Preobraženje Gospodnje

 

PREOBRAŽENjE GOSPODNjE

I sam Gospod im pokaza od Svoje slave onoliko koliko to može videti priroda čovečija i ne lišiti se vida: jer je nemoguće smrtnome čoveku videti nevidljivo besmrtno Božanstvo. Mojsije je u starini molio Boga da mu na očigledan način pokaže slavu Svoga Božanskog Lica, ali mu je Gospod odgovorio na to: Ne može čovek lice moje videti i živ ostati (2 Mojs. 33, 20).

 

Treće godine Svoje propovedi na zemlji Gospod naš Isus Hristos, približujući se dobrovoljnom stradanju Svom radi spasenja našeg poče kazivati učenicima Svojim da Njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i glavara svešteničkih i književnika, i da će Ga ubiti (Mt. 16, 21). On to poče govoriti učenicima u okolini Kesarije Filipove, kada Ga Petar ispovedi kao Sina Božjeg rekavši: Ti si Hristos, Sin Boga života (Mt. 16, 13.16). Spasove reči o stradanju i smrti silno ožalostiše učenike, osobito apostola Petra, koji stade odvraćati Gospoda od toga, govoreći: Bože sačuvaj! to neće biti od tebe (Mt. 16, 22). Primetivši ožalošćenost Svojih učenika i želeći da im je olakša, Gospod obeća nekima od njih pokazati slavu Svoju koju će On imati po stradanju Svom, rekavši: Imaju neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Sina Čovečijega gde ide u carstvu svome (Mt. 16, 28).

Nakon šest dana posle toga Gospod, praćen učenicima i mnoštvom naroda, krenu iz okoline Kesarije Filipove u predele Galileje i stiže predveče do galilejske gore Tavor. Imajući običaj da se noću povlači od svojih učenika radi usamljene molitve Bogu Ocu, Gospod Isus, ostavivši pod gorom narod i uzevši sa sobom od učenika Svojih samo Petra, Jakova i Jovana, uziđe s njima na vrh Tavora da se pomoli. I udaljivši se malo od njih, stade se moliti. A tri učenika, umorni nešto od penjanja na visoku goru, nešto od duge molitve, zaspaše, kao što kazuje evanđelist Luka: Petar i koji bejahu s njim behu zaspali (Lk. 9, 32). Dok oni spavahu, i rasvit beše na pomolu, Gospod Hristos se preobrazi blistajući slavom Svoga Božanstva, i po naređenju Njegovom predstadoše Mu dva proroka: Mojsije od mrtvih, Ilija iz raja, i govorahu s Njim o izlasku Njegovu koji Mu je trebalo svršiti u Jerusalimu. Ovaj razgovor i naročito pojava božanske sile probudiše apostole, i oni videše neiskazanu slavu Gospoda Isusa: lice Mu je sijalo kao sunce, haljine Njegove bleštahu kao sneg, i dva čoveka stajahu u toj slavi i govorahu s Njim. Od toga učenike spopade strah. I otkrivenjem Svetoga Duha oni odmah poznaše u tim ljudima Mojsija i Iliju i razumeše da se razgovor vodi o dobrovoljnom stradanju Hristovom.

Slušajući razgovor, učenici stajahu s trepetom, naslađujući se u isto vreme gledanjem Božanske slave, ukoliko to beše moguće za njihove telesne oči. I sam Gospod im pokaza od Svoje slave onoliko koliko to može videti priroda čovečija i ne lišiti se vida: jer je nemoguće smrtnome čoveku videti nevidljivo besmrtno Božanstvo. Mojsije je u starini molio Boga da mu na očigledan način pokaže slavu Svoga Božanskog Lica, ali mu je Gospod odgovorio na to: Ne može čovek lice moje videti i živ ostati (2 Mojs. 33, 20). A kada razgovor Gospoda Hrista sa Mojsijem i Ilijom beše pri kraju i apostoli Duhom Svetim saznadoše za njihov odlazak, ožalosti se Petar što će proroci otići iz očiju njihovih, i želeći da se neprestano naslađuje divnim prizorom slave Hristove i česnih proroka, on se osmeli i reče: Gospode, dobro nam je ovde biti; i da načinimo tri senice: jednu Tebi, i jednu Mojsiju, i jednu Iliji (Lk. 9, 33). Dok Petar to govoraše, svetao oblak, koji oba proroka beše doneo Hristu i koji je opet po Božjem naređenju imao uzeti ih i odneti svakoga na svoje mesto, zakloni apostole okruživši vrh gore; i još više se uplašiše apostoli kada, približujući se ka Hristu, zađoše u oblak i čuše iz oblaka glas koji govoraše: „Ovo je Sin moj ljubljeni, Njega poslušajte!„

