DŽON R.R. TOLKIN I HRIŠĆANSTVO
Hrišćanska simbolika u Tolkinovim delima Hobit i Gospodar Prstenova
Tolkinov život i karijera
Većina nas čula je za „Gospodara Prstenova“, Gandalfa, Froda i Hobite, pogotovo odkako je sada slavni režiser, Piter Džekson, ekranizovao trotomno delo engleskog pisca i Oksfordskog profesora, Džona Ronalda Ruela Tolkina (1892 – 1973) a njegova filmska triologija postaja je jedna od najuspešnijih svih vremena, zaradivši više od milijardu dolara i osvojivši brojne nagrade Oskar. Zahvaljujući Džeksonu i njegovim filmovima, Tolkin i njegova dela postali su poznati široj javnosti.
J R R Tolkien (1892 – 1973)
Džon R. R. Tolkin rođen je 3. Januara 1892. u Blumfontejnu u Južnoj Africi a uskoro se sa majkom, posle prerane smrti oca, preselio u Englesku u kojoj će provesti ostatak svog života. Već u četvrtoj godini, Tolkin je znao da čita i tečno piše a njegova majka, Mejbl, ohrabrivala ga je da čita što više knjiga. Nekoliko decenija kasnije 1917. godine, boreći se kao vojnik u rovovima na Zapadnom frontu i učestvujući u krvavoj bici na Somi, mladi Tolkin otpočeće ono što će kasnije postati zbirka epova pod imenom Silmarilion, delo na kome će predano raditi tokom čitavog života.
Po povratku iz rata u kome je iskusio mnogo užasa i koji je na njega ostavio trajan i neizbrisiv trag – koji će kasnije uticati i na njegova dela – rat u kome je izgubio mnogo bliskih prijatelja, Tolkin otpočinje svoju akademsku karijeru, postavši najmlađi profesor Engleskog jezika na univerzitetu u Lidsu. Kao lingvista, Tolkin je postigao zapažene uspehe i značajno je doprineo prevodima starih epova na moderni Engleski jezik, među kojima je najznačaniji ep Beovulf.
1925. Tolkin postaje profesor Anglosaksonskog jezika na Pembruk koledžu Oksfordu a u ovom periodu radi na svojim najpoznatijim delima, Hobitu i Gospodaru Prstenova. Hobit je objavljen 1937. dok je rad na Gospodaru Prstenova tekao sa zastojima između 1937. i 1949.
1945. Tolkin je preuzeo katedru profesora Engleskog jezika i Književnosti na Merton koledžu u Oksfordu na kome je ostao da predaje do kraja svoje profesionalne karijere. Nakon penzionisanja 1959. Tolkin je nastavio svoj književni rad, njegovo najobimnije delo, zbirku epova, pomenuti Silmarilion kao i brojne druge radove o Srednjoj Zemlji, Tolkin, ipak nije nikada završio i pretvorio u završeno delo. Nakon Tolkinove smrti, 2. Septembra 1973., njegov sin Kristofer posthumno izdaje Silmarilion, Nezavršene Priče i nekoliko drugih radova i studija koji se bave Srednjom Zemljom, na osnovu brojnih spisa svog oca.
Hrišćanstvo kao motiv u Tolkinovim delima
Po samom Tolkinovom priznanju, njegovo najpoznatije delo nalazilo se pod senkom rata, međutim, ne bi bilo ispravno tražiti direktne analogije između Drugog Svetskog Rata i Rata za Prsten u Tolkinovom delu, jer sam Tolkin je često isticao njegov prezir prema alegorijama. Bez obzira na to, Gospodar Prstenova često je tumačen kao alegorijsko delo a veličina Tolkinovog kreativnog genija nije u potpunosti shvaćena od kritike njegovih savremenika.
Kao autora, Tolkina je motivisalo nekoliko značajnih faktora koji su svi primetni u njegovim delima, bilo da se radi o epskom Silmarilionu, bajkovitom Hobitu ili Gospodaru Prstenova. Naravno, Tolkinova profesionalna karijera lingviste i prevodioca značajno je uticala na njegove književne radove, te se lako mogu primetiti uticaji Anglosaksonskog jezika u imenima mesta i ljudi u Tolkinovoj „Srednjoj Zemji“, a primetni su i uticaji Latinskog jezika (koji je Tolkin odlično poznavao i govorio) i posebno Finskog, jezika za koji je sam Tolkin govorio da mu je omiljeni te je izvršio ogroman uticaj na formiranje jezika koji je Tolkin izmislio, Kveniju i Sindarin, jezike Vilenjaka.
Lingvistički motivi u Tolkinovom opusu usko se prepliću sa mitološkim, te su najprimetniji uticaji Germanske mitologije, inspirisani Anglosaksonskom kulturom Engleske pre Normanskog osvajanja.
Najmanje primetan, ali svakako ne najmanje važan, jeste Hrišćanski motiv, jer po rečima samog Tolkina, Gospodar Prstenova je u osnovi religiozno i Katoličko delo, isprva usled nesvesne namere autora, koja kasnije prerasta u istinsku i svesnu nameru da se delo ispuni Hrišćanskim, Katoličkim motivima.
Kao posvećeni Katolik, koji je redovno primao svete sakramente Katoličke crkve, Tolkin je nesumnjivo bio inspirisan Hrišćanskim, konkretno Katoličkim pogledom na svet, te se u njegovim delima on prepliće sa pre-Hrišćanskim, Germanskim motivima.
