Progonitelji su dobri za umetnost – Ratko Vulanović skulptor

Autor intervjua je dobar prijatelj s Ratkom Vulanovićem, ali to mu nimalo ne smeta da u oceni njegovog dela bude sasvim objektivan – nema sumnje da je reč o jednom od najvećih srpskih umetnika. Ako neko i pomisli da je popustila profesionalnost, kao argument odbrane mogla bi posluži činjenica da je Vulanović u red najznačajnijih umetnika ušao još dok je potpisnik ovog teksta igrao klikere u osnovnoj školi.

Dok se šetate do njegovog skromnog, isposničkog ateljea na Adi prolazite pored Kamenog grada u kojem se neki mladi, zaljubljeni ljudi pitaju iz kojeg su veka te skulpture, kao što turisti pomisle da je njegovo drugo delo, Saborni hram u Podgorici, neka drevna, a možda i najstarija crkva u regionu.

Kako je nastao jedan od zaštitnih znakova današnjeg Beograda?

Dok sam prolazio kroz tu livadu stalno sam razmišljao kako bi tu trebalo postaviti neku kamenu priču, jer to nisu skulpture, to je samo jedna velika kamena priča. A počelo je što su moji prijatelji Branko Belić i pokojni Steva Stanić odveli u selo Jalovik kod Šapca da vidim kamen koji će me odmah naterati da nešto radim. I kamen je bio zaista genijalan, kao da je reč o egipatskim piramidama. Meni su tada ponudili da mi daju kamena koliko hoću ako želim da radim njime skulpture, ali ja sam ih pitao da li mogao da kupim deo tog rudnika. Proveo sam u rudniku pet godina. Kada sam završio dogovoreno je da to na Adi bude izložba koja će trajati dve godine. To se dešavalo pre raspada Jugoslavije, a ja ponekad pomislim da je taj moj rad bio neki nagoveštaj i da smo mi umetnici, kao mačke koje predosećaju zemljotres, pa uložimo više energije da upozorimo ljude na nepogode.

Na otvaranju izložbe Matija Bećković je u prvoj rečenici rekao da ste najveći srpski živi skulptor. Razmišljate li ikada o tome da li ste dovoljno uvaženi?

Lepo je kada čuješ tako nešto, ali meni ne prijaju te pohvale, slatke priče jer te neosetno uvuku u kič. Umetniku je korisniji jedan progonitelj nego deset ili pedeset onih koji te zasipaju pohvalama a ne misle tako.

A sudeći po tome koliko ste progonitelja imali, vaše stvaralaštvo je prosto moralo da eksplodira.

Nije ih manjkalo, ne mogu da se žalim. Samo ne znam da li su oni postojali od njihovog rođenja ili sam ih ja stvorio. Ako sam ih ja stvorio, onda sam bio uz pravu, ako su oduvek bili takvi, onda oni nisu bili u pravu.

Neka vaša kapitalna dela su uništena – monumentalne aluminijske skulpture, za koje ste dobili „Politikinu” nagradu 1988. godine, samo su jedne noći utovarene u kamione i niste ih više videli.

Ja sam, izgleda, napravio veliki greh kada sam izjavio da ću skulpture pokloniti gradu Beogradu a aluminijum platiti Kombinatu aluminijuma u Podgorici, iako sam im na 60 stepeni radio skulpturu koja i danas stoji u kompleksu tog kombinata. Samo su jedne noći utovarili skulpture i kasnije ih istopili u kombinatu. Tada su već počela ta otimanja, pitanja čiji sam, jeste naš, ali ne znamo šta će nam ovakav…

I šta čovek oseti kada nestane nešto što je radio mesecima ili godinama?

Mene jedino boli ta netrpeljivost, a skulptura mi nije toliko žao. Znam da sam ih stvorio, zabeležene su na fotografijama, na filmovima, u sećanjima.

I Kameni grad u Nikšiću je iznenada uništen. Milo Đukanović je podržavao to kapitalno delo, ali čim ste izjavili da ste protiv razdvajanja Srbije i Crne Gore lokalna vlast se setila da taj grad nije u skladu s urbanističkim planom Nikšića. Koliko ste radili, koliko ste tona kamena pretvorili pre nego što je sve uklonjeno?

Radio sam 15 godina. To je bezmerje, tone, i tone, tone kamena. Ta gomila srušenih skulptura i danas stoji i zastrašuje svojim dimenzijama. Možda je ta gomila najbolja skulptura, skulptura koja najbolje odslikava naše doba, ali se plašim da bi, kada bih negde rekao da je i to veliko umetničko delo, neko dobio ideju da ukloni i te već uklonjene skulpture.

Sada ima naznaka da bi vlasti Crne Gore želele da isprave tu užasnu nepravdu?

Nisam ja ostrašćen čovek niti otrovan nekom mržnjom zbog svega što se dogodilo. Video sam se predsednikom Crne Gore Vujanovićem, koji me je pitao zašto se stalno svađamo i predložio da se vrate sve skulpture. Oni su počeli da rade na tome, ali ja sam postao preosetljiv i ne verujem im dok sve ne vrate onako kako je bilo.

Kako ste preživeli takve udarce?

Sve sam onog momenta zaboravio, teže je to podnela moja supruga, deca, moji prijatelja. Ja sam epski čovek jer sada se o Kamenom gradu sada više priča nego da postoji, nema tog deteta u Nikšiću koje ne zna za Kameni grad, iako ga nisu ni videli. Imam snage.