Pri ovim rečima odozgo apostoli od velikog užasa potpuno izgubiše prisustvo duha, i strahovito uplašeni padoše na zemlju. A kad oni popadaše ničice, slava Gospodnja, i proroci s njom, sakri se od njih. Gospod pak pristupivši učenicima koji ležahu na zemlji dotače ih se govoreći: „Ustanite, ne bojte se!“ I podignuvši oči svoje, učenici nikoga ne videše do Isusa sama. I poče svitati, i oni stadoše silaziti s gore, i Gospod im zapovedi da nikome ne kazuju što su videli dok On, posle stradanja i smrti, ne vaskrsne u treći dan iz groba. I oni umučaše, i nikom ne javiše ništa u one dane od onoga što videše.

Slovo na PREOBRAŽENjE GOSPODNjE

Dejstvo Preobraženja Gospodnjeg dovoljno opisaše ne samo sveti Evanđelisti nego i učitelji Crkve opširno izložiše u mnogobrojnim besedama, posvećenim ovome prazniku; u njima oni objašnjavaju i značaj praznika, predlažući na taj način obilnu duhovnu trpezu za hrišćane. I nama, koji imamo pod rukom te pouke i reči Otaca Crkve koje nam potpuno objašnjavaju smisao Preobraženja Hristova, ništa drugo ne ostaje nego da pažljivo slušamo gotovo učenje i da se naslađujemo duhovnom trpezom, punom bogomudrih misli. A neće biti beskorisno ako mi, koristeći se poukama učitelja Crkve, složimo ujedno izvesne delove njihovih tumačenja, kao komaće na trpezi, i predložimo ih u vidu objašnjenja praznika onima koji to žele.

Isus uze Petra i Jakova i Jovana brata njegova, i izvede ih na goru visoku same, i preobrazi se pred njima (Mt. 17, 1-2). – Zašto Hristos Spasitelj, želeći da pred Svoje dobrovoljno stradanje i smrt delimično pokaže učenicima Svojim slavu Božanstva Svog, ne povede na goru Tavor sve učenike? Zato što se među njima nalazio Juda, nedostojan tog božanskog viđenja. Tako sveti Teofilakt misli o tome: „Gospod Hristos ne uze sa Sobom dvanaest učenika, pošto Juda beše nedostojan da svojim izdajničkim očima vidi preobraženje Hristovo“. Divno peva i sveti Damaskin: „Nečestivi neće videti slavu Tvoju, Hriste Bože“.

Ali, zar je bilo nemoguće nedostojnog Judu ostaviti pod gorom, a ostale dostojne apostole uzeti na goru? Razume se, to je bilo potpuno moguće Gospodu: ali Gospod naš, dugotrpeljiv i pokrivajući grehe svih ljudi, nije hteo da izobliči nedostojnost Jude, niti da mu da povoda za veće zlo, kao što se kaže u Svetom Pismu: Ne izobličavaj zle, da te ne omrznu (Prič. 9, 8). Jer da je Gospod uzeo sa sobom sve a ostavio jedino Judu, onda bi se Juda ispunio gnjeva i mržnje ne samo prema Gospodu nego i prema svima apostolima, i mogao bi imati neku vrstu izvinjenja za svoju izdajničku zlobu i reći: zato sam izdao Isusa što me je prezirao. – Takvog je mišljenja blaženi Teofilakt: „Da je Hristos ostavio pod gorom jedino Judu, a ostale uzeo sa sobom, onda bi neki ljudi mogli govoriti, da je upravo to ranilo srce Judino i nagnalo ga da izda Gospoda svog“.

Nije li Juda pozavideo trima apostolima, uzetim na goru? Nije pozavideo, jer je znao da su otišli na svunoćnu molitvu, kao što piše sveti evanđelist Luka: Uze Petra i Jovana i Jakova i izađe na goru da se pomoli Bogu (Lk. 9, 28). Juda pak bio je lenj i želeo je da svu noć spava pod gorom i počiva; jer lenj i dremljiv ne mari za podvige vere.

