Manastir Miljkovo i manastir Ravanica i Sveti knez lazar

 

SVETI KNEZ LAZAR

Poseta i odlazak u manastir Miljkovo a zatim i u manastir Ravanica gde su mošti Svetog kneza Lazara

Sreda 26. novembar, 2003 dodine, dan posvećen arhiepiskopu carigradskom sv. Jovanu Zlatoustu. Odlazim kod svog duhovnika na kratak razgovor i savet. Otac mi kazuje da je upravo mislio na mene!? Pita, hoću li da prevezem neke momke na ispomoć do manastira Miljkovo. Ubrzo smo precizirali detalje. Istog popodneva u stanu telefon zvoni i čujem nepoznat glas koji pita da li je to D.D.D. DESA. Odgovorivši potvrdno, razmenili smo pitanja i odgovore. Radilo se o romskoj porodici sa dvoje bolesne muške dece, četvorogodišnji Moca i osmogodišnji Miloš.

Veoma retka i nepotvrđena bolest. Sami lekari specijalisti ne smeju da garantuju da se radi baš o toj bolesti. Kažu da je priroda bolesti poremaćaj nadbubrežne žlezde usled čega povremeno dolazi do velikog gubitka soli. Tako se još jednom pokazala premudrost božija. Jer zaista kada bih imao mogućnost ili želju da odem do manastira Miljkovo i ujedno do Svilajnca (10 km. razdaljina)? Šta više, da nastavim put do manastira Ravanice, poklonim se, pomolim i celivam srpsku najveću svetinju, mošti Sv. velikomučenika kosovskog, Kneza Lazara.

Došavši u 06 časova u subotu do crkve Sv. Save, (29 novembar je dan kada sveta pravoslavna crkva slavi uspomenu na Sv. apostola i jevandjelistu Mateja) upoznao sam studente koje treba prevesti. Nakon uzetog blagoslova, krenuli smo. Nakon sat i po vožnje dolazimo do mananastira Miljkovo, (ranije se zvao Bukovica, 14 vek, obnovljen 1787. ime dobio po Miljku Tomiću trgovcu iz Gložana) koji se nalazi tik pored Morave. Dočekuju nas stare monahinje, ima ih 6, na čelu sa igumanijom hadži-Dorotejom (80 god.). Kako i dolikuje, posluženi smo domaćom rakijom i kafom. Mati nam je pričala o prilikama u vreme kada se odlučila za monaški život. To se zbilo u zimu 1942 godine u manastiru Nikolje, ovćarsko-kablarska klisura. Priča je bila veoma zanimljiva. Po završetku priče, doručkovali smo ukusan pasulj na vodi i bareni krompir. Nakon jela uzeli smo blagoslov i krenuli svako na svoj posao.

U Svilajncu u domu porodice Jovanović dočekali su me otac Dragan, supruga Sonja, i deca. Proveli smo sat vremena u razgovoru. Dečica su ostavila veoma lep utisak na mene, posebno stariji Miloš. Veoma mio i drag dečko. Prenevši im da će naručeni lekovi vrlo brzo stići iz Nemačke (Astonin – fludrokortizon) i predavši izvesnu sumu novca, (dar jedne M.) srdačno smo se pozdravili i rastali do skorog viđenja.

Kako vrag ne da mira i spokoja tako se i ovog puta pokazao na svom ne-delu. U um mi se pojavila pomisao, da li da odem do Ravanice ili ne? Nedoumica se pojavila zbog navodne daljine, 50 – 70 km. No, lažna dilema, brzo je odbačena i krenuh ka Sv. Knezu.

Osećam i verujem da svaki manastir ima svoju auru. Magnetizam te sile zavisi od duhovne snage svetinje koju neki manastir čuva. Pokušajmo to sagledati ovako. Znamo da je sv. liturgija vrhunac u crkveno-duhovnom životu gde se svakodnevno, u manastirima, prinosi beskrvna žrtva na sv. trpezu za pominjanje imena duša preminulih hrisćana za njihovo spasenje. Kasnije u toku liturgije kao centralni događaj pristupa se primanju Sv. Pričečća, Tela i Krvi Gospodnje, radi spasenja duša i tela. Znamo da ima još mnogo drugih činodejstava od strane duhovnika, monaha i monahinja a sve radi spasenja i zdravlja onih koji veruju, koji se žrtvuju i prilažu nešto od sebe, za druge i sebe same. Pomislimo koliko ljudi u toku jednog dana, meseca, godine, decenije, vekova ostavlja01še svoje molitve pred oltarom, pored svetinja i ikona? I hteli mi to ili ne, moramo prihvatiti da misli koje šaljemo iz srca, duše i uma svoga, imaju veoma snažno dejstvo. Ponekad, toliko snažno, da misli imaju snagu leka. Nasuprot, rđave, loše misli postaju opasno oružije, katkad i smrtonosno, za druge, ali avaj, bez izuzetka i za same koji tvore i šalju takve misli. Misao je ne-materijalna energija, sila, talas, kao i radio, (uk, srednji, široki) tv, uv, beta, gama, itd. Svaka misao rođena u srcu, odapeta iz uma, kao svetlosni zrak prodire kroz vazduh, do cilja. Najdraža poruka i pouka oca Tadeja u kojoj se sadrži mnoštvo drugih glasi: „Kakve su ti misli, takav ti je i život„.

