VRAGOLIJE
Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je ka’no lepi dan,
Što kroz goru viri.
A sa gore, kraj potoka,
Stazica se dala;
Jedna moma milooka
Tu je rublje prala.
Al’ kad smotri vragolana,
Povikala seka:
„Oj stazice, oj tanana,
Dones’ ga meneka!“
Viknu moma, pa ti brže
Za žbun jedan zađe,
A momak se čisto trže,
I čudo ga snađe.
„Jao mene, i dosada
Šetah ja po gore,
Ali ne čuh još nikada
Da slavuji zbore“.
Tako reče momak tuna,
Pa s’ mlađan zahuja,
da on vidi iza žbuna
Tog čudnog slavuja!
Al’ i moma iz zasede
Poskočila oma’:
„Beži, sele, eto bede,
Beži majci doma!“
Beži moma, mahnu rublje…
Beži l’ domu svome?
Sve u goru beži dublje;
A momak za njome.
Beži moma do kolena
None joj se bele;
Bele none do kolena
Momka su zanele.
„Ta da imaš krilo lako,
da prneš oblaku,
Ne bi mene čedo jako
Utekla junaku!“
Pa se mlađan za njom stisnu,
Dohvati je sade;
„Jao mene!“ ona vrisnu,
Pa pod lipu pade.
O da čudna valjuškanja
Po zelenoj travi!
O da čudna ljuljuškanja,
Da t’ podiđu mravi!
Laki vetrić osme’nu se,
Listak liska dirnu,
Beli danak pokrenu se,
Pa kroz lipu virnu.
Lipa brsne grane širi,
Šapće danu sjajnu:
„Viri, dane sjajni, viri,
Ali čuvaj tajnu!“
Branko Radičević