POLAGANJE ISPITA – da li učiti ili prepisivati?
Dilema koja većinu studenata danas tišti. Da li zagrejati stolicu, naučiti celokupno gradivo ili naučiti samo deo i uzdati se u sreću da ti neće doći baš ono što nisi stigao da pređeš?
Da li se možda kao većina kolega okrenuti ka nekom načinu prepisivanja? Da li će nam to olakšati život ili je to samo nepotreban stres? Mnogi se to danas pitaju. Ono što je najznačajnije pitanje jeste šta je to što prevagne da neko počne da prepisuje i to ne povremeno već konstantno? Neki tako završe ceo fakultet, ali zašto? Da li je problem u školstvu i lošoj organizaciji nastave i preobimnoj ili pak preteškoj literaturi? Da li se zabrinuti šta se dešava se današnjom decom ili šta se dešava sa srpskom prosvetom? Verovatno oba.
Nažalost jasni odgovori ne postoje. Ono što je više nego evidentno jeste da postoji problem na obe strane. I sa decom koja ni ne pokušaju da spreme ispit, već umesto toga spremaju sistem prepisivanja. Problem postoji i u školstvu koje je na velikom procentu fakulteta ili loše organizovano, preobimno ili preteško u skladu sa prethodnim nivoom znanja. Postoje plusevi i minusi za oba “tabora”. Prepisivanja je oduvek bilo i biće, mada jedan faktor širom sveta olakšava deci da radije pribegnu prepisivanju nego učenju. To je naravno tehnologija koja nam je mnogim olakšala život i komunikaciju, ali i pospešuje neke već postojeće probleme. Danas je uz moderne gedžete toliko lako prepisivati, da je prosto šteta ne prepisivati, zar ne? Svakom đaku, studentu je danas dostupan smart telefon, tablet, pa čak i moderni digitalni satovi sa po nekoliko gigabajta memorije na koje profesori još neće posumnjati.
Nekada je bilo mnogo teže prepisivati. Đaci su zaista morali da se dovijaju kako da prepišu. Da li da se došaptavaju ili dobacuju ceduljicama? Hm, to je baš rizično. Da li da ispišu ruke? Uh, ako te nateraju da podigneš rukave, gotov si. Sve je to bilo nekako komplikovano, rizično i uglavnom rezervisano za one “najhrabrije”. Danas po pristupačnoj ceni možete iznajmiti bežičnu bubicu i prilično lako se rešiti jedne tako teške obaveze kao što je polaganje ispita. Pre par godina to su bile znatno primitivnije spravice, danas su to moderne elektronske bubice koje prenose signal sa velikih razdaljina i odlično se čuju. Prema mnogim istraživanjima strah studenata pri prvom korišćenju je najintenzivniji, posle je već lakše i može se slobodno reći postaje i mala zavisnost. Kada jednom osetiš draž tako lako položenog ispita, kako odoleti sledeći i sledeći i sledeći put.
Bezbroj istraživanja u svetu je rađeno na temu uzroka prepisivanja i koja su to deca koja prepisuju. Da li su to deca koja imaju manjak sposobnosti i intelektualnih predispozicija da nauče određeno gradivo ili je prosto u pitanju samo nedostatak motivacija i višak lenjosti. U većini istraživanja pretegao je odgovor pod brojem dva. Utvrđeno je i da studenti mnogo manje prepisuju na početku semestra nego na kraju kada imaju veći strah da ne padnu godinu, kao i da prepisuju više oni koji nisu u mogućnosti ili su previše lenji da bi pohađali nastavu redovno i redovno bili u toku sa nastavom. Razlozi su mnogobrojni, ne želimo nikoga da osuđujemo, mnogo studenata mora uz studije i da radi kako bi se izdržavali. Posle svega ovoga se postavlja pitanje i zašto danas ima toliko mnogo državnih i privatnih fakulteta i kako je moguće da je tolikom broju fakultetsko obrazovanje danas dostupno. Da nije pozadina problema naše prosvete možda upravo to? Da su probrani samo upisivali fakultete, kao ranije, možda ne bi bilo ni “epidemije” prepisivanja.
Fakulteti se bore protiv ovih problema, ali nekako se čini da im se ne može stati na put. Veliki broj profesora i asistenata budno dežuraju, postavljaju blokatore signala, ali “neki novi klinci” i dalje uspevaju da prepišu i polože ispite sa najvišim ocenama, a da knjigu maltene nisu ni videli. Neki profesori se više bore, neki su pak digli ruke i može se reći da nemaju ni snage ni volje da se bore protiv fenomena prepisivanja. To su oni profesori koji samo sede zamišljeno dok traje ispit. Poznati su vam verovatno. Ali to je već neka druga tema, to je već pitanje koliko naša država i Ministarstvo prosvete vrednuju generalno svaki njihov uložen trud.
Krucijalno pitanje je ipak koje su posledice prepisivanja. Šta to govori o našoj deci? Šta to govori o našim profesorima i o našoj prosveti? Šta to govori o našim budućim stručnim kadrovima. Ko će sutra odlučivati o našim sudbinama, o našem zdravlju, zaposlenju, pa i školovanju naše dece. Mislite o tome.
Autor teksta: Selena Vignjević