Prilazeći manastiru, osećalo se njegovo zračenje. Bio je prelep sunčan dan. Primih blagoslov od jednog starog osamdesetogodišnjeg monaha Georgija, koji je u svetu proveo 30 godina u jami kao rudar. Darovao mi je, bez mog iskanja, kratke pouke o blagodarenju Gospodu za sve. Spasenje tražiti u veri, molitvi, kao i trpljenju a nadasve u poslušanju. Blag, mio i skoro neprimetan.

U susret nam prilaze, duhovnik otac Jovan sa nekom devojkom. O. Georgije doviknu: „Oče. evo imaš jednog pacijenta“! Primivši blagoslov, reče mi da sačekam malo da završi razgovor sa njom. O. Georgije i ja krenusmo do konaka. Baš u tom trenu izađe jedna monahinja. Upita me želim li kafu ili hranu. Zablagodarivši, zamolio sam samo slatko i vode.

Otac Jovan mi reče da uđem u crkvu i pridružim se grupi od tridesetak ljudi, među kojima je bilo i Rusa. da nam pročita molitve. Ulazim u crkvu, celivam ikone i zadržavam se kod ikone Sv. Romila. Ostavljam svoje molitve za sve a posebno za one kojima je vid slab. Primičem se kivotu ali velika je gužva. Pogledom preletoh unutrašnjost hrama. Spazih nešto, što koliko se sećam, nije bilo ranije. Istina, sa leve strane, nalazi se visoko presto u duborezu na kome je prelepa ruska ikona Presvete Bogorodice sa Hristom u naručju. Ispod ikone je relikvija, delić pojasa Presvetre Bogorodice, koji predivno miriše, (blagouhanije). Uspeo sam da priđem do samog kivota Sv. Kneza, tik do njegovih nogu. Kivot je otvoren. Preko njegovih moštiju postavljen je pokrov od pleksiglasa. Kod samih stopala, otvorene su dve rupe prečnika 10 cm. kako bi se blagouhanije moglo lakše osetiti. Stajao sam baš na tom mestu. Koristeći blagodat blizine, nekoliko puta sagao sam glavu, mirisao i dodirivao plaštanicu na njegovoj nozi. Zamislite, nakon upokojenja, njegovo netruležno Sveto- telo, staro 614 godina, pored mene ili svakog, ko dušom to poželi. Šest vekova razdaljine, a tu smo, jedan pored drugog. On, 1389, sada i u večnosti, a ja sada tu pored njega. I gleda nas Sv. Knez kao i Sv. Sava i zajedno plaču.

On nije samo jedan čovek, nije samo jedan plemić, nije samo jedan vladar, nije samo jedan knez, nije samo jedan ne-krunisani Car, nego, nego, on je više od stotinu, hiljadu, desetine hiljada običnih smtnika. On je veći od mnogih ugodnika božijih. Veći od mnogih Svetih. Njegova glava, i životi mnogih kosovskih stradalnika, ne mogu se izmeriti ničim zemaljskim! Neka mi bude oprošteno, ali verujem da je njegova glava jednaka kao jedan narod. A to dokazuje i to da smo još uvek tu, i pored vekovnog ropstva, kuluka, golgote i raspeća! Mnogi su naumili i pokušali da satru srpski rod. I danas to čine. Samo su metodi drugačiji, moderniji. Mediji, ekonomija, demokratija, partnerstvo za mir, MMF, Svetska Banka… Pa i ako je po Tarabićima i njihovom proročanstvu, da će Srba ostati koliko pod jednu šljivu, znači da nas ne mogu uništiti. A to nam je sam Gospod poručio; da je kod Oca Njegovog koji je na nebesima, mnogo stanova pripremljeno. Ali i ovo: „Jer je mnogo je zvanih ali malo izabranih„.