A vere?

Ne bih imao snage da nemam vere. Ako sam u životu stradao, stradao sam što nikada nisam pravio kompromise oko umetnosti. Kada su mi vlasti Crne Gore dale pozamašnu svotu novca, a nisu me uslovljavali u onome što radim, ja sam u jednom intervjuu pohvalio Mila zbog toga, ali to nije dugo trajalo. Nisam popustio i neću da popustim jer je odnos prema umetnosti najsvetija stvar. Hruščov je proganjao velikog ruskog skulptora koji se zvao Neizvestni, ali je Hruščov negde osećao, znao da je Neizvestni veliki umetnik i pred kraj života je ostavio poruku da mu Neizvestni napravi nadgrobni spomenik.

Kako gledate na savremenu umetnost, ako se to može nazivati umetnošću?

Neki pametni ljudi su predvideli da će se umetnošću baviti svi. Danas neka zgodna devojka postane starleta, sutradan je već deo neke elite, a prekosutra piše roman i dobije prostora u medijima više nego što je dobijala Isidora Sekulić kad je bila najslavnija. Umetnika je uvek bilo malo. Kada je najviše cvetala umetnost, u periodu renesanse, u Italiji je sigurno bilo manje umetnika nego što ih danas ima u Beogradu gde sigurno ima dve ili tri hiljade umetnika. Oni koji se malo potroše na umetnost imaju snage za marketing, za medije, a oni koji ostave dušu u ateljeu, oni samo spuste kapke i nadaju se da će neko videti šta su radili.

Raša Todosijević govorio je da treba spaliti masne krpe iz muzeja. Šta vi osetite kada čujete takvu modernističku parolu?

To nije njegova ideja, to su konceptualci rekli da treba spaliti sve masne krpe koje vise po muzejima, tako da naši modernisti ni kada negiraju prethodnike nemaju snage da budu originalni. Svojevremeno je Matija rekao da su Crnogorci jedinstveni narod na svetu jer su s kačamaka prešli na kokain.

Svojevremeno je Živojin Pavlović, čiji su filmovi postali deo crnog talasa, a knjiga „Ispljuvak pun krvi” i zvanično zabranjena, izgovorio da ćemo komunizam pamtiti kao Periklovo doba umetnosti. Imate li neki osećaj nostalgije za tim vremenom?

Nisam bio komunista, niti simpatizer, ali sećam se da je Tito govorio protiv apstrakcije, ali su, kada su otkupljivana dela, veoma gledali da gotovo ravnomerno otkupljuju i od klasičnih, apstraktnih ali i partijskih umetnika. A danas, ako mirišeš imalo na ono što je bilo juče, možeš da se pomiriš da ti niko neće pomoći. To je valjda strategija da možemo da uđemo u Evropu ako priznamo da ovde nikakva umetnost i nije postojala i da ćemo im zato ponuditi njihove kopije.

Pratite li ono što se dešava u svetskoj politici, sve te lomove koje nas okružuju?

Kupujem „Politiku” od kada znam za sebe, ali nemam snage da sve to razumem. Ne znam ja ništa o tim kreditima, parama, ali znam da moćnici moraju da budu pažljiviji s Grčkom, jer je to ipak centar sveta. Mi se svi vrtimo oko tog centra samo nećemo to da priznamo. Odatle je izašlo sve ono čime se danas ponosimo kada kažemo da smo civilizovani ljudi – i umetnost i filozofija i mit i etika. Bilo je još velikih svetskih civilizacija, ali samo je ova bila juče. Kolega Fidije je živeo juče.

A kako tumačite te rasprave da kolevka evropske civilizacije treba da bude izbačena iz evropske zajednice?

Ma deluje strašno neozbiljno od takozvanih ozbiljnih država. Imam osećaj da bi trebalo pustiti neke umetnike, koji su iracionalni, ali osećajni, u te forume pa da ih spasu od tog racionalnog, materijalnog ludila. Ne branim ja Grke, ali imam osećaj da tu svetlost ne treba dirati. I kada gledam ove islamiste kada ruše hramove, velike skulpture znam samo jedno – da u svojim redovima nemaju nijednog umetnika.

———————————-

Atlantida i Itaka

U Galeriji RTS-a je prošle nedelje otvorena izložba kamenih skulptura Atlantida, a u galeriji Ulusa će 12. avgusta 2015 godine biti otvorena izložba „Pogled na Itaku”. Šta vas je povelo na taj put na jug?

Ja sam opsednut nekom skulpturom koja ima miris arheologije. Kako godine prolaze valjda postajem sve romantičniji i osetljiviji na ono što je bilo, tako da mi to inspiriše, tera da radim. Možda i ovo što se dugo dešava oko Grčke ima nekog uticaja, jer mi često nismo ni svesni šta nas utiče ili smo svesni, ali nećemo da priznamo jer se plašimo da dajemo političke izjave, da sve ne ne postane bljutavo ili sladunjavo. U RTS-u je reč o skulpturama koje sam radio u proteklih 40 godina i sada su se prvi put srele pod tim nazivom „Atlantida”, samo nismo sigurni da li Atlantida potonula ili je, što reče Matija na otvaranju, potonuo čovek.