IZBEGLIČKA SNAGA ŽIVIH TALENATA
Nenad Grujičić, pesnik: O antologiji srpske izbegličke poezije „Prognani Orfeji“
Ova antologija pokazuje žilavost duhovnog principa, snagu živih talenata u jeziku. Pesnici su najjači kad im je najteže. Danas u svetu ima oko šezdest miliona izbeglih, mobilnih u nesreći ljudi, koji su zbog rata morali da napuštaju svoje kuće i svoje zemlje. Planeta je u suicidnoj opsanosti, upozorava Nenad Grujičić.
Nenad Grujičić
Baštinoljubivi srpski pesnik, književnik, književni kritičar, esejista i polemičar Nenad Grujičić, direktor pesničke institucije Brankovo kolo u Sremskim Karlovcima upravo je objavio Antologiju srpske izbegličke poezije „Prognani Orfeji“, u okviru izdavačke delatnosti kuće na čijem je čelu, a koja obuhvata period s kraja prošlog veka.
Gospodine Grujičiću, priredili ste antologiju srpske izbegličke poezije „Prognani Orfeji“, u izdanju Brankovog kola, prvu te vrste na Balkanu, ali i šire?
To je antologija u koju su mogli da uđu samo oni pesnici koji su na sopstvenoj koži osetili vatru rata, izbeglištva i progona krajem dvadesetog veka iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije. Dakle, tu nema salonskih pesnika i poetike sa distance, tu je goli život u komadu, iz utrobe rata, proteran sa kućnog praga sa jedva spasenom živom glavom. Takva glava drugačije peva od mirnodopske a ponekad i dokoličarske.
Na početku svog javnog života antologija izaziva značajnu pažnju, izašla je nedelju dana pre novoustanovljenog u Srbiji „Dana sećanja na stradale i prognane Srbe“?
Nekim višim promislom izašla je pre pomenutog „Dana sećanja“. Bez pesnika nemoguće je održati suštinsko sećanje na stradale i proganane Srbe. Ova knjiga bavi se time esencijalno, jer „Prognani Orfeji“ pevaju iz svoga iskustva za sva vremena, a ne za dnevno-politički trenutak. A kada tako pevaju Orfeji, tada, osim ljudi svih godišta i profesija, prilaze im i ptice s visina, i gorske zveri, i opasne ribe iz vode, i svi se umiljavaju u čudesu pesničke lire. Čak i drveće se savija i dolazi k Orfejima, šume podrhtavaju i pokreću se prema čarobnoj lepoti zvuka u nesvakidašnjim značenjima maternjeg jezika.
Moto antologije su stihovi Branka Miljkovića: „Ne znaju kuće gde odoše ljudi,/ nit pozna jutro one koje budi“?
Da, Miljković je napisao prekognitivni dvostih koji je naslutio veliko izbeglištvo na Balkanu. Ovi stihovi su najbolji opis stanja u kojem se nalaze izbegle duše. Teško je naći jače stihove koji bi bili moto ovakve antologije, odnosno, moga predgovora knjizi.
I duša stradava u progonu?
O tome Duško Trifunović precizno kaže: „Jer moja duša jasno poima / da je najteže među svojima/ a duše samo toliko ima/ koliko deliš s dušmanima.“
Za čim se najviše tuguje u ovoj antologiji?
Dom, kućni prag, detinjstvo, arkadijska lepota zavičaja, otadžbina…pa onda sitnice koje život znače, svetlucavi detalji iz kojih su razvijene nesvakidašnje slike. Tu je duša ranjena , neisceljena. Duša stradalna. Međutim, katastorfa nema samo aspekt nesreće, već ima i lice preporoda, jake metamorfoze bića u novi oblik života, novu psihološku konstelaciju stvari, u pobedu i konačno, vaskrsnuće. Pesnici su najjači kad im je najteže.