Nije to ništa novo. U Jevandjelju se kaže da je pastiru vrednije sačuvati-pronaći jednu ovcu, a ostaviti celo stado. Nikad nije pretežniji kvantitet od kvaliteta. Dok sablju kuju, mnogo meterijala otpadne u raznim fazama, i tako sve do poliranja. Takva sablja, ima pravu moć. Tako je i sa mnoštvom plodova. Puno nekorisnog ili malo vrednog otpada, da bi se iz centra iskoristilo ono najvrednije.

Za to vreme o. Jovan je besedio o Sv. Knezu. Nažalost, nisam mogao pratiti od početka, ali uhvatio sam možda najvažnije reči.

Blagim rečima otac nas ukoreva. Misli njegove uprte su većini Srba. Besedi o nedostatku čvrste vere. Prepričavajući Sv. arhijerejsku liturgiju 1989 god. kada su Sv. mošti Kneza prenešene iz Beograda u Ravanicu. Tada je novoizabrani Patrijarh Srpski, Njegova Svetost gospodin Pavle, na kraju liturgije u besedi rekao, u jednom, Duhom Svetim, nadahnutom momentu: „Evo, glava Sv. Kneza Lazara, ponovo je na svom telu„.

Zna se, da dugo, dugo telo nije bilo zajedno sa glavom. Sveta glava kneževa bila je na nekolioko različiti mesta u dugoj istoriji. O. Jovan govori da se Sv. glava, zvanično nalazila u Carigradu, neobjašnjivo našla spojena sa telom. Tada je iz njegovih šaka izobilno počelo teći sv. miro. O. Jovan vatama je sakupljao i razdeljivao miro vernima, radi isceljenja bolnih. Trajalo je to tako sve do ispaljivanja prvog metka u Borovom selu, na početku krvave drame, kada je presahnulo mirotočenje. Zavapio je o. Jovan, mada ne verujem da ga je mnogo ljudi tako shvatilo, mirnim glasom kako uvek to i čini, da se sa većom verom usrdnije i sa mnogo, mnogo više strahopoštovanja molitveno obraćamo našoj najvećoj svetinji. Uporedio je Sv. Vasilija Ostroškog koji je u Nebeskom Carstvu, svrstan među mučenike, dok je Sv. Knez na najvišem nebeskom-duhovnom nivou – velikomučenik. To su izabranici božiji koji su pored mnogih vrlina i žrtvi darovali Gospodu za svoj rod hrišćanski i ono najvrednije što se može dati, vlastiti život.

Gospod u Jevanđelju kaže:“ Jer koji sačuva život svoj, izgubiće ga i koji izgubi život svoj, sačuvaće ga„.

Sv. vladika Nikolaj opisuje istorijske i sudbonosne trenutke odluke. Odluke iz koje su Srbi kao narod prihvativši Hrista za Jedinog Istinitog Boga, zavredili ulaznicu za Carstvo Nebesko. Dvoumljenja u stvari kod Lazara nije ni bilo, već samo kod drugih. Kada ga je Bajazit upitao kome carstvu će se privoleti, u tih nekoliko sekundi, za Srbe i hrišćanstvo na tim prostorima dugim kao večnost, cela nebeska Srbija strepeći isčekivala je odgovor. I kada se Knez Lazar opredelio za carstvo nebesko, jer „zemaljsko je za malena carstvo“, svi angeli su odahnuli i nastala je velika radost na nebu. Da Knez nije tako presudio, danas mi ne bismo govorili srpski, ne bi smo deci davali srpska imena. Gusle, frule i kola nestalo bi a nedeljom umesto u crkve odlazili bi ko zna gde, u džamije. Sveta Srbija, krvlju natopljena, nestala bi.

Kao potvrda, na samom kraju njegovog zemaljskog života govori podatak da je nakon odsecanja glave Miloša Obilića red došao na samog Lazara. I kada je Knez izabrao Carstvo Nedesko, tada je Bajazit naredio dželatu da nađu panj kako bi mu odsekao glavu. No, nigde panja. Dželat u smrtnom strahu za svoju glavu, ako ne ispuni Bajazitovom žeju, dobija pomoć od samoga Kneza u poslednjem času. Videvši da će ga Bajazit pogubiti, on prilazi dželatu i rešava njegov problem. Odlazi do Miloševog tela koje koristi umesto panja, kleknuvši postavlja svoju glavu na njegova leđa. I tim jevanđelskim činom Sv. Knez potvrđuje svoju veliku i čistu veru u jedinog Boga Gospoda Isusa Hrista u Svetu Trojicu, nerazdeljivu.

O. Jovan kaže da se često pitao zašto nam se kao narodu toliko mnoštvo rđavih stvari događa: „U jednom momentu mi se kaza. Sve loše nam se događa zbog našeg maloverja i nepošovanja veličine i duhovne gromade kao i nemerljivog značaja odluke i podviga koji nam je Sv. Lazar ostavio do kraja veka. Onog trenutka kada se pokajemo i promenimo naš odnos prema Sv. Knezu, krenuće nam sve na bolje i lakše„.

Kod Sv. Vasilija dolazi mnogo više poklonika i to svih vera, kao i neverni. U sezoni, to mnogi znaju, prave se duge kolone ne bi li celivali mošti svetitelja. Mnoštvo naroda čine duboke metanije pred Sv. Vasilijem. A kod nas ovde u Srbiji u Ravanici? Velika sramota za Srbe! Najgore je da mi nismo ni svesni šta nam je Sv. Knez ostavio i koliko nas je zadužio“! I tako, ponovio je skoro tri puta o nepoštovanju Svetinje. Na kraju besede pročitao je molitvu koja je trajala oko 30 minuta i rekao priđite i celivajte kivot. I šta se dogodilo. Izuzimajući momenat za vreme molitve kada je o. Jovan pozvao da priklonimo svoja kolena na molitvu, niko od prisutnih, koliko sam uspeo da vidim, i neka mi oproste ako grešim, prilokom celivanja moštiju nije načinio ni jednu metaniju!

Izašao sam iz crkve i primetih kolonu vojnika kako prilaze vratima crkve. Verovatno pod uticajem svega ovog, rekoh: „Znate li kod koga ste došli?“

Gledaše me u čudu. „Došli ste kod vrhovnog komadanta svekolike srpske vojske, onda, sada i do veka. Priđite sa velikim poštovanjemi i celivajte„.

Otac me je pozvao da pođem sa njim do njegove kapele kako ju je on nazvao. To je jedna dugačka baraka kao pomoćna zgrada. Jedan manji deo je potpuno renoviran. Kada smo ušli unutra, već na prvi pogled osetio sam radost. Ovakvu keliju ili kapelu nisam nikada video. Viđao sam kelije po manastirima i na fotografijama. Mala prostorija nekih 3 x 2 veoma čista. Svi zidovi popunjeni predivnim ikonama i fotografijama. A ono najvrednije, i velikim svetinjama. Iz mog slabog pamćenja navešću samo čega se dobro sećam. Na sredini sobice nasuprot kreveta nalazi se relikvijar na kome su postavljene ikone i epitrahilj Sv. Jovana Šangajskog-San Franciskog. Celivajući epitrahilj osetio sam predivan miomiris-blagouhanije. U desnom ćočku postavljen je veliki stakleni ram (170 x 50) u kome visi mantija-riza starca Sampsona. Na centralnom delu bočnog zida ka istoku koji predstavlja oltar na relikvijaru postavljena je ikona Presvete Bogorodice a na njemu dve velike svetinje. Čestice Časnog Krsta Gospodnjeg i delići Golgote. Takođe divno blagouhanije. Zatim od mnogih ikona i fotografija savremehih svetitelja i veliki fotos liturgije u crkvi u Kronštatu u kome se vidi mnoštvo ljudi i kod carskih dveri Sv. Jovan Kronštatski koji masovno ispoveda. Razgovarali smo nekih pola sata, kao da se od ranije dobro znamo.U šali rekoh ocu u jednom trenu, kako je ovde predivno. Ponovio sam to nekoliko puta i dodao: „Ala nam je ovde dobro biti“ Rekoh u šali: „Oče mogu li napraviti tu pored, jednu sojenicu„.

Isprativši me do kapije, dobih blagoslov i zablagodarih ocu na vremenu i svemu. Osećam da će me ova blagodat dugo pratiti i ostati večno u sećanju.

Vratio sam se u Miljkovo. Ostali smo na večernjoj i dobivši blagoslov kao i prelepe peškire rukom vezene od igumanije, krenuli nazad za Beograd. Po povratku blagodarivši Gospodu i Presvetoj Bogorodici kao Sv. Knezu Lazaru na svemu, umoran i ispunjen, oprostio sam se sa braćom.

 

Zoran Lazarević