Konstantin
Najlepše partizanske rodoljubive pesme iz NOB-a
Ide Tito preko Romanije i on vodi svoje divizije uz najlepše partizanske pesme NOB-a
Hteo sam sebi da ispunim jednu želju, a to je da malo slušamo najlepše partizanske rodoljubive pesme iz Drugog Svetskog rata i NOB-a.
U mom slučaju je to veliki paradoks, ja ne volim partizane. Ispravljam se, ja ne volim komuniste i Komunističku partiju – KPJ, a volim partizane i sve one rodoljube koji su se borili protiv fašističkog okupatora u Narodno oslobodilačkoj borbi.
Protiv njih, rodoljuba i boraca u partizanskim jedinicama nemam ništa. Jer, sve je to moj narod. U partizanima je bilo mnogo neukog sveta koji nije znao šta je komunizam, i kakva je to zabluda od koje će veliko zlo poteći i dugoročne posledice. Oni, obični partizani, krajišnici iz zabitih sela i rodoljubi iz urbanih sredina su se hrabro borili protiv okupatora i verovali u jednostavne parole: „bratstvo i jedinstvo, pravda za sve, svi smo jednaki, vlast radnicima i seljacima, dole tajkuni i kapitalisti, hrana za sve, pobedimo fašiste, oslobodimo zemlju od okupatora. „
Partizani su kao vojna rodoljubiva formacija i vojska za mene sasvim u redu. Ne volim u stvari komuniste i komunističku partiju, partizanske komesare i islednike u kožnim mantilima, ideologiju koju su silom ljudima nametnuli. Ne volim diktaturu koju su sprovodili i ne volim obezboženje koje su ljudima usadili. Ne volim nacionalizaciju koju su sproveli i jednoumlje koje su komunisti na silu usadjivali ljudima posle rata. Ali to je sad pa moj problem. Lični. Opet jedan paradoks, volim da čujem ponekad partizanske pesme. Kako to?
Vrlo jednostavno, najlepše partizanske pesme su stvarno dobre pesme. Pisali su ih talentovani pisci i komponovali su ih talentovani kompozitori. I to vredi, i dan danas kada njih, komunista, više nema. Ostale su pesme i rad sam da ih ponovo čujem. I smatram da je to zdrava tolerancija, ceniti vrednost ideološkog neprijatelja.
Nek ove nedelje slušamo malo najlepše partizanske pesme, iako partizana odavno više nema, Ali ostala je pesma. I tolerancija. Moja tolerancija i tolerancija bogougodnih ljudi zdravog razuma i dobrotoljublja. Komunisti to nisu imali i zato su nestali sa istorijske scene. Hvala Bogu.
.
Ide Tito preko Romanije
—
Oj Kozaro
http://www.youtube.com/watch?v=aBWp2kT-Z7Y
—
Hej brigade
—
Kraj Sutjeske hladne vode
—
Padaj silo i nepravdo
—
Po šumama i gorama
—
Na Kordunu grob do groba
—
Sa Ovčara i Kablara
—
Vstala Primorska
—
Budi se istok i zapad
.
Zahvaljujući gospodi Konstantinu i Časlavu Mančiću komentari su produbili razmišljanja o vezama i interakciji muzike i politike. Muzika koja se sluša je bila i ostaće nepogrešivi barometri aktuelnog stanja i perspektive jednog društva čiji smer kretanja određuje politika. Nažalost, politika je neminovnost, a profesionalno bavljenje politikom je nečasno zanimanje.
Zahvaljujem gospodinu Mančiću na podsećanju na izuzetke na političkoj sceni Socijalističke Republike Srbije. Drug Marko Nikezić je bio prvi političar koji je na pitanje jednog studenta odgovorio: To ne znam. Pitaću druga Đuricu Jojkića. I tada, a i sada naši političari su imali odgovore na sva pitanja iz svih oblasti.
Da se vratimo partizanskim pesmama. Originalna verzija pesme „Sa Ovčara i Kablara“ nastala je u Sremu, odakle se ove dve planine i ne vide. Za vreme vladavine Kneza (kasnije kralja) Milana Obrenovića hiljade Srba iz Vojvodine je nagrnulo da se kao dobrovoljci bore protiv Turaka (I i II srpsko-turski rat od 1876-1878 godine). Rođena je pesma:
„Sa Ovčara i Kablara,
čobanica progovara,
Srpski kneže, primi naske,
u redove srbijanske“
Treći i četvrti stih je menjan saglasno potrebama.
Verovatno, da više partizanskih pesama ima sličnu predistoriju.
Božidar ( koji veruje u dobrotu, snagu i volju svog naroda)
Baš mi je drago što nam je gospodin Žakula otkrio korene nastanka „Sa Ovčara i Kablara“ :-)
Nisam znao za tu istorijsku nepravdu prema originalu. Samo potkrepljuje moj odnos prema komunistima.
> Nisam znao za tu istorijsku nepravdu prema originalu.
Nisam siguran da je u pitanju nepravda. Pre bih rekao da se tu radi o vrlo uobicajenom postupku… Recimo, po slicnom mehanizmu nastala je himna „Boze pravde“… Da li se i tu radi o nepravdi?…
Caslav Mancic
Bez obzira kako se to kome sviđa ili ne sviđa, ali istorija se ne da brisati – može se samo poštovati, zloupotrebljavati i krivotvoriti. Borbene – partizanske – pesme su deo mladosti jedne generacije, kojoj i sam pripadam. Bilo nam je teško. Padali smi, ali smo se i dizali. Stoički smo podnosili sve tegobe, ali smo se znali i veseliti. Uz borbene pesme smo znali na trenutak zaboraviti teške boli, znali smo zapevati i zaigrati, uvek sa dušom čistom kao suza, bez gneva i mržnje. To je istina i ne trebamo je zaboraviti, bar ne mi koji smo odrastali i odrasli u vreme kad su te pesme rado pevane. Cenim i drugačija mišljenja, jer svaki čovek ima pravo da voli ovu ili onu istinu, ali želim samo da i drugi cene naše mišljenje o partizanima i o narodno-oslobodilačkoj borbi. Pitam se da li neko može da osudi onog ko voli, ali i zaplače, kad sluša pesme „Na Kordunu grob do groba, …“ ili „Kraj Sutjeske hladne vode, …. „. Poklonimo se senima palih boraca NOR-a i senima žrtava fašističkog terora.
Bože mili, kud smo zašli!
Noć nas stigla u tuđini,
Nigdje puta, nigdje staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge u pustinji.
. . . . . .
Rasla sam kuci uz te pesme. Vec 50 godina zivim u Australiji i danas sam ih sve odslusala jer je ovde Dan palih boraca, medjutim u marsu koji se odrzava danas marsiraju samo nasi bivsi i sadasnji nacisti. Od partizana ni spomena a ipak mi je ta vojska rodjena u krpama i neimastini najmilija jer je bila puna idealizma, medjusobne ljubavi i postovanja, spremna da dade zivote za tu nasu krvavu, vucju zemlju, natopljenu nasim znojem i krvlju kojom sada tako slobodno sece svakakav internacionalni sljam i uverava nas u „demokraciju“.