogla da zaradi novac. I nije mogla da naplaćuje članstvo ljudima u bandi, jer ti ljudi nisu imali novac. Nije se mogao zaraditi ozbiljan novac prodajom marihuane. Marihuana je previše jeftina, kako se ispostavilo. Ne možeš se obogatiti prodajući marihuanu. Kokain nisi mogao da prodaješ. Kapirate, kokain je super proizvod – kokain u prahu – ali morate da poznajete bogate belce. A većina članova gradskih bandi nije znala bogate belce – nisu mogli da prodaju na tom tržištu. Nisi mogao da se baviš ni sitnim kriminalom. Ispostavlja se da je sitan kriminal užasan način da se zaradi za život.

Tako da, kad se sve sabere, kao vođa bande, imao si, znaš kao, moć. To je dosta dobar život. Al’ radi se o tome da na kraju, ipak živiš kući kod mame. Tako da to nije prava karijera. To je više kao — jednostavno postoji granica koliko moćan i važan možeš da budeš ako moraš da živiš sa mamom.

A onda se pojavio krek kokain. Prema rečima Malkoma Gledvela, krek kokain je bio varijanta paradajz sosa sa krupno seckanim paradajzom, za geto. Jer krek kokain je bio neverovatna novina. Danas nemam vremena da pričam o tome. Ali ako razmislite, moglo bi se reći da u poslednjih dvadeset pet godina, od svih izuma i inovacija koje su se desile u zemlji, najveći, po uticaju koji je imao na dobrobit ljudi koji žive u getu, jeste krek kokain. I to negativan – ne pozitivan, već negativan. Imao je ogroman uticaj na život.

Pa, u čemu je stvar sa krek kokainom? To je bio odličan način za „dizanje“ mozga. Jer krek kokain se može pušiti – kokain u prahu ne može se pušiti – a pušenje je mnogo efikasniji mehanizam za „dizanje“ od ušmrkavanja. I onda se ispostavilo da postoji „publika“ koja nije ni znala da želi krek kokain, ali kada se pojavio, stvarno ga je želela. I to je bila savršena droga. Mogao se prodati – kupiš kokain koji se stavlja u njega za dolar, prodaš za pet dolara. Stvara jaku zavisnost – „dizanje“ traje kratko. Na petnaest minuta, dobiješ neviđeno „dizanje“. A onda, kada se spustiš, sve što želiš je da ponoviš iskustvo.

Stvorilo se sjajno tržište. A za ljude koji su bili u tome kao vođe bandi, bio je to, naizgled, odličan način da se zaradi puno novca. Barem za ljude na vrhu.

Na ovom mestu mi stupamo na scenu. Zapravo ne ja – ja sam ustvari sporedan lik u ovoj priči. Moj koautor Sudir Venkateš je glavni lik. On je bio student matematike na fakultetu, a dobro srce ga je povuklo da se opredeli za doktorat iz sociologije. Došao je na Univerzitet u Čikagu. Uzgred, tri meseca pre dolaska u Čikago proveo je prateći „Grateful Dead“ na turneji. I po sopstvenim rečima, „izgledao je kao čudak“. On je poreklom iz južne Azije, veoma tamnoput azijat. Krupan čovek, sa kosom, po sopstvenim rečima „do dupeta“. Prkosio je svim kalupima: da li je bio crnac ili belac? Muškarac ili žena? Uistinu je bio neobičan na prvi pogled.

I tako se pojavio na Univerzitetu u Čikagu. A poznati sociolog Vilijam Džulijus Vilson radio je na knjizi za koju je trebalo anketirati ljude po celom Čikagu. Bacio je jedan pogled na Sudira, koji je trebalo da radi ankete za njega i znao je tačno na koje mesto da ga pošalje – u jedan od najžešćih, najozloglašenih blokova. I to ne samo u Čikagu, već u celoj Americi.

Tako je Sudir – dečko iz predgrađa koji zapravo nikada nije ni bio u getu – poslušno uzeo fasciklu i, pogađate, odšetao u te blokove. Stigao je do prve zgrade. Prva zgrada? Pa, tamo nije bilo nikoga. Ali on je čuo glasove gore na stepeništu, i popeo se uz stepenište. I kada je izašao iza ugla – naišao je na grupu mladih afro-amerikanaca koji bacaju kockice.