U knjizi je zastupljeno 116 pesnika, od toga mnogi su sa Kosova i Metohije. Slobodan Kostić u pesmi „Povratak“ kaže: „Ma gde pošao, Kosovo mi je kao stara bora na čelu…“
Za koncept ove antologije mnogo je mnogo važno da su se u njoj, uz krila srpskih pesnika iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, neizostavno našli i srpski pesnici sa Kosova i Metohije: Vladeta Vuković, Radoslav Zlatanović, Darinka Jevrić, Slobodan Kostić, Radosav Stojanović, Mošo Odalović, Radomir Stojanović, Stoiljko Stanišić, Mirko Žarić, Dragiša Bojović, Darinka Vučinić, Miloje Dončić, Blagoje Savić, Milica Jeftimijević Lilić, Vukašin Kostić, Svetislav Vlahović, Živojin Rakočević, Zoran S. Nikolić, Miodrag Milunović, Slaviša Milovanović, Zoran Nedeljković, Radomir Dimić, Milorad Ivić i Ranko V. Đinović.
Prošlo je 20 godina od zloglasne vojne akcije „Oluja“ koja je izvršila etničko čišćenje krajiških Srba iz Hrvatske. Koji su proganani srpski pesnici iz Hrvatske zastupljeni u knjizi?
Tu su pesme Miloša Kordića, Mića Jelića Grnovića, Zdravka Krstanovića, Nebojše Devetka, Anđelka Anušića, Tatjane Lukić, Đorđa Nešića, Luke Štekovića, Mladena Srđana Volarevića, Milene Severović, Save Krnete, Jovana N. Ivanovića, Milana Pađena, Veljka Stambolije, Nikole Korice, Dušana Đakovića, Ljubana Klobučara. Pa zatim i pesnika Momira Lazića, Zorana Bognara (Zoran Ćalić), Miloša Bajića, Đorđa Brujića, Jelene Buinac, Tanje Stupar Trifunović, Tatjane Bijelić, Milana Mirića, Borivoja Rašua, Nene Smiljanić, Branimira Kršića, Marka Kovačevića i Maje Solar.
U antologiji se našlo najviše srpskih pesnika iz Bosne i Hercegovine, ukupno 54: Duško Trifunović, Dara Sekulić, Stevan Tontić, Đorđo Sladoje, Boro Kapetanović, Dejan Gutalj, Branko Čučak i drugi?
Da, evo da nabrojimo sve: Đorđe Vranješ, Dara Stoiljković, Vladimir Nastić, Goran Simić, Emsura Hamzić, Dragoljub Jeknić, Ranko Sladojević, Milka Božić Pejašinović, Tomislav Šipovac, Goran Sarić, Vjekoslav Vijadin, Ružica Komar, Dušan Praća, Stojan Simić Krpica, Željko Grujić, Goran Vračar, Branko Brđanin Bajović, Nedeljko Babić.
U zborci su i Dragoslav Dedović, Ivančica Đerić, Boško Lomović, Mićo Cvijetić, Špiro Matijević, Željko Pržulj, Mihajilo Orlović, Branislav Zubović, Rade Vrućinić, Grujo Lero, Radomir D. Mitrović, Miroslav Kraljačić, Goran Ostić, Vojin Ostojić, Radoslav Samardžija, Nedeljko Žugić, Novica Telebak, Petar Aškraba Zagorski, Rade Simović, Milan Rakulj, Marinka Jovanić, Dajana Petrović, Jovan Mihajilo, Goran Gavrić Grga, Radmila Đukelić, Milan Nikolić, Dragica Ždralić, Slobodan Jović i Nikola Paripović.
Da li je bilo teško napraviti izbor pesama?
Nije. Imao sam jasan koncept. Moj uvid traje nekoliko decenija. Tema mi je potpuno poznata, impregnirana životom i mojom posvećenošću poeziji, literaturi i kulturi.
Šta ste radili s pesnicima koji jesu izbeglice ali nisu uopšte pisali pesme svih ovih godina?
Ima, zaista, pesnika izbeglica koji nisu pisali ništa četvrt veka, koji su sebi ukinuli mogućnost pevanja o ratu i izgonu. Oni su ćutali, poput Milke Božić i Ranka Čolakovića iz Sarajeva, na primer. No, uvek pesnik ima pesmu kojom je prorekao svoje izbegličko putešestvije. I njih sam uvrštavao sa takvim pesmama, napisanim ranije, a kao da su nastale tokom egzodusa. Ranko Čolaković je ipak napisao blistavu pesmu „Već 25 godina ne pišem poeziju“.