A zašto Gospod ne uze sa sobom na goru više od tri učenika? Zato, da se zbude ono što je rečeno u Knjizi Ponovljenih Zakona: Na rečima dva ili tri svedoka da ostaje svaka stvar (5 Mojs. 19, 15). Uzevši sa sobom tri apostola, Gospod Hristos je hteo da uzme još i dva proroka, Mojsija i Iliju, da oni budu svedoci živima i mrtvima o tome da je On – Sin Božji, poslan od Boga Oca na spasenje sveta, i pokazan glasom s neba. No zbog čega prisustvuju tri apostola, kada su za svedočanstvo dovoljna dva čoveka – dva proroka? Mojsije je pozvan od mrtvih, da bi mrtvima, držanim u adu, svedočio o dolasku Hrista u svet; Ilija, – da bi kazao Enohu u raju; a tri apostola – da bi svima u podnebesju propovedali o slavi Hristovoj, viđenoj pri Preobraženju, govoreći: Videsmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine (Jn. 1, 14). I opet: Jer vam ne pokazasmo silu i dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista po vešto izmišljenim pričama, nego kao oni koji smo sami videli veličanstvo njegovo. Jer on primi od Boga Oca čast i slavu kad dođe k njemu takav glas: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji“. I ovaj glas mi čusmo gde siđe s neba kad bejasmo s njim na Svetoj gori (2 Petr. 1, 16-18).

Gospodu, koji u Svome preobraženju na Tavoru postade predmet pobožnog divljenja za anđele i ljude, bilo je dovoljno da samo tri čoveka od živećih na zemlji vide slavu Njegovu i budu njeni svedoci: jer ta tri apostola behu u očima Njegovim vrednosniji od svih naroda i plemena. Da jedan pravednik ima pred Bogom nesravnjeno više vrednosti nego bezbrojno mnoštvo grešnika, to je sam Gospod jasno pokazao u Starom Zavetu: jer želeći da silom moći Svoje uplaši faraona egipatskog, On naredi Mojsiju da ide k faraonu i kaže da ga je k njemu poslao Bog tri čoveka: Bog Avraama, Bog Isaka i Bog Jakova. No kako se faraon, car tolikih gradova i tako velikog naroda, mogao uplašiti Boga koji izjavljuje da je Gospod samo tri čoveka? I nije li bilo stidno objavljivati pred carem tako velike zemlje, da Onaj što šalje Mojsija vlada samo nad tri čoveka? Nije li bilo podesnije da Mojsije, da bi uplašio osurovljeno srce faraonovo, izjavi da ga je poslao Bog koji caruje nad svima zemljama u podnebesju, koji vlada nad svima carstvima u vaseljeni? Međutim Gospod nije hteo da postupi tako, nego je želeo da se proslavi pred faraonom kao Gospod samo triju slugu Svojih. Zašto? Nesumnjivo zato, što su ta trojica, ugađajući Bogu i brinući se samo o nebeskom blagu, postali u očima Božjim vrednosniji nego sva carstva i plemena na zemlji. Zato se, veli apostol, Bog ne stidi nazivati se njihovim Bogom (Jevr. 11, 16). Kao da govori: Zašto se ti, faraone, gordiš veličinom svoga carstva i mnoštvom potčinjenih ti gradova i naroda? Ja imam tri takve sluge, od kojih ni sa jednim ne može se uporediti carstvo tvoje: Ja sam Bog Avraama, Isaka i Jakova, i ne stidim se toga. – To govori i sveti Zlatoust, razmišljajući: „Bog vaseljene ne stidi se nazivati sebe Bogom tri čoveka; i s pravom, jer svetitelji prevazilaze sve svojom vrednošću: Bolji je jedan koji tvori volju Božju nego desetine hiljada bezakonika“. Tri apostola biše uzeti na Tavor da vide slavu Božju, pošto sav svet ne beše dostojan njih (Jevr. 11, 38).

