Вислава Шимборска… Необавезна лектира…
Просвета 2006.
Увек ми је у ташни нека књига, и увек нека од оних које могу да се читају на парче и прескок… Читам их некако успут, у међувремену, у паузама, док чекам аутобус, док сам у реду пред шалтером, док сакупљам снагу за још један корак… Ретко када успем да забележим утисак о прочитаном… Још ређе се појави књига о којој ишта желим да забележим…
Данас сам спремила папир и хемијску оловку… Записујем име писца, наслов и посматрам како нова хемијска почиње прво бледо да шара, а онда се то бледило у невидљиво мастило претвара. „Држи буре воду док мајстори оду“, у себи жваћем мудрост стару и присећам се како су се мине некада куповале на комад и како је тај комад баш умео да потраје. Јес вала и сада траје, ал’ тек толко да се каже да јесте радила… И не само за ове ситнице, већ и за скоро све што се продаје… До истека гаранције, до првог квара, до првог ћошка… Неписано правило једнократне употребе се са тоалет папира пренело на остале артикле, машине, потрепштине… Све некако на брзину, у ходу, без осећања и спознаје да нас је трпеж и крпеж одржао.
Из торбе која је кaо бунар без дна вадим другу оловку са надом да ћу бар једну страну да испишем, са жељом да забележим понешто о Необавезној лектири Шимборске, о есејима по којима је била познатија него по поезији за коју је добила Нобелову награду.
Већ на први поглед упада ми у очи, одмах након неколико страна, да су вероватно тектови првобитно били објављивани у новинама, да су уједначено кратки (неко би рекао дугачки, али ја се у старту са тим не бих сложила); страна, страна и по, највише две, а то је таман за неколико шлајфни у новинама у којима се књижевна критика (а можда и делови и делићи књижевности) објављује… За други поглед је резервисана спознаја да су есеји написани о књигама које вероватно нико из редакције није желео да пише, а то ми је прилично и разумљиво постало оног тренутка када сам у поговору прочитала да је Вислава радила као секретарица неког тамо књижевног листа. Док ишчитавам ту информацију, не могу да се отмем унутрашњој потреби да замислим лица новинара и књижевних критичара (који су се отимали о чему ће да пишу и њој пабирке остављали) када су схватили да ће се њени есеји памтити (неко би сада рекао колумне) дуго након што се њихова имена избришу са бесконачне траке постојања.
Враћам поглед на есеје, а у њима свега и свачега о којечему… О табакери, дневницима, пужевима, женама писаца класика, о животу у метрополама, о антологијама и маргиналним упутствима шта и како, о времену, о песмама, ма рекох већ, о свему и свачему… Свака колумна је насловљена именом писца, називом дела, са издавачем и годином објављивања… Вероватно би многе (ако не све) те књиге које је прочитала и о којима је писала до сада биле заборављене (а она сама би их вероватно убрзо након читања заборавила) да није ових записа. А сваки записан есеј има лично виђење, покреће сећање, враћа на раније знање, оставља неизбрисив отисак душе песникиње, есејисте Виславе… Покреће потребу да се књига пронађе, да се ишчита, да се на тренутак зарони у осећање са којим је критички осврт написан, иако су то књиге које би по свему судећи биле одбачене одмах након читања, као што ја сада одбацујем и ову другу оловку која постаје неупотребљива иако скоро неупотребљавана.
Нада Петровић