Ovo se dešava 1990 – epidemija kreka je u jeku. Biti u bandi je opasan posao – ne želite da vas neko iznenadi. Ne želite da vas iznenade ljudi koji se pojavljuju iza ugla. Mantra je bila: prvo pucaj pa postavljaj pitanja. E, Sudir je imao sreće. Delovao je tako čudno – a i ona fascikla mu je verovatno spasila život, jer su shvatili da niko iz suparničke bande ne bi došao da ih upuca sa fasciklom. (Smeh)

Nije naišao na naročito topao doček, ali su rekli, pa, ‘ajde – da čujemo ta pitanja iz tvoje ankete. I, ne zezam vas, prvo pitanje u anketi koje je poslat da pita bilo je: „Kakav je osećaj biti siromašan crnac u Americi?“ Da se čovek zapita o tim naučnicima, jel’ da?

A ponuđeni odgovori su bili: veoma dobro, dobro, loše, veoma loše. Kako je Sudir otkrio, ustvari, pravi odgovor je bio sledeći – (Smeh) Anketa na kraju nije bila od pomoći da se Sudir izvuče iz situacije. Držali su ga kao taoca na stepeništu tu noć. Bilo je puno pucnjave – puno filosofskih rasprava sa pripadnicima bande. Do jutra, stigao je vođa bande. Procenio je Sudira – zaključio da nije pretnja i pustili su ga kući. I Sudir je otišao kući. Istuširao se, pa odremao.

Vi ili ja, najverovatnije bi u toj situaciji pomislili, šta je tu je, izgleda da ću pisati disertaciju na temu „The Greatful Dead“. Njih sam pratio poslednja tri meseca.

Međutim, Sudir se odmah vratio – odšetao do blokova. Popeo se na sprat, drugi sprat, i rekao: „E ljudi, toliko mi je bilo dobro zezanje sa vama sinoć, da li bismo mogli da ponovimo večeras?“ Bio je to početak, ispostaviće se, divnog odnosa, gde je Sudir povremeno i živeo u bloku tokom deset godina: visio po krek kućama, išao u zatvor sa članovima bande, doživeo da mu pucnjem raznesu staklo na kolima, da mu policija upadne u stan i ukrade kompjuterske diskove – šta sve ne. Ali na kraju, priča ima srećan kraj za Sudira, postao je jedan od najcenjenijih sociologa u zemlji. A posebno za mene, jer sam sedeo u kancelariji sa otvorenim „Excel“ listom, čekao Sudira da dođe i isporuči najnoviji paket podataka – koje je dobijao od bande. Naša saradnja ubraja se među najmanje ravnopravne svih vremena –  ali ja sam bio zadovoljan onim što sam dobio iz nje.

I šta smo saznali? Šta smo naučili o bandi? Pa, jednu stvar ću reći. Stvarno su nam svi u bandi bili dostupni. Imali smo pogled iznutra na bandu, od samog dna do samog vrha. Verovali su Sudiru – zaista nijedan naučnik ikada – zapravo iko, bilo koji autsajder – nikada nije imao takvo poverenje bandi, dotle da su mu omogućili pristup onome što je meni bilo najzanimljivije: poslovnim knjigama, finansijama koje su vodili. I stavili su ih nama na raspolaganje. I ne samo da smo mogli da ih proučavamo, već smo mogli i da im postavljamo pitanja o nihovom sadržaju.

Ako bih morao da ukratko opišem, smestim u par minuta koliko imam, neko osnovno saznanje koje sam stekao od bande, ako bih morao da povučem paralelu između bande i bilo koje druge organizacije, zaključio bih da je banda skroz kao Mekdonalds. U pogledu mnogih stvari – restoran Mekdonalds.

Kao prvo, jedna stvar – koja možda nije najzanimljivija, ali je dobra za početak – jeste način organizovanja. Hijerarhija bande: kako izgleda. Evo kako izgleda grafikon organizacione strukture bande. Ne znam da li iko od vas zna puno o grafikonima organizacione strukture, ali ako biste prikazali osnovnu, uprošćenu organizacionu strukturu Mekdonaldsa, grafikon bi upravo ovako izgledao. A zanimljivo je da vrh bande zapravo sebe i zove „upravnim odborom“.