Zbog čega Gospod uze sa sobom ne neke druge apostole već upravo Petra, Jakova i Jovana? Sveti Zlatoust i drugi Oci Crkve daju dovoljan odgovor na ovo pitanje. Mi pak, imajući na umu tri neophodne za spasenje vrline: veru, nadu i ljubav, reći ćemo: Gospod zato uze sa sobom ova tri apostola što su se u njima od samoga početka ispoljile tri spomenute vrline. U Petru – vera; jer on pre sviju ispovedi da je Hristos Sin Boga živoga (Mt. 16, 16), a potom mu sam Gospod reče: Ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane (Lk. 22, 32); u Jakovu – nada: jer on prvi od dvanaest apostola dužan beše prikloniti pod mač glavu svoju radi nade Izrailjeve; u Jovanu – ljubav: jer on beše prvi u ljubavi Hristovoj, i nazvan sinom Prečiste Djeve Bogorodice (Jn. 19, 26-27). Zbog toga docnije ova tri sveta apostola behu nazvani od svetog apostola Pavla stubovima (Gal. 2, 9). A sveti Zlatoust u pohvalu ove trojice apostola dodade i ovo: „Veliki i divni stubovi, koje svi proslavljaju: jer oni prvi verom, nadom i ljubavlju utvrdiše prvenstvujuću Crkvu“.

Osim toga, ova tri apostola izobražavahu sobom tri čina najizvrsnijih ugodnika Božjih, koji su dostojniji od drugih gledati Hrista u Njegovoj nebeskoj slavi: čin bogoljubaca, čin mučenika i čin devstvenika. Sveti apostol Petar izobražavao je bogoljupce: jer on, po svedočanstvu svetog Zlatousta, usrdnije od drugih ljubljaše Hrista. A koliko čovek u vremenskom životu ljubi Hrista, toliko će u večnom životu biti ljubljen od Hrista i naslađivati se gledanjem lica Njegova, kao što je sam On rekao: Ja ljubim one koji mene ljube (Prič. 8, 17). I opet: Ko ima ljubav k meni, imaće k njemu ljubav Otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam (Jn. 14, 21). Sveti Jakov izobražavao je čin mučenika, ne samo onih koji imađahu krv svoju prolivati za Hrista nego i onih koji bez prolivanja svoje krvi svaki dan Hrista radi umiru grehu, raspinjući telo sa strastima i željama (Gl. 5, 24). Jakov znači preprečitelj, borac, pobeditelj: a sve to ne može se biti bez stradanja. Stoga svaki koji se bori sa iskušenjima što mu dolaze od nevidljivog vraga, i koji savlađuje i pobeđuje svoje strasti svakodnevnim umrtvljivanjem, jeste, slično Jakovu, mučenik i silni borac, premda on i ne proliva krv svoju; i po meri svojih napora i stradanja u toj borbi oko odbijanja, savlađivanja i pobeđivanja iskušenja, on će se i proslaviti sa Hristom pobediteljem. Sveti Jovan devstvenik izobražavao je čin onih koji čuvaju čistotu tela i duha, kojima se daje naročita blagodat – da vide Boga u slavi, po rečima samog Gospoda: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt. 5, 8). – Gospod dakle, uzimajući sa sobom Petra, Jakova i Jovana na Tavor da vide slavu Njegova Preobraženja, pokazuju da onaj koji želi da obitava s Njim u carstvu nebeskom i da se naslađuje gledanjem lica Njegova, treba da podražava Petra u ljubavi, Jakova u mučeništvu i Jovana u čistoti; tojest treba da prema svojoj moći podražava ugodnike Božje, koji plamenu ljubav imađahu k Bogu i svakodnevnim umrtvljivanjem sebe samih pokazaše se mučenici ne prolivajući krv svoju, i sačuvaše se čisti od svake prljavštine tela i duha, očistivši sebe istinskim pokajanjem.

Zašto Gospod svoja tri učenika odvodi za molitvu na visoku goru, a ne odlazi s njima na neko ravno mesto? Zato, da bi približivši ih od zemnih nizina ka nebeskoj visini, na tajanstven način dao pouku svima, da koji god hoće da se udostoji nebesnih otkrivenja i viđenja slave Božje, treba da ostavi nizijska, zemna pristrašća, i da želi i traži visinska, nebesna blaga. Tako govori blaženi Teofilakt: „Gospod ih izvodi na visoku goru, pokazujući time da ko se ne uzdigne nad zemnim, nije dostojan videti nebeska otkrivenja. Divno poučava sveti apostol Pavle, govoreći: Tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga; mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji, gde je život vaš sakriven s Hristom u Bogu (Kol. 3, 1-3). Koji hodi u dolini, ne može videti daleko; a ko se popne na visoku goru, lako vidi daleka prostranstva. Ko se brine samo o ovom životu, kako može shvatiti blaga budućeg života? A ko se penje na goru bogomislija, on poznaje i vidi umom, kao očima, čak i ono što je iznad nebesa. Gmizavci što gmižu po zemlji i životinje što žive na zemlji ne mogu da gledaju u sunce; tako i um čovečji, pogružen u zemnu taštinu, nikako ne može da vidi slavu Hristovu i da se ozari svetlošću blagodati Njegove. Podigni um svoj, čoveče, od zemnog k nebesnom, od sadašnjeg k budućem, od pristrašća prema nizinskom ka žudnji za visinskim, pa ćeš onda saznati kako je dobar Bog Izrailjev, kako je sladak sladčajši Isus, kako je divna ljubav Njegova, i nasladićeš se božanskim otkrivenjima Njegovim“.

