Srdjan Paunović
* * *
Jednoga dana, ne znam ni ja tačno kada, čini mi se – ne ni tako davno, a ne baš ni skoro, svet oko mene počeo je da biva drugačiji.
Prijatelji koje sam poznavao godinama, ležerni i nasmejani, počeli su da tresu nogom ispod stola, a na licu im se očitavala grimasa.
Tu i tamo počeo sam da čujem polurečenice tipa „kriza srednjih godina“, „ovaj život nema smisla“, „pun mi je kufer svega“ ili „da mi je da odem negde iz grada u prirodu, da gajim ovce (sadim povrće u bašti) i da se ne vratim nikada“, „ko još živi od penzije“ itd…
Pojavila se nova opasna babaroga koji se zove egzistencija. Svi su zabrinuti zbog nje, strepe, čini im se nedovoljnom, neostvarenom, nedostižnom… Priča se o tome ko je stekao dovoljno da do kraja života ne mora da radi – a ko još mora da dirinči… Ko je obezbedio deci stanove i oročio pare za školovanje u inostranstvu – a kome su još mala, „a šta će dotle biti, dok porastu, eee, ko će ga znati“…
I oni koji se nikada nisu bavili sportom, dežmekasti po prirodi, počeli su da idu u klubove, na fitnes, u teretanu, na bazen, tenis, golf…
Zdravlje je najpreče.
Smrt holesterolu i trigliceridima!
Sladokusci su batalili kolače i prešli na voćne salate…
Gurmani ostavili pečenje, brizle i krezle, pohovan mozak i jagnjeću kapamu, i smrtno ozbiljni hvale „cezar“ salatu…
Nobles oblige…
Špricer ko pije – taj je seljak…
A ko još i puši – umreće sigurno!
. . . . .
Strahovi su čudesan motiv za promene u čoveku, lamentiram dok tresem nogom ispod stola.
Jedino što je izvesno u životu je neizvesnost, zaključujem.
Ne bih voleo da znam šta će još sve da nas snađe, mudrujem.
Egzistencijalno nisam ugrožen, lažem.
. . . . .
U strahu od neumitnog protoka vremena u kojem otkucava naš biološki sat, tumarajući između egzistencije i reminiscencije, zahteva pretpostavljenih i jebuckanja potčinjenih, ophrvan potrebom za samospoznajom i nemogućnošću da do nje dosegne, opterećen planiranjem budućnosti, pod balastom prošlog, bombardovan medijskim kampanjama od kojih nijedna nema za cilj da nekome bude bolje – već da se pokori volji media-miksera i spin-doktora/kupi određeni proizvod ili koristi ponuđenu uslugu – sluđeni građanin/potrošač/birač/persona živi život današnjice, podjednako i naizmenično obmanjujući sebe da mu je dobro/loše.
. . . . .
Razgovaram pre nekoliko dana sa svojom zaručnicom o lepoti svakodnevice. I zezamo se na temu da na našoj kući napišemo, po uzoru na vrnjačkobanjske ili opatijske,
VILA SVAKODNEVICA!
Ako je nekome interesantno da napišem nešto na tu temu, recite slobodno. Ako nije, i ovo prethodno je bilo nezanimljivo.
Lek za krizu srednjih godina je odavno pronadjen,izaberes pravi hobi :-)
Na primer, nadjes devojcicu mladjih godina i zaboravljas na sve egzistencijalne probleme. Ponovo si rodjen kao adolescent, samo sa vise para, boljim autom, imas vise uticaja, trikova, i autoriteta za klinke. To leci svaku depresiju i sumorna pitanja o buducnosti jer je sadasnjost odjednom postala lepa, i uzbudljiva i zivahna.
Ili pak, ako ti je taj hobi skup, a zna biti, ides na utakmice, pecanje, gradis vikendicu, itd.
Kada covek u tim godinama napokon shvati ili oseti da nema bajki ili cuda u zivotu, realnost starenja ga sokira.
Postaje se ili umoran ili zabrinut ili opijen zeljom da se jos malo prozivi.
Malo ko uspeva da smireno stari.
Hajde Srdjane, daj nam u sledecem postu poblizi opis krize srednjih godina. I nazovi post tim imenom.
Vidim po velikom mojih prijatelja da ih „drma“ na razlicite nacine. Sam je nekako ne osecam, valjda zato sto sam stalno u nekoj „brzini“ i dogadjanjima, pa i ne stizem da se bavim tom probletikom.
Ma bre, omladina u krizi, japiji i mladi parovi u histeriji, o krizama onih preko 70 ne smem ni da mislim.
Uvek ima neka kriza i uvek je problem kad je zestoka. Na ove osrednje smo navikli.
Nosimo se sa osrednjom krizom, godinama… snaci cemo se i sa krizom srednjih godina .. ako je bas ne podcenimo i preteramo u poricanju iste.
Poz iz IBG-a ;)
Greška, u stvari, vise niko ne živi, zaboravilo se od prevelike frke da se živi što duže.
E, i da, ljudi koji pate od krize srednjih godina, koji su sebi dozvolili da se razbole od te bolesti su najbolji potrošači ovog društva.
Kriza srednjih godina kao ni jadna i depresivna svakodnevica nije postojala kod balkanskih seljaka sve do prvih filmova Vudija Alena 80-ih godina proslog veka i serije psiho natpisa po magazinima o tom pre svega americkom i engleskom socijalnom sindromu.
KSG je uvezena na Balkan posredstvom holivudske pop trash kulure i vezana je za urbani nacin zivota, socijalna ocekivanja grupe i niz hormonskih promena, koje se desavaju u tom dobu. Kod zena je to jasnije istrazeno kroz klimax, dok kod muskaraca se to tretira vise kao psiholoski sindrom, nauka ce dokazati da je to i metabolicki proces. Jer, hormoni uticu na nase misljenje, pa i percepciju svakodnevice.
Na zalost, to je sada stvarnost urbane i poluurbane populacije i kod nas.
Lek? Mudrost prihvatanja doba sazrevanja i otpor anglosaksonskim socijalnim stereotipima, jer su ti stereotipi izgradjeni na bogatom drustvu i velikom komforu. A nama sve to nedostaje, osim zelje da to imamo. Pa zato i kriziramo.
[…] Vila Svakodnevnica […]