A Sudir kaže da ovi ljudi nemaju baš istančanu sliku o tome šta se dešava u životu američkih korporacija. Ali, gledali su filmove kao što je Vol strit,i nešto su kao naučili o životu u stvarnom svetu. Sad, ispod tog upravnog odbora, nalaze se regionalni direktori – ljudi koji, na primer, kontrolišu južni Čikago, ili zapadni Čikago.

Sad, Sudir je dobro upoznao lika koji je imao nesrećni zadatak da pokuša da uspostavi franšizu u Ajovi.  Što se ispostavilo, za ovu crnačku bandu, kao ne tako sjajan finansijski poduhvat.

Ali stvar koja je bandu stvarno činila tako sličnom Mekdonaldsu jesu vođe franšiza. Činjenica je da su likovi koji su vodili lokalne bande – područja pojedinih blokova sačinjena od 4×4 ulica – na neki način isti kao likovi koji drže Mekdonalds restorane. Oni su preduzetnici. Imaju ekskluzivna imovinska prava da kontrolišu prodaju droge. Iza sebe imaju ime bande, za prodaju i marketing. I oni su ti koji u osnovi stvaraju ili gube dobit, zavisno od toga koliko dobro vode posao.

E sad, zapravo, grupa o kojoj bih da vas navedem da razmišljate jesu oni na dnu, pešadija. Obično su to tinejdžeri, koji stoje na ćošku i prodaju drogu. Krajnje opasan posao. I važno je da se zapazi da skoro sva težina, svi ljudi u organizaciji jesu na dnu. Znači, baš kao u Mekdonaldsu. U neku ruku, pešadinci su kao ljudi koji uzimaju vašu porudžbinu u Mekdonaldsu. I stvarno, nije sasvim slučajno da liče na njih. Zapravo, u ovim delovima grada, to su isti ljudi. Isti klinci koji rade za bandu u stvari – istovremeno, po pravilu rade i pola radnog vremena na nekom mestu kao što je Mekdonalds. Već samo to, po meni, najavljuje osnovni nalaz koji sam već pomenuo, kako je pripadnost bandi zeznut posao. Očigledno je, ako je pripadnost bandi divan, unosan posao, što bi iko od ovih momaka imao drugi posao u Mekdonaldsu?

A kako stvari stoje sa platom? Možda ćete se iznenaditi. Ali na osnovu pravih – znate, priče sa njima, pregledanja finansija, ovako stvari stoje sa platom. Nadoknada koju su zarađivali pešadinci bila je 3.50 dolara po satu. To je ispod minimalca, da? I ovo je podržano dokazima. Jasno se vidi, po njihovim navikama trošenja. Zaista se ne radi o izmišljotini – to je činjenica. Jako je malo para u bandi, naročito na dnu.

Sad, ako se uspete lestvicom – recimo do lokalnog šefa, lika koji je u rangu vlasnika Mekdonaldsove franšize – zarađivali biste 100,000 dolara godišnje. I to je, na neki način, najbolji posao kome biste mogli da se nadate ako ste odrasli u jednom od ovih krajeva grada, kao mladi crni muškarac. Ako biste se uspeli na sam vrh, 200,000 ili 400,000 dolara je ono čemu biste mogli da se nadate kao zaradi. Uistinu, to bi bila super priča o uspehu.

I ono što je tužno u svemu ovome je da zapravo, uz druge nepredviđene posledice krek kokaina, najtalentovaniji pojedinci u ovim zajednicama – to je ono čemu su težili. Nisu pokušavali da ostvare uspeh na legitiman način, jer nije bilo legitimnog izlaza. Ovo je bio najbolji način da se pobegne odatle. I ustvari je to bio pravi izbor, najverovatnije, pokušaj da se izlaz nađe na ovaj način. Pogledajte sledeće.

Poređenje sa Mekdonaldsom ovde se prekida. Novčana strana izgleda približno isto. Zašto je to tako loš posao? Pa, loš je stoga što vrlo često neko puca na vas. I, sa pucnjavom, kolika je stopa smrtnosti? Kako smo videli u našoj bandi – i, treba reći, ovo nije zapravo bila uobičajena situacija. U to vreme dešavalo se intenzivno nasilje – puno ratova bandi – dok je ova banda postala dosta uspešna. Ali cena je plaćena. Tako da je smrtnost – da ne pominjem učestalost hapšenja, odlaska u zatvor, ranjavanja – stopa smrtnosti u našem uzorku bila je 7 procenata po osobi godišnje. Ako ste u bandi četiri godine, gledate u verovatnoću da ćete umreti od 25 procenata. Ovo su naviše moguće stope.