Gospod izvodi Svoje učenike ne na nisku nego na visoku goru. Zbog čega? Da ih nauči bogomisliju, i ujedno s tim trudoljublju. Visina gore – slika je bogomislija, a penjanje na goru – ukazanje na trud. Dobro je um uznositi k Bogu, ali ne treba ostavljati ni trud: jer se dobra dela postižu trudom. Um vidi Boga, a trud privodi k bogoviđenju; um se pokorava Hristu slušajući zapovesti Njegove, a trud nosi jaram Hristov hodeći stopama njegovim. Bogomislije se naslađuje unutrašnjim gledanjem Hrista, a trudoljublje skreće na sebe oči Hristove: „vidi smirenje moje i trud moj“, rekao je psalmopevac (Ps. 24, 18). A biti gledan Hristom, nije manje blago nego gledati Hrista. Obe ove vrline, bogomislije i trudoljublje, neophodne su onome koji želi da postpgne nebeska blaga i radosti, kao ptici krila: ptica ne može sa jednim krilom leteti po vazduhu, niti se čovek može sa jednom od ovih dveju vrlina uspeti na vrh savršenog spasenja; jer bez trudoljubivog života nema dejstva, i trudoljublje bez bogomislija ne koristi mnogo. Sa dva krila svaka ptica leti dobro: sa dve vrline, bogomislijem i trudoljubljem, svaki uzlazi na misleni Tavor, da večno gleda slavu Božiju, ali uzlazi u početku trudoljubljem, jer je ono preteča bogomislija i bogoviđenja. Sveti apostoli uzeše na sebe trud, penjući se na visoku goru, da vide slavu Preobraženja Gospodnja. I ko se može nadati da se bez truda udostoji naslađivati se gledanjem lica Božja?

Zašto Gospod uzvede na goru samo Petra, Jakova i Jovana, a ne uze narod koji je išao za Njim i ostale apostole? Zato da one koji žele upražnjavati bogomislije i naslađivati se bogoviđenjem, nauči da traže ueamljenost i bezmolvije, molitveno tihovanje. Samo tri apostola biše izvedeni na bezmolvno mesto, jer vrh gore beše kao pustinja, nenaseljena ljudima, da bi im se u usamljenosti i tišini jasnije otkrila slava Gospodnja. U vrevi i metežu Gospod ne otkriva sebe tako kao u usamljeničkoj tišini. Prorok Ilija vidi Boga umom svojim, kada, stojeći pred carem Izrailjskim Ahavom i raspravljajući se s njim, kaže: Živ mi Gospod, pred kojim stojim (3 Car. 17, 1), tojest telom stojim pred tobom, a umom stojim pred Bogom mojim; telesnim očima vidim tebe, a očima uma Boga. – No prorok Ilija neuporedcvo jasnije vidi Gospoda svog u pustinjačkoj usamljenosti na gori Karmilu, gde se on udostojava slatkog razgovora s Bogom i otkrivenja Njegovih ne samo umom nego i na vidljive načine. Istina, moguće je i usred vreve žitejske ponekad uznositi um svoj k Bogu, ali ne tako lako kao u tihoj usamljenosti: jer tamo je tako mnogo smetnji, a ovde tišina i mir. Ne govori uzalud sam Gospod: Stanite (tojest povucite se iz vreve) i poznajte da sam ja Bog (Ps. 45, 11); poznajte me, veli, vašim bogomislenim umovima, koliko sam milosrdan! koliko samilostan! koliko ljubavi imam za one koji me ljube, i kako me brzo nalaze oni koji me traže! poznajte me i brzo ćete me naći, ako samo odbacite sujetu i povučete se iz životne vreve. Saznavši to, mnogi su bežali iz mnogometežnog sveta u pustinjsku tišinu, potucali se po gorama i po provalijama zemaljskim, da bi se u samoći posvetili Bogu, naslađujući se radostima od opštenja s Njim. Kao što peva sveti Damaskin: Pustinjaci, koji su izvan sujetnog sveta, neprestano čeznu sa Bogom.

