BOŽIJE STARANjE
Vera Svetog Teodosija i nemaština manastira
U dubinama Judejske pustinje, u Palestini, nalazi se manastir Ave Teodosija koji je on sagradio u 5. veku. Kako su godine prolazile manastir je postao veliki, sa mnogo otaca koji su se starali o staračkom domu, radionicama, domu za siročad i domu za siromašne koji su postojali u okviru manastira.
Manastir Svetog Djordja u pustinji
No, kada je prvi put osnovano, ovo opštežiće je bilo veoma siromašno. Često su se oci suočavali sa problemima, a ne malo puta nisu imali ni ono najnužnije za svoje održanje. Međutim, njihova vera u Boga i molitve njihovog Starca, Svetog Teodosija, uvek su im pomagale i izbavljale ih iz teških trenutaka.
Jedne Velike Subote monasi su se susreli sa tužnim stanjem. U manastiru nije bilo nikakvih namirnica, čak ni prosfore za Božansku liturgiju. Tražili su i ponovo tražili, ali nisu našli ništa. Vreme je prolazilo i približavao se veliki trenutak Vaskrsenja. Odlučili su da te praznične sjajne večeri ne jedu, jer ih je na to obavezivala situacija. Ali ono sa čime nisu mogli da se pomire bilo je to da će ostati bez Svetog Pričešća. Uzalud su ponovo počeli da traže neku zaboravljenu flašicu sa vinom ili neko parče hleba. Bilo je nemoguće da pronađu bilo šta.
Shvativši da su se našli u potpunoj nemaštini, otišli su do svog Starca, Svetog Teodosija, i ispričali mu o teškoj situaciji i o svojoj tugi. Starac ih mirno sasluša. Njihove reči ga uopšte nisu uznemirile.
– Tako stoje stvari, Starče, reče na kraju neko od otaca.
Blaženi Teodosije, koji je do tada ćutao, odgovori:
– Idite, deco moja, i pobrinite se da sve bude spremno za noćašnju Svetu Liturgiju. I vi se spremite pa ćemo da dočekamo veče.
– Uzaludna uteha, prošapta jedan monah.
– Starac ga ču pa reče:
– Da nije možda, deco moja, naš Bog oslabio u svojoj sili? Možda Onaj koji je u pustinji hranio narod izrailjski, danas više nije u položaju da daje? Ili možda Onaj koji je sa pet hlebova i dve ribe nasitio mnoštvo koje ga je sledilo, ne može više da čini čuda?
Monahe su zadivile Starčeve reči, ali više od svega zadivila ih je njegova vera i njegovo ubeđenje da će sve ići kako treba. Pođoše da izađu iz Starčeve kelije, kada ga začuše kako govori:
– Da spremite ne samo Oltar, nego i vaskršnju trpezu. I da znate, oci moji, da će se Onaj koji se stara o pticama nebeskim, postarati i za nas.
Oci odoše ćutke. Starčeve reči bile su zaista uteha njihovoj tugi i razočarenju. Ali negde u dubini osećali su da im je te reči Starac uputio samo zato da bi ublažio njihovu zabrinutost. Bili su skoro sigurni da neće moći da proslave Vaskrs.
Sunce je već bilo zašlo kada se začulo kucanje na vratima. Oci se zbuniše. Ko bi to mogao biti u to doba i u taj dan… Otvoriše glavna vrata manastira i suočiše se sa nekim neznancem. Sa sobom je imao dve natovarene kamile.
– Oci blagoslovite, reče neznanac.
– Bog te blagoslovio, odgovoriše monasi.
– Oprostite mi što vas uznemiravam u ovo doba, ali dešava se nešto što ne mogu da objasnim, reče neznanac i nastavi: Zavetovao sam se da svake godine u ovaj dan nosim namirnice u jedan skit, tu niže. I već sam uobičajio da tu budem na noćnoj vaskršnjoj liturgiji, a sledećeg dana da se vratim. Tako pođoh i ove godine. No, kad sam stigao ovde izvan vašeg manastira, ove dve moje kamile začudo prestadoše da idu, kleknuše dole te ih je bilo nemoguće podići i naterati da nastave. Nikako nisu slušale. Tada, dakle, pomislih, možda je, na kraju krajeva, volja Božija da ove stvari ostanu ovde. Zato sam vam pokucao, noseći se mišlju da vama ostavim ove namirnice, i moje kamile odmah ustadoše i priđoše ulazu u manastir.
Bila je to zaista Božija volja. Njegova promisao se pobrinula za potrebe manastira. Hrana koju im je doneo neznanac bila je dovoljna ne samo za vaskršnju prazničnu trpezu, nego sve do Pedesetnice, pa i duže. A ni prosfora za Božansku Liturgiju nije nedostajalo svih tih dana.
Monasi su se divili Starčevoj veri u Boga. Od toga dana su Svetog Teodosija poštovali još više, dok je u njihovom životu nada u Boga zauzela posebno mesto.