Poređenja radi, razmislimo o nekim drugim zanimanjima za koje možete očekivati da su izuzetno riskantna. Evo, recimo da ste ubica osuđen za ubistvo, i na listi ste za izvršenje smrtne kazne. Ispostavlja se da je stopa smrtnosti ljudi na listi za pogubljenje – uključujući pogubljenje i druge uzroke smrti – dva procenta godišnje. Tako da je mnogo sigurnije čekati izvršenje smrtne presude nego prodavati drogu na ulici.

To čini da se čovek zamisli – daje materijal za razmišljanje — za vas koji verujete da će smrtna kazna imati ogroman uticaj na sprečavanje kriminala. Da bih vam dočarao koliko je zapravo bilo loše stanje u getu u doba kreka – i nije da se fokusiram samo na negativne stvari, ali stvarno moram da vam ispričam još jednu priču – ako pogledate stope smrtnosti – nasumice, mladih crnih muškaraca koji odrastaju u getu u SAD – stope smrtnosti u doba kreka bile su jedan odsto. To je izuzetno visoko. I radi se o nasilnoj smrti – to je neverovatno, na neki način.

Da stavimo to u kontekst, ako uporedite to sa podacima o vojnicima u Iraku, koji na primer, upravo sada vode rat: 0.5 procenta. Tako da su bukvalno mladi crni muškarci koji su rasli u ovoj zemlji živeli u ratnoj zoni, na isti način kao vojnici u Iraku koji se bore u ratu.

Pa zašto bi onda, možete se pitati, iko pristao da stoji na ćošku i prodaje drogu za 3.50 dolara na sat, uz verovatnoću od 25 procenata da će umreti u naredne četiri godine? Zašto bi to radili? Mislim da ima nekoliko odgovora.

Prvi se mislim nalazi u tome da ih je prevarila istorija. Nekada je banda predstavljala deo odrastanja. Mladi ljudi su kontrolisali bandu – a, kako se odrasta, izlazi se iz bande. A desilo se da su ljudi koji su se našli na pravom mestu u pravo vreme – ljudi koji se se našli na čelu bande sredinom i kasnih osamdesetih — postali vrlo, vrlo bogati. Tako je logično bilo razmišljanje: „Pa, sledeća generacija – dakle oni će prerasti bandu, kao što su i svi drugi i sledeća generacija će je preuzeti i obogatiti se“.

Dakle postoje upadljive sličnosti, čini mi se, sa naglim usponom Interneta, zar ne? Prva grupa ljudi u Silikonskoj dolini postala je vrlo, vrlo bogata. A onda su svi moji prijatelji rekli: „Možda bi i ja trebalo da odem i krenem time da se bavim.“ I bili su spremni da rade za male pare, za deonice koje nikada nisu ni dobili. Na neki način, isto to se desilo ljudima koje smo mi izučavali, oni su bili spremni da krenu sa dna. Kao, recimo, pravnik u advokatskoj firmi – pripravnik je spreman da krene sa dna, radi osamdeset sati nedeljno za malo para, jer svako misli da će postati partner. A desilo se da su se pravila promenila i da nikada nisu postali partneri.

Zaista, isti ljudi koji su vodili sve veće bande krajem osamdesetih i dan danas vode velike bande u Čikagu. Nikada nisu prepustili deo bogatstva. Tako su svi ostali na poslu koji se plaća 3.50 na sat, što se ispostavilo kao prava katastrofa.

Sledeće je da su bande bile vrlo, vrlo dobre u marketingu i prevari. Tako, recimo, banda bi – znate, vođe bandi su imali brojnu svitu, i oni su vozili strava kola i imali fensi nakit. A Sudir je na kraju shvatio, nakon što je dosta vremena gluvario sa njima, da u stvari, oni nisu posedovali te automobile. Samo su ih iznajmljivali – jer nisu mogli da priušte sebi da kupe strava kola. A ni zlatni nakit nisu stvarno imali – imali su pozlaćen nakit. Svodi se na to da ima razlike između stvarnosti i isfolirane stvarnosti.