Danas pratimo vesti o masovnim izbeglicama iz Sirije i Azije, koje preko Srbije idu u Evropu. Ima li među njima pesnika?
Dabome da ima. Neko će možda da uradi sličnu antologiju, jednom. Ili neće, ne znam. Danas u svetu ima oko šezdeset miliona izbeglih, mobilnih u nesreći ljudi, koji su zbog rata morali da napuštaju rodne kuće i svoje zemlje. Suviše lako i površno prilazimo egzodusu azijskih izbeglica. U njihovoj nesreći nalazi se i naša. Planeta je u suicidnoj opasnosti.
Vaša antologija je prva te vrste u zemlji. Očekujete li da je državne institucije prevedu na engleski jezik i druge svetske jezike i , eventualno, dostave ambasadama u Beogradu?
Ova antologija, pored ostalog, pokazuje da je pesnički jezik superioran u odnosu na druge vidove govora i komunikacije. Penički jezik dublje i suštastvenije predočava slike izbeglištva i progona, ljudske patnje i bola i smisla života uopšte, nego li novinarski i dnevno-politički jezik. Ako u našoj državi postoje mehanizmi koji bi uočavali i podsticali ovakve projekte, tada bi se podrazumevalo da oni budu prevedeni na strane jezike i dostavljeni svim ambasadama sveta. Pesnički jezik je univerzalan, on nadilazi lokalno u kojem je nastao.
U predgovoru kažete: „Kada se saberu uzroci i posledice ratova, proizilazi da je politika delikatan oblik ljudskog delovanja zasnovan na demonskom“. Molim Vas da nam to bliže objasnite?
Dnevna politika je vrsta kazne kojom se kao profesijom kite preambiciozni usputnici. Iskusni političar i državnik Šarl de Gol je jasno rekao: “Mislim da je politika suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena samo političarima“. Bez pesničkih vizija , bez duhovne upotrebe maternjeg jezika nemoguće je konstituisati svest o sopstvenom narodu i njegovom putovanju kroz vreme. Ne zaboravljamo da je Alber Kami rekao da su politika i sudbina čovečanstva oblikovani bez ideala i bez veličine. Uporedite značaj i trajanje pesničkog dela jednog prognanog Ovidija kroz vreme i svih rimskih vlastodržaca koji su se rasuli u pepeo po svome delu kojeg više nema.
Kažete i da su pesnici najvitalniji životvorci maternjega jezika, koji ne dozvoljavaju da se zdenac kulture i život sasuši?
Ova antologija pokazuje žilavost duhovnog principa, snagu živih talenata u jeziku. Kada se pesnici dokopaju prave teme, one koju goli život doturi u komadu, tada se, na dužu stazu gledano, nazire smisao pevanja koji nadilazi vašarište medijske slike i novotehnološke logoreje.
Očekujete da će antologija „Prognani Orfeji“ mnogima otvoriti oči?
Pesnička reč je korektivni faktor nevremena u kojem se čovečanstvo zadesi na mahove. Pogotovo ovakva pesnička reč ispečena na usijanom životnom iskustvu, izgonu i progonu. Ova poezija, i ova antologija, nisu nastajale u dokolici poput nekih panorama i almanaha na temu gurmanluka ili mode odevanja. Ovo je antologija koju je donela duhovna zrelina nesvakidašnjeg istorijskog trenutka u kojem se zadesio srpski narod u opasnostima. Samo duhovna zrelost može doneti konkretne plodove jednom narodu.
Antologija „Prognani Orfeji“ nije obična, njena vrednost će rasti sa protokom vremena?
Mi živimo u vremenu prezasićenom kičom i šundom u svim sferama života. Današnji čovek je zadrigao od greha i truležnog mesa. Dođe vreme kad jedan duhovni projekat počne da budi svet iz teškog sna i velikih zabluda. Nije tačna teza da poezija ne može da menja svet. Bez pesnika ljudska civilizacija bila bi pustošna i trula. Svaki čovek je Božja slika, a time i – ceo svet. Dovoljno je da pesma promeni jednog čoveka, da ga duhovno usavrši i da mu da snagu za sutrašnji dan. A ona čini i više od toga, njena misija je dubinski slojevita i moćna. To pokazije i ova antologija.
AUTOR: Slavica Đukić
IZVOR: JEDINSTVO