POLA VEKA OD MATURE
Generacija maturanata 1965. godine, Gimnazije „Ivo Lola Ribar“ u Prištini, proslavila 50 godina mature. Jubilej slavili u Skadarliji
Generacijski susreti su vredan i trajan memorijski depozit.-Bivši maturanti odali poštu preminulim drugovima, a u „Politici“ dali pomen. Posle svečanog ručka u restoranu „Ima dana“ uz muziku, pesmu i igru društvo je ostalo do kasno u noć
Generacija 1965 gimnazije Ivo Lola Ribar u Prištini
Ako želite da zaustavite vreme na jedan dan, da se vremeplovom vratite unazad pola veka, onda obavezno idite na obeležavanje godišnjice svoje mature. To je najbolji anti-ejdžing program koji efikasno deluje i koji sto posto podmlađuje. Naravno, samo na jedan dan! Tako se ukratko može opisati i doživljaj proslave jubileja 50 godina mature, generacije maturanata 1965. godine prištinske Gimnazije „Ivo Lola Ribar“ koju su dostojanstveno upriličili organizatori, učenici IV 4 odeljenja, Kaća Džudović i Ljubomir Vučković uz pomoć školskih drugarica i drugova, u restoranu „Ima dana“ poznate boemske četvrti „Skadarlija“ u centru Beograda.
Srdačan i opušten susret
Tačno u podne u Skadarliju stižu Ljubomir Vučković, sudija Vrhovnog suda RS u penziji sa suprugom Milenom; Kaća Džudović, pravnica; Miodrag Ćetković, poznat kao internacionalni šahovski majstor; Branislav Džudović, bankar; Enver Đaja, građevinski tehničar; Snežana Tonković Petrović, direktor kadrovskih poslova u BIGZ-u u penziji. Zatim dolaze i Zlata Milojević Kažić, pravnica; Lejla Džabiri, lekar; Branislav Smilić, urednik prištinskog „Jedinstva“ u penziji; Boško Buha jedan od direktora EPS-a za Kosmet; Done Zipevski, kamerman RTS-a, Cveta Milić, Sonja Dimić…Katica Milek došla je za ovu priliku iz Ljubljane a Zaga Jovanović iz Gračanice…Ukupno, nešto preko trideset bivših maturanata. Gotovo svi su kasnije završili i studije tako da je među njima ima lekara, profesora, inženjera, pravnika, ekonomista…Organizatori su svima podelili bedževe koje je osmislio i izradio, njihov drug, Miki Zajmi koji živi u Beogradu.
Od profesora je na proslavu došla Rada Radonjić, profesorica srpskog jezika. Očekivali su i profesora istorije, čuvenog i omiljenog Aleka Radivojevića, koji, mada je bio raspoložen, zbog bolesti, ipak , nije mogao da dođe.
Susret generacije bio je više srdačan i opušten, nego dirljiv, jer kako kažu čim sednu i počnu da razgovaraju sete se školskih dana, i kao da samo nastave gde su „stali“…Neki od njih se susreću i druže i mimo jubileja i godišnjica, i to su divni susreti koji ostaju kao vredan i trajan memorijski depozit.
Druželjubiva, otvorena generacija, jedni o drugima sve znaju i pomažu tamo gde je potrebno i gde mogu. Ono najvažnije što su imali da kažu jedni drugima i javnosti, sročili su u uvodu ispred prozivne liste. Takođe su dali pomen preminulim drugovima i drugaricama u „Politici“, a minutom ćutanja pred svečani ručak u Skadarliji, odali im poštu.
Kako smo bili mladi i bezbrižni
– Učinilo se te daleke 1965. godine, da smo položivši maturu, osvojili sve što smo mogli da osvojimo, da nam je ceo svet pod nogama. Bili smo mladi, bezbrižni, hrabri kao svi u tim godinama, spremni da se dokazujemo i na poznatim i na nepoznatim visinama.
– Iza nas su ostale godine školovanja, koje su, tada se učinilo, bile preduge i na svoj način teške. Činilo se da se nikada nećemo osloboditi Punskih ratova, Ludolfovog broja, alkalnih reakcija, latinskih sentenci, da će nas u snu pratiti strogi pogled iza naočara profesorke Naumov, blagi smešak Belocerkovca, čuveno iskašljavanje profesora Aleka…Kako smo bili mladi i opijeni mladošću!
– Da nam je tada neko rekao da će susret posle 50 godina biti više prelistavanje spomenara, nego priča o životu, ne bismo verovali. Pa ipak, evo nas tu gde smo, sakupljeni kao porodica čiji su članovi rasejani po celom svetu, i koja se na dan slave okupila. Jer i ovo jeste naša slava. Slava koja se slavi jednom u životu i nikada više. Slavimo 50 godina mature sa setom koja steže svakog koga godine stižu, a duh mu ostao isti. Slavimo i pitamo se koga još ima na svetu, a nije tu, gde su naši profesori, ko zvoni za odmor u Gimnaziji koja se nekad zvala „Ivo Lola Ribar“? Slavimo u poznim godinam sa osećanjem da je vreme stalo i da smo samo na nekom velikom školskom odmoru, u dvorištu Gimnazije u Prištini, koje više nema…Ovako su bivši maturanti čuvene prištinske Gimnazije, škole čija je diploma podrazumevala stabilno i svestrano znanje, izrazili svoja sećanja na davno minule školske dane.
– Da nije Kaće ne bi susreta bilo, kaže nam Miroslava Roganović Deletić. A Kaća, razdragana i uvek raspoložena za razgovor, zabavu, smeh i pesmu, ostavlja nas da se još družimo jer kako kaže „lepi trenuci su retki“. Zlata je morala nešto ranije da krene jer su joj, kako je rekla, majstori u kući, inače bi kompletno društvo završilo kod nje u gostima kao što se i dešavalo ranije. –Žao mi je što i sada ne mogu da vas pozovem , rekla je Zlata pozdravljajući svoje generacijske drugove.
Muzički sastav restorana čiji je član i čuveni Neša iz Prištine, pevao je izvorne kosovske pesme a gosti, bivši maturanti Gimnazije u Prištini, naručivali su: „Oj Cveto Cveto“, „Hajde Jano, Hajde dušo“, „Ječam žela Kosovka devojka”, „Pođimo u krčmu staru“…Posle zagrevanja pesmom usledila je i igra… U predvečerje društvo je počelo da se osipa, a rastalo se kasno u noć, u dobrom raspoloženju, dogovarajući se za nova druženja.
Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo