ZLATORUNI OVAN
Narodna epska pripovetka
Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov u planinu, iziđe preda nj ovan sa zlatnom vunom. Lovac, kad ga opazi, potegne iz puške da ga ubije, a ovan se zatrči te njega pre rogovima ubije. Lovac padne na mesto mrtav, i društvo njegovo kada ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o klin. Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govoreći:
— Nipošto, sinko! Otac je tvoj poginuo s tom puškom, pa hoćeš i tebi glave da dođe?
Jednom on ukrade pušku i otide u lov. Kad dođe u šumi, onaj ovan sa zlatnom vunom iziđe i preda nj, pa mu reče:
— Tvoga sam oca ubio, pa ću i tebe.
A on se uplaši pa rekne:
— Pomozi, bože! — i nategne pušku te ubije ovna.
Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna, što ga u carstvu nema, pa zdere kožu s njega i odnese kući. Malo po malo, pročuje se to do cara, i car zapovedi da mu se donese ta koža da vidi kakvih još zverova ima u njegovu carstvu. Kad onaj momak odnese kožu i caru pokaže, car mu reče:
— Išti šta hoćeš da ti dam za tu kožu.
A on mu odgovori:
— Neću je prodati nipošto.
U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, već zlotvor. On reče caru:
— Kad on neće tu kožu tebi da dâ, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da učini što ne može biti.
I tako nauči cara te dozove momče i reče mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega nova vina. Momče, kad to čuje, stane plakati i moliti se da on to ne može učiniti, niti to može biti; a car mu opet reče:
— Ako za sedam dana to ne uradiš, nije na tebi glave.
On onda plačući otide kući i kaže materi šta je i kako je, a mati, kad čuje, odgovori mu:
— Jesam li ti kazala, sinko, da će tebi ona puška doći glave kao i ocu tvome.
Plačući tako momče i misleći šta će raditi i kuda će, da bi ga nestalo, iziđe iza sela i podobro se od njega udalji. Kad najedanput jedno devojče iziđe preda nj i zapita ga:
— Zašto, brate, plačeš?
A on joj srdito odgovori:
— Idi zbogom, kad mi pomoći ne možeš! — i pođe dalje, a devojče pristane za njim i stane ga moliti da joj kaže, „može biti — veli — da ću ti pomoći“. Onda on stane pa joj reče:
— Kazaću ti, ali sam bog da mi pomogne, drugi mi niko ne može pomoći.
I pripovedi joj sve što ga je snašlo i šta mu je car zapovedio. Ona, kad ga sasluša, reče mu:
— Ne boj se, brate, nego idi i išti u cara na kom će mestu da bude vinograd, pa neka ti išpartaju, a ti uzmi torbu i u nju struk bosiljka, pa idi na ono mesto i lezi te spavaj, a za sedam dana imaćeš grožđa zrela.
On se na to vrati kući i kaže materi kao od muke kako se s devojčetom našao i šta mu je kazalo. A mati, kad čuje, reče mu:
— Idi, sinko, idi ogledaj, i onako si propao.
Onda on otide k caru i zaište mesto za vinograd i da mu se išparta gde će biti brazde. Car mu da sve i učini kako je iskao; a on uzme torbu o rame i u nju struk bosiljka pa neveseo legne onde spavati. Kad ujutru ustane, a to vinograd posađen; drugo jutro — listao, do sedam dana bilo već grožđe zrelo u njemu. A to je bilo vreme kad nigde nema grožđa. On nabere grožđa, izmulja i odnese caru slatka vina i u marami grožđa. Kad car to vidi, vrlo se začudi, i svi u dvoru. Onda stric onoga momka reče caru:
— Sad ćemo mu zapovediti drugo, što zaista neće moći učiniti.
Pa nauči cara te dozove ono momče i reče mu:
— Od viljevshih zuba da mi načiniš dvor.
On kad to čuje, otide kući plačući i pripovedi materi šta mu je sad car zapovedio, i reče joj:
— Ovo, majko, niti može biti, niti ja mogu svršiti.
A mati mu odgovori:
— Idi, sinko, opet iza sela, ne bi li te bog namerio opet na onu devojčicu.
On iziđe iza sela, i kad dođe na ono isto mesto gde je pre onu devojku našao, ona iziđe opet preda nj pa mu reče:
— Opet si, brate, neveseo i plačan.
A on joj se stane tužiti šta mu je sad zapoveđeno. Ona, kad ga sasluša, reče mu:
— Lako će biti i to; nego idi k caru i išti lađu i u njoj trista akova vina i trista akova rakije i uz to još dvadeset dunđera, pa kad dođeš na lađi tu i tu između dve planine, zagradi vodu što je onde, pa uspi u nju sve vino i rakiju. Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će se opiti i popadati, a dunđeri onda neka im sve zube izrežu, pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov.
Onda se on vrati kući i pripovedi materi kako je bio opet s devojkom i šta mu je ona kazala. A mati mu opet reče:
— Idi, sinko, ne bi li bog dao da ti opet pomogne.
On otide k caru i izište sve, pa onda otide i svrši kako mu je devojka kazala: viljevi dođu te se opiju i popadaju, a dunđeri im iseku zube i donesu na ono mesto gde će se grad zidati; on uveče metne u torbu struk bosiljka, pa otide onamo i legne spavati, i tako za sedam dana bude grad gotov. Kad car vidi gotov grad, vrlo se udivi, pa reče stricu onoga deteta, svome doglavniku:
— E, sad šta da mu radim? Ovo nije čovek, bog zna šta je.
A on mu odgovori:
— Još jedno da mu zapovediš, pa ako i to svrši, zaista je nešto više od čoveka.
I tako opet nagovori cara te dozove momče i reče mu:
— Sad još da mi dovedeš carsku devojku iz drugoga carstva iz toga i toga grada. Ako mi je ne dovedeš, tebi nema glave.
Momče, kad to čuje, otide materi svojoj i kaže joj šta je car zapovedio, a ona mu reče:
— Idi, sinko, traži opet onu devojku, ne bi li bog dao da te opet izbavi.
On otide iza sela i nađe devojku, pa joj pripovedi šta mu je opet zapoveđeno. Devojka, kad ga sasluša, reče mu:
— Idi išti u cara galiju, i u njoj da se načini dvadeset dućana, i u svakom dućanu da bude trg od druge ruke, sve bolji od boljega; i išti da se izberu najlepši momci, pa neka ih lepo obuku i nameste za kalfe, u svaki dućan po jedan. Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš, prvo i prvo, čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati; on će kazati da hoće, a ti mu podaj što god zaište. Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu, sve su mu zlatne kraljušti, i toga šarana kupi pošto-poto. Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i za goluba podaj što god zaište. Od orla ćeš iz repa iščupati jedno pero, od šarana kraljušt, a od goluba iz levoga krila jedio pero, pa ćeš ih pustiti sve. Kad otideš u drugo carstvo pod onaj grad, a ti otvori sve dućane i naredi neka svaki momak pred svojim dućanom stoji. Onda će doći svi građani i gledaće trg i diviće se, a devojke koje dođu po vodu, govoriće po gradu: „Govore ljudi: otkako je ovoga grada, još ovake galije nije bilo ni ovaka trga.“
To će začuti i careva devojka, pa će se iskati u oca da je pusti da i ona vidi. Kad ona dođe sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz dućana u dućan, iznosi trg svakojaki pred nju, sve lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, — u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi. U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru šta je i kako je. A ti onda zapali perce od orla, te će ti orao odmah doći, a ti mu kaži neka uhvati ticu, i orao će je uhvatiti. Posle će devojka baciti jedan kamičak u vodu te će galija odmah stati, a ti onda uzmi kraljušt od šarana, i zapali je, i šaran će ti odmah doći, a ti mu kaži da nađe i proguta onaj kamičak; šaran će ga naći i progutati, a galija će odmah poći. Posle ćete dugo putovati na miru, pa ćete najposle doći između dve planine: onde će se galija okameniti i veliki ćete strah pretrpeti, i devojka će te terati da joj doneseš žive vode, a ti onda od goluba perce zapali, i golub će ti odmah doći, a ti mu podaj staklence i on će ti doneti žive vode; potom će se odmah galija krenuti i doći ćeš sretno kući s carskom devojkom.
Pošto momče sasluša devojku, otide kući i kaže materi sve, pa onda otide k caru i zaište sve što mu je trebalo. Car mu nije mogao odreći, nego mu da, i tako on krene s galijom. Putujući tako, svrši na putu sve kao što mu je rečeno, i dođe pod onaj grad u drugome carstvu, i kao što mu je devojka kazala, on učini sve, dočepa se carske kćeri i sretno s njome dođe natrag. U gradu car i njegov doglavnik s carevih pendžera ugledaju galiju izdaleka gde ide, pak reče doglavnik caru:
— Sad ga pogubi kako iziđe iz galije, drukčije mu ne možeš dosaditi.
Kad galija već stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama, pa onda momci, a najposle on, a car namesti dželata te, kako se pomoli iz galije, odseče mu glavu. Car je mislio onu carsku kćer za sebe uzeti, te kako ona iziđe iz galije, on priskoči k njoj te je stane milovati, a ona se okrene od njega pa reče:
— Kamo onaj što se trudio za mene?
A kad vidi da mu je glava odsečena, odmah uzme živu vodu, te ga prelije i sastavi glavu, i on opet oživi kao i bio. Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru:
— Taj će sad još više znati nego što je znao, jer je bio i mrtav pa opet oživeo.
Car zaželi doznati da li se zaista više zna kad se nanovo proživi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga devojka živom vodom proživi. Pošto caru odeseku glavu, carska kći ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napiše ocu knjigu, i kaže sve kako je bilo i da ona hoće da pođe za ono momče, a otac njezin otpiše da narod primi ono momče za cara; ako li neće, da će on dignuti krajinu na njih. Narod odmah prizna da je pravo da on uzme carevu kćer i da caruje. I tako ono momče oženi se carevom devojkom i postane car, a ostali momci što su s njim išli ižene se onim devojkama što su bile pored carske kćeri i postanu velika gospoda.