Svetlost sa Istoka – Evropa je Boga zamenila naukom

 

SVETLOST SA ISTOKA

Vladika Nikolaj Velimirović i esej iz 1915 godine o dolasku svetlosti spasenja u ovaj svet kroz Gospoda Isusa Hrista i o Evropi koja je tu svetlost zamenila naukom

 

SVETLOST SA ISTOKA

Hiljadama godina tražena je svetlost na Istoku. Najmudriji Grci dokazivali su svoju mudrost citatima istočnjačkim.

A niko kod starih Grka, počev od Talesa do Platona, i od Herodota do Ksenofona, nije za mudraca smatran, ko nije bio proputovao Istok. Rim je pri svome padu kapitulirao pred Istokom: odbacio je svoje bogove i poklonio se persijskom bogu svetlosti – Mitri. Alžir, Tripolis i Španija vaskrsli su iz svojih ruševina onda, kad su se okrenuli licem ka Istoku i otuda primili očekivanu svetlost, koja im se javila u arapskom, poetičnom, duševnom i umetničkom Islamu.

Srednjevekovna Evropa, naseljena cimbro-tevtonskim „riđim bestijama“ galskim i anglobritskim varvarima s krvožednim druidskim idolopoklonstvom, i skitskim poluljudima, počinje svoju ponosnu istoriju tek od onoga časa, kada se vitlejemska zvezda zaustavila nad njenim zverinjakom, i kada je svojom blagom, božanskom svetlošću obasjala njenu mračnu pećinu. Istorija evropska počinje upravo s dolaskom Hrista u Evropu. Dotle nije bilo istorije; dotle je bilo samo komešanje ljudskih bića u Evropi. A komešanje i istorijski pokret nije jedno i isto. Insekti se komešaju, ljudi se kreću. Komešanje je bez tempa i svesnog cilja, istorijski pokret ima i jedno i drugo.

Evropa se i docnije, u stotine prilika, okretala licem ka Istoku, očekujući otuda svetlost: u vreme ratova religijskih, u vreme reformacije, u vreme metafizičke i kulturne sustalosti. Izvor prave vere uvek se tražio samo u Aziji. Sve svete knjige tamo su pisane. Sva krupna verska predanja otuda datiraju. Sva podlina dokumenta tamo su se nalazila. Sve bogove dala je Azija, Evropa ni jednog sem – uobraženih. Indija je dala Budu, Arabija Muhameda, Palestina Isusa.

U Aziji se uvek verovalo da je čovek proizašao iz Boga. Evropa je jedno vreme nedavno – glasala majmuna za rodonačelnika roda ljudskog. Ona je prva istakla glasanje kao argument! Evropa nije dala ni jednog bogočoveka, ni jednog boga. Ona se dala na nauku. Nauka je vođ slepih, vera vođ okatih. Nauka nije izum Evrope nego to je, moglo bi se reći, stručno zanimanje njeno. U tome svome zanimanju Evropa je pokazala veliku vrednoću i virtuoznost ali malu genijalnost. Jer dok je znanje na Istoku (gde mu je i kolevka) uvek vodilo ljude ka Bogu, dotle je znanje na Zapadu često odvodilo ljude od Boga. A svetlost je samo u Bogu, i ni u čem više. Svaka druga „svetlost“ samo je odblesak Boga i Njegove svetlosti. Evropa je uzela odblesak za izvornu svetlost, nauku za veru. Njena svetlost je sveća pod loncem. Otuda zabluda, gordost, sebičnost i rat.

Rat!…

Evropa se nalazi danas u jednom mračnom, i prljavom, i zagušljivom tunelu. Njena gordost slomljena je njenim bezumljem. Njena civilizacija je zapretana u krv i gnoj. Njena humanost obratila se u divlju strast za čovekoubistvom. Njena nauka je postala vredna sluškinja njene strasti. Njeno psalmodisanje sebi i svojoj veličini pretvorilo se u plač i škrgut zuba. Njeni veliki sinovi postali su plameni podstrekači rata i oklopljeni ratnici. Ne, ona danas nije majka velikih, ona je samo majka mnogih, koja je u pijanstvu svome pobacala mnogu decu svoju u oganj. Izgleda, da se celo mistično proročanstvo Apokalipsisa odnosi na Evropu, i to na sadašnji istorijski momenat njen.

Velika grešnica, – da li će Evropa moći biti i velika pokajnica? Porugana od malih i neukih u ovome svetu, od Kitajaca i Crnaca, od Persijanaca i Eskima, od svojih slugu i sluškinja, da li će ona, gorda gospođa, moći kleknuti u prašinu, kao Marija Egipatska ili sveta Evdokija, pred jednog azijskog boga, pred najvećeg od najvećih, – pred Isusa?

Mogla ili ne mogla, Evropa će morati opet sada, na svršetku svoje istorije, potražiti svetlost na Istoku, kao što ju je tražila i na početku. Na svršetku, velim, jer ovaj rat će biti svršetak istorije evropske i početak istorije opštečovečanske. Na Istoku, velim, jer nigde je inače nema, nema. Svetlost evropska i amerikanska to je blistanje gvožđa, to je blistanje stvari a ne duša; svetlost belih ljudi to su mnoge blešteće sveće nauke, ali pod loncem. Jedna jednostavna svetlost potrebna je svetu, a to je svetlost s neba, svetlost božanska. Takva svetlost uvek je svetlila samo sa Istoka.

Ali ne sa sadašnjeg, narkotičnog i klonulog Istoka. Sadašnji je Istok samo bleda uspomena nekadašnjeg Istoka, samo posmrtni pokrov njegov. Stari, živi Istok, koji se krije iza sadašnjeg mrtvaca, Istok Arapa, Indusa i Izrailjaca, jeste Istok nebesne, božanske svetlosti, Istok bogova i božanskih proroka. Od toga Istoka još jednom će granuti svetlost nad krvavim kontinentom gvožđa i dima. Hristos je rekao, da će doći na oblacima. On dolazi već Evropi nad oblacima dima barutnoga, u slavi i moći. Kad se razbiju gusti oblaci, današnja žalosna haljina Evrope, tad će zablistati lice Spasitelja pred savešću belih, okrvavljenih i uprljanih ljudi, kao što je nekad zablistalo na Tavorskoj gori pred Petrom, Jakovom i Jovanom. I tad će se sve suzne oči obratiti k Njemu, sve ranjave ruke pružiće se k Njemu i zavapiće milioni ugruvanih i poniženih, unakaženih i ožalošćenih ljudskih bića:

– Za mnogima lažnim bogovima lutasmo i ugruvasmo se. Istiniti Bože ljubavi i milosti, oprosti nam lutanje naše, i budi nam Ti vođ od sada za uvek!

A vaskrsli Bog ljubavi i milosti iz Azije, koji u Evropi bi mrtav i ožive, reći će Evropi da se digne iz mraka, u koji je sama sebe potopila. Reći će joj:

Mir ti! Ja sam svetlost svetu!

.

Vladika Nikolaj Velimirović

Izvor: Omilije