I zaista su svašta radili da bi navukli mlade da pomisle kako će banda biti sjajna stvar. Na primer, dali bi četrnaestogodišnjaku – da drži celi svežanj novčanica. I taj četrnaestogodišnjak bi rekao: „Opa…“ Shvatate, rekao bi svojim prijateljima: „E, pazi koje pare dobijam od bande.“ Nije to bio njegov novac, sve dok ga ne potroši. A onda bi u suštini bio dužan bandi, i dužan da im služi neko vreme. Dakle imam još nekoliko minuta.

Preći ću na poslednju stvar za koju nisam mislio da ću imati vremena da pomenem; pričaću o tome šta smo naučili, generalno gledano, o ekonomiji kroz izučavanje bande. Ekonomisti kad pričaju obično koristeći tehničke termine. Često, naše teorije kolosalno propadnu kada stignemo do konkretnih podataka. Ali zapravo, zanimljivo je da u ovom okruženju, neke od ekonomskih teorija koje su se slabo pokazale u pravoj ekonomiji, funkcionišu vrlo dobro u ekonomiji droge – donekle jer se radi o slobodnom kapitalizmu. Evo jednog ekonomskog principa. To je jedna od osnovnih ideja u ekonomiji rada, zove se „kompenzacijska razlika“. Ideja je da se razlika u plati koju radnik zahteva da ne bi pravio razliku između obavljanja dva zadatka – pri čemu je jedan neprijatniji od drugog – naziva kompenzacijska razlika. Zbog toga smatramo da đubretari mogu biti više plaćeni od ljudi koji rade u parku, da?

Iskoristiću reči jednog pripadnika bande koje po meni objašnjavaju stvar. Ispostavlja se – malo sam požurio sa poentom. Ispostavlja se, u bandi, kada je u toku rat, zapravo plaćaju pešadince duplo više. To je u potpunosti isti koncept. Jer oni nisu voljni da se izlažu riziku. To se lepo vidi iz reči pripadnika bande. On kaže: „ Je l’ bi ti stajao ovde kad se svo ovo sranje“ – u prevodu pucnjava – „svo sranje dešava? Ne, a? Pa ako će da mi traže da rizikujem glavu, ima da pljunu pare, brate“. U suštini, mislim da pripadnik bande mnogo bolje formuliše kako stoje stvari, nego ekonomisti.

Evo još jednog. Ekonomisti pričaju o teoriji igara – kako svaka igra sa dva igrača predstavlja Nešov ekvilibrijum. Evo i prevoda koji daje pripadnik bande. Pričaju o odluci da ne odu i pucaju – stvar koja predstavlja jako dobru poslovnu taktiku bande, ako odu i jednostavno pucaju u vazduh – samo pucaju iz pištolja na teritoriji druge bande – svi se plaše da odu tamo da kupe drogu. Doći će u njihov kraj.

Ali evo šta ima da kaže o tome zašto to ne rade. Kaže: „ Ako krenemo da pucamo tamo,“ – na teritoriji druge bande – „niko i mislim, kontaš, niko, neće da im zađe na teritoriju. Ali sa tim moramo oprezno, jer mogu i oni da pucaju ovde, a onda smo najebali“. To je potpuno isti koncept. A opet, ponekad ekonomisti pogrešno shvate stvari. Ono što smo uočili u podacima, izgleda da, u pogledu … Vođa bande uvek dobije pare, da? Nema veze koliko loše stoje stvari u ekonomiji, za njega uvek ima para.

Mi smo imali teorije da je to vezano za protok novca i nedostatak pristupa tržištu kapitala i slične ideje. Ali kada smo pitali pripadnika bande: „Pa zašto ti uvek dobiješ pare, a tvoji radnici ne dobiju uvek pare?“ Odgovorio je: „Imaš gomilu crnčuga ispod tebe koji hoće tvoj posao, kontaš? Ako kreneš da prihvataš gubitke, gledaju te k’o slabića i ta sranja“. Razmislio sam o tome i rekao: „Direktori kompanija često sebi isplaćuju milionske bonuse, čak i kada kompanije gube mnogo novca. A nikada ne bi palo napamet ekonomisti da ideja „slabić i ta sranja“ možda tu ima značaja“. Ali, možda – možda „slabić i ta sranja“ – možda je „slabić i ta sranja“ važna hipoteza koju treba dodatno analizirati.
. . .

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.