Potražimo tajnu i u ovom: zašto Gospod izvede učenike Svoje na goru ne danju nego pri nastupanju noći? Zato što je noć podesnija od dana za bogomislenu molitvu: jer noću sva vaseljena ćuti i ništa se ne vidi sem neba, ukrašenog zvezdama, koje samom krasotom svojom vuče k sebi i oči i um ljudski. Gospod izvodi učenike Svoje na Tavor da noću vide slavu Njegovu, da bi i nas sve naučio, da za vreme moditve ne mislimo ni o čemu zemaljskom nego da svim srcem stremimo k nebeskom. Nekada car David proročki zapeva, pokazujući na koji način će se ljudima otkriti poznanje božanskih tajni. Obratimo pažnju ko je taj učitelj što otkriva božanske stvari: Noć noći javlja znanje, veli car psalmopevac (Ps. 18, 3). Noć stvarno i jeste takav učitelj koji poznanju Božjem uči ljude, koji su u ovom kratkotrajnom životu kao u noćnoj tami i sede u senci smrti. „Ako, veli sveti Kiril, noću pogledaš na nebo, čije bezbrojne zvezde svetle kao sveće, i razmisliš kako se ljudi, koji su ceo dan trčkarali, noću za vreme spavanja ničim ne razlikuju od mrtvaca, ti ćeš se zgaditi na sve bezočnosti ljudske“. Evo dakle nauka koji pruža noć: on nas uči da poznamo taštinu žitejskih briga i drskih bogoprotivnih dela, i da ih se gnušamo. Svi koji žive na zemlji, noću su slični mrtvacima; i sve što se vidi danju, noću se pokriva tamom, kao sahranjeno njome. Prekrasne palate i divne građevine su kao grobnice; izvrsno drveće, bašte, gradine, jesu kao neka strašila; zlato, srebro, drago kamenje u noćnoj tami ničim se ne razlikuje od bakra, gvožća i prostog kamenja, jer se njihova lepota i vrednost ne primećuju; ništa od zemaljskih stvari ne može noću veseliti ljudske oči, jer je sve pokriveno tamom; jedino se vidi nebo, okićeno zvezdama kao skupocenim biserima, i ono veseli oči koje gledaju u njega. Tu se ogleda božanska mudrost: noć nas na tajanstven način uči bogougađanju. Jesi li se, čoveče, usamio u tišini na molitvi s trudoljubivim podvigom, i počinješ se penjati umom na goru bogomislija, neka za tvoje oči sve zemaljske stvari budu onakve kakve im izgledaju noću; sva blaga ovoga sveta koja donose privremena zadovoljstva, preziri i gnušaj ih se, jer su mračna, pokrivena senkom smrti, i ne sadrže u sebi nikakvu pravu nasladu. Neka um tvoj sozercava jedino nebeska blaga, pa će ti se otkriti svetlost blagodati Božje, i ispunićeš se duhovne radosti od slatkog bogoviđenja.

