Dragana Rajblović
DECA PLANINE
Ko su šerpasi, heroji sa Himalaja, planinski vodiči ekspedicija na Mont Evereste bez kojih se nije moguće popeti na najviši vrh sveta. Šerpas je najizdržljiviji planinski čovek na svetu.
Ako se na neki himalajski, odnosno na neki od najviših vrhova sveta popne Amerikanac ili Evropljanin njegovo ime će se naći na mnogim svetskim naslovnicama. Za Šerpase, bez čije pomoći ne bi mogle da se ostvare ni najteže himalajske ekspedicije, bi se moglo reći da su neopevani heroji planina.
Ali na ovom blogu ne bi bilo zanimljivo nabrajati imena Šerpasa, vrhove koje su popeli i koje godine…Želim da napišem mali istorijat ovog naroda kao i neke lične utiske.
Etnička grupa Šerpasi su budističke vere i veruje se da su naselili južnu stranu Himalaja u Nepalu u ranim godinama šesnaestog veka, dolazeći iz kineske provincije Sečuan. Tada su ih Mongoli naterali na marš dug 1300 milja. Na osnovu tibetanskih dokumenata nađenih u Solu, grupa od 50 ili više Šerpasa prešla je preko Nangpa La Passa 1533. godine i došla u skriveno, nenaseljeno područje divljih šuma.
U novom zavičaju su se smestili što je bilo moguće više, u predelu gde se teško živi i za vreme kratkog leta, a posebno po hladnoj i vetrovitoj zimi. Nazvali su ga Solu Kumbu. Ni malo ih nisu privlačile zelene i plodne doline na jugu, daleke samo dva-tri dana hoda koje se lepo vide sa njihovih siromašnih polja. Susretali su se sa ljudima iz doline i oni su ih pitali kako se zovu. Najjednostavnije je bilo odgovarati da su oni ljudi sa istoka, a na njihovom jeziku se to izgovara šer-pa.
Neki su nastanjeni i na visinama čak do 4000 mnv. Na tako nepristupačnim terenima putevi nisu mogli da se prave, niti da se materijal dovlači do mesta gde ne mogu stići ni najjednostavnija prevozna sredstva, već sve, doslovno, mora da se donosi.
Obrada zemlje je teška i gajenje povrća (krompira, pšenice ili geršle) zahteva ogroman trud. Zbog velike visine sve raste veoma sporo. Nedostatak raznovrsne hrane i mala količina joda u vazduhu bili su uzrok avitaminoze od koje je ovaj narod oduvek patio.
Zbog života na visinama preko 2700 metara, jednolične ishrane, nošenja teškog tereta na leđima veći deo života, siromaštva i negostoljubive klime, prosečan životni vek im je oko 50 godina. Iako im je život težak, oni žive bez napetosti i stresa.
Sredinom 19. veka Englezi, koji su u to vreme vladali Indijom, počeli su da istražuju Himalaje i preuzimaju ekspedicije na najviše vrhove sveta. Za to su im bili potrebni vodiči i nosači. Engleski sahibi, gospodari, vodili su sa sobom najpre nepalske seljake koji nisu želeli, niti umeli da budu od veće pomoći.
Kasnije su Englezi došli u dodir sa Šerpasima koji su bili sasvim drugačiji – Prilagođeni tokom generacija na život na visini, a od detinjstva naviknuti da nose teške terete i da se sa njima penju uz planinu, postali su glavni pomoćnici i visinski nosači na ekspedicijama, još od prvih pokušaja pohoda na Mont Everest kao i druge najviše planine sveta.
Šerpasi nisu samo nosači i kuvari na ekspedicijama, već i vodiči. Po njihovom verovanju, na vrhu Himalaja borave bogovi i stupiti u njihovo svetilište može da izazove božanski bes, svakojake nesreće i slabu žetvu. Stoga mnogi od njih zastanu i ne prilaze samom vrhu kada dovedu svoje sahibe do njega. Šerpasi su oduvek bili i pouzadni pratioci i prijatelji svojih sahiba, zbog kojih su često stavljali i svoje živote na kocku. Ostajali su uz povređene i promrzle i na svojim leđima ih snosili u dolinu, što i dan danas čine.
I oni često stradaju – po statistici, svaki drugi koji redovno godinama učestvuje u ekspedicijama ostavi svoj život na najvišim vrhovima. Nadam se da ove statistike ipak nisu precizne :(
Tensing Norgaj Šerpa (Tensing Norgay Sherpa) u timu sa Novozelanđaninom Edmundom Hilarijem je 1953. godine postao prvi čovek koji se popeo na Mt. Everest. Među njima je i veliki broj onih koji su oborili rekorde po broju uspona na najviše vrhove sveta.
Šerpasi se ne penju na vrhove zbog uživanja, postignuća ili adrenalina. Oni to rade iz nužde, zato što nemaju drugih mogućnosti da zarade novac sem da pomažu na ekspedicijama. Vremenom, kad uštede dovoljno novca prestaju da se bave ovim, po život vrlo rizičnim poslom. Tada, stariji Šerpasi mahom ostaju u svojim mestima, a svoju decu šalju u Katmandu na školovanje, dok se mlađi Šerpasi sele u gradove gde od svoje ušteđevine kupe stan i tamo se nasele, ostavljajući planinske vrhove.
Poslednjih godina sve više žele da se odsele u Ameriku ili Evropu i tamo započnu novi život.
Ovaj narod ima svoje specifičnosti, na primer miroljubivost, jer reč „TUČA“ ne poznaju, i koliko sam obaveštena, nemaju je uopšte u svom rečniku. Nikada nisam čula da je neki Šerpas povisio ton ili se svađao i raspravljao sa nekim. Isti je slučaj i sa Tibetancima.
Tihi, skromni, izdržljivi, nasmejani, vredni, ljubazni i posvećeni, Šerpasi, nastanjeni u podnožju Himalaja i nevidljivi heroji najviših vrhova sveta, iz godine u godinu polako se menjaju. I ovde je stigao zapad, pa novac počinje da kvari ovaj divan narod.
I umesto da mi težimo da postanemo slični njima, izgleda da, na žalost, oni postaju slični nama.
P.S. Dalaj Lama je, na pitanje šta ga je najviše iznenadilo o čovečanstvu, odgovorio:
„Čovek, jer on žrtvuje svoje zdravlje kako bi zaradio novac. Tada žrtvuje novac kako bi ozdravio, a onda je toliko zabrinut za budućnost da ne uživa u sadašnjosti, a rezultat toga je da ne živi ni u sadašnjosti ni u budućnosti, živi kao da nikada neće umreti, a potom umire kao da nikada nije stvarno živeo“.