Prvi i verovatno najznačajniji pokazatelj da se Tolkin vodio Hrišćanskim shvatanjem sveta, jeste priroda dobra i zla u njegovim delima. Dobro i zlo striktno su odeljeni u Tolkinovom svetu, ali, što je izuzetno važno, zlo ne predstavlja sopstvenu realnost već postoji iskjučivo kao nedostatak dobra, ili bolje rečeno, iskvarenje. Na više mesta u svojim delima, Tolkin sugeriše da ništa nije stvoreno zlo, pa tako i glavni negativni likovi u njegovim delima, Morgot i Sauron, nisu stvoreni pali, već postaju iskvareni željom da nametnu svoju volju drugima, te se u suštini nalaze u stanju pobune protiv Iluvatara – Tolkinove verzija Boga Oca.
Još jednu suštinsku potvrdu da su Tolkinovi radovi duboko inspirisani Hrišćanstvom, nalazimo u samom ustrojstvu Tolkinovog sveta, koji je pala tvorevina, okaljana neprijateljskim delovanjem najvećeg neprijatelja Iluvatara, palog Valara Morgota.
Motiv pogubnosti želje za posedovanjem moći, konstatno se provlači kroz sva Tolkinova dela, te nalazi svoj najjači izražaj u Gospodaru Prstenova, u kojem je Sauronov Prsten Moći, oruđe dominacije koji vodi u propast sve one koji za njim posegnu, bilo da su oni tek obični Hobiti (poput Bilba, Froda ili Sema) ili mudraci dubokog znanja, kao što su Gandalf i Saruman. Ni najmudriji nisu imuni na pad i iskvarenje, te sam Saruman biva uništen sopstvenom željom za posedovanjem Prstena dok, nasuprot njemu, Gandalf ostaje veran svom poslanstvu i odbija ponuđeni mu Prsten Moći.
Mnogo je drugih motiva koju ukazuju da se Tolkin vodio Hrišćanskim pogledom na svet, te je Gospodar Prstenova delo prožeto nadom. Iako je snaga Sauronova velika a otpor njegovoj moći naizgled uzaludan, od prve do poslednje stranice triologije, postoji obećanje konačne pobede, iako je ona isprva malo verovatna. Sam Aragorn, prelazi dug put od umornog šumara, do obnovitelja svoje velike loze i umirućeg kraljevstva Gondor.
Konačno, Sauron ne biva pobeđen snagom i velikim znanjem mudrih, već hrabrošću neznatnih Hobita, ne hrabrošću stereotipnih junaka koji se nikada ne pokolebaju, već iznuđenom hrabrošću Froda i njegovog saputnika Sema, koji svoj konačni put u Mordor i središte Sauronove moći, čine u znaku očaja, znajući da verovatno idu u svoju smrt.
Iako su svi ovi motivi bezmalo ključni element Tolkinovih radova, bilo bi pogrešno misliti da je Tolkin svesno stvarao Hrišćanski svet, ili tek kopirao Hrišćanski sistem verovanja u svoj fiktivni svet.
Pre-Hrišćanski motivi ostaju veoma prisutni u njegovim delima, te skoro sva Tolkinova dela odaju snažnu atmosferu pre-Hrišćanske Evrope i njene mitološke i kulturne uticaje. Tolkinov svet je naseljen anđeoskim Valarima i Majarima – koji su nesumnjivo ispirisani Hrišćanskim anđelima, ali su istovremeno i čuvari sveta u paganskom smislu, te se mnogi od njih pojavljuju kao oličenje prirodnih sila, što nije potpuno svojstveno Hrišćanstvu, ali je svakako blisko politeističkim religijama – brutalnim Orcima, čudovištima poput Zmajeva i Trolova koji su svakako direktno preuzeti iz mitova i narodnih priča Germanske mitologije sa kojom je Tolkin bio odlično upoznat.
Međutim, kod Tolkina srećemo Hrišćanske elemente u zajednici sa nehrišćanskim, te se često oni međusobno prepliću, stvarajući originalni „sekundarni svet“ (izraz koji je Tolkin koristio za svoju kreaciju) i koji je baš zbog ovog spoja, učinio Tolkina i njegova dela tako privlačnim savremenom svetu koji se sve više udaljava od svojih mitoloških i religioznih tekovina.
Nesumnjivo se Tolkin, u većini svojih radova, vodio pre svega mitološkim i lingvističkim motivima, te se u tom smislu njegov opus mora posmatrati kao nerazdvojan deo njegove profesionalne karijere, na koju se često nadovezivao i iz koje je direktno proisticao, no pored ovih motiva, u kasnijem delu Tolkinovog stvaralaštva jasno dolaze do izražaja autorova duboko Hrišćanska verovanja koja vrše sve jači uticaj na njegova dela, iako najčešće ostaju skrivena, i ne bivaju nametnuta čitaocu već ostaju ugrađena u samoj strukturi Tolkinovog sveta.
Kao zaključak nameće nam se konstatacija da se Tolkinova dela neizbežno moraju posmatrati kroz prizmu njegovih Hrišćanskih pogleda na svet, ali se ne smeju svoditi na prostu alegoriju Hrišćanstva primenjenu u fiktivnom svetu koji je Tolkin predano stvarao.
Hrišćanski simbolizam ostaje jedan od glavnih motiva Tolkinove kreacije, koji zajedno sa mitološkim i lingvističkim elementima čini samu srž svih Tolkinovih dela, dajući im jedinstveni pečat koji i dalje vrši ogroman uticaj na današnju književnost i kulturu.
Marko Valens