Zašto Gospod izvodi učenike Svoje na goru Tavor, a ne na neku drugu goru, da im pokaže slavu Preobraženja Svog? Tavor u prevodu sa jevrejskog znači palata čistote i svetlosti. Zato Gospod i izvodi učenike na Tavor, a ne na drugo mesto, da bi samim nazivom gore dao pouku o tome, da koji želi videti slavu Gospodnju, treba pre svega da ima savest, sličnu palati čistote, da bi dostojno primio u sebe svetost blagodati Božije. Spomenimo se ovde i drevnog događaja koji se zbio na Tavoru. Kada vojvoda hananske vojske Sisara dođe da uništi Izrailjce, izrailjski predvodnik Varak iziđe najpre na Tavor i tamo sabra izrailjsku vojsku, pa siđe odatle i udari na neprijatelja, i potpuno uništi hanansku vojsku, tako da i sam Sisara poginu (Sud. 4, 2-24). Ovaj drevni događaj Gospod tajanstveno ponovi u Svome Preobraženju: nameravajući da pobedi adskog Sisaru, On najpre uziđe na Tavor da odatle, naoružavši se projavljenom silom Božanstva kao oklopom, udari na đavola i pobedi ga. O tome se i vodio razgovor na Tavoru: „govorahu o izlasku njegovu“ (Lk. 9, 31). Ovo je uputstvo i hrišćaninu koji želi da pobedi nevidljivog neprijatelja i satre njegovu grehovnu silu: neka on prvo uziđe na Tavor čistote srca, neka istinskim pokajanjem očisti savest svoju, i preobrazi se od rđavog života u vrlinski, i obuče se u oklop pravde, i uzme „sveoružje Božje“ (Ef. 6, 13), – tada će lako satrti vražiju silu. Gospod, uzišavši na goru sa učenicima Svojim, „preobrazi se pred njima“ (Mt. 17, 2). Ove reči „pred njima“ evanđelist Ja napisao sa ciljem da razjasni tajnu: da se Hristos preobrazio ne sebe radi, zasijavši licem kao sunce, jer prosvetlenje nije potrebno Svetlosti koja nema nikakve tame u sebi i koja je „sjaj slave Očeve“ (sr. Jevr. 1, 3), nego se On preobrazio nas radi, da prosveti tamu našu i da nas preobrazi iz slugu greha u istinske sluge Svoje i iz sinova gnjeva – u sinove vozljubljene Bogu. Jer sva namera Hristova, i cilj namere Njegove beše: Da nas načini decom Božjom. Radi toga se On ovaploti od Prečiste Djeve, radi toga On uze „obličje sluge“, radi toga se On nađe kao čovek (Flb. 2, 7), i kakvim sve sluginskim trudovima On ne posluži nama, da bi propali u nama obraz Božji obnovio kao u sinovima Nebeskog Oca. Nekada Mojsije govoraše Gospodu: Svetinja tvoja, Gospode, koju ruke tvoje spremiše (2 Mojs. 15, 17). Obratimo pažnju na ove reči: „ruke tvoje spremiše“; – ne kaže: ruke ljudske po tvome naređenju spremiše, nego: Ti si se sam trudio rukama Svojim. Mojsije je ovo rekao, da ukaže na preveliko staranje Gospodnje o čoveku: jer šta sve Gospod nije učinio, i ne čini, radi čoveka? Radi čoveka On je stvorio nebo i zemlju, mora i reke, i sve što je u njima i na njima; radi čoveka On danju i noću nebeskim svetilima obasjava svo podnebesje; radi čoveka On šalje dažd, rosu, sneg; radi čoveka On biva zemljodelac i gradinar, sadi i odgaja, da čovek ne bi ni u čemu oskudevao. Razmišljajući o tome, sveti Kiril Jerusalimski veli: „Spasitelj naš svakome posebno biva na korist: kome je potrebno veselje, On biva vinogradar; onome koji hoće da uđe, On biva vrata; onima koji žele da prinesu molitve On biva posrednik i arhijerej. I opet: onima koji imaju grehe, On postaje Jagnje, da bi bio zaklan za nas; i svima biva sve, ostajući neizmenljiv u istosti Svoje prirode“. – Tako nama grešnima na raznovrsne načine služi Gospod naš, koji govori za sebe: Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi (Mt. 20, 28). I sve On čini radi našeg dobra, ne tražeći ništa za sebe, da bi nas priveo u poznanje dobara koja nam On neprekidno čini, eda bismo se, prožeti blagodarnošću, preobrazili iz grešnika u pravednike, i iz svetoljubaca u bogoljupce. I na Tavoru On se preobrazi nas radi, da bi nas uverio o pripremljenoj nam nebeskoj slavi; i On će preobraziti naše poniženo telo, da pri opštem vaskrsenju bude jednako telu slave Njegove (sr. Flb. 3, 21) u beskonačnom carstvu Njegovom, pripravljenom „od postanja sveta“ (Mt. 25, 34) onima koji Ga ljube. S njima neka i sve nas udostoji milosrđem Svojim blagodati gledanja lica Njegovog Bog i Gospod naš, Hristos čovekoljubac, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove, Amin.

 

Arhimandrit JUSTIN Popović – ŽITIJA SVETIH