Александра Ђуричић: Језеро

 

ОХРИД

ЖУДЊА  ЗА  ЖИВОТОМ

 

Подневни зраци сунца разливају се намрешканом површином Охридског језера. Ветар са Галичице доноси мирисе села, дрвета, млека и овчијег руна из Вевчана и Трпеица, скривених у зеленилу планине наднесене над огледалом језера. Отац дреши чамац и лаганим, снажним замасима весла далеко од обале, ка бистрој, дубокој води у којој се виде зеленкасте алге што са дна стреме ка светлости. Тврде и оштре, голицају их по табанима кад скоче са чамца. Она има већ десет година и одважна је да скочи сама, док њеној сестри отац помаже да се лагано спусти са ивице, бућне је и крајичком ока пази на њу. Девојчице не размишљају колико је дубоко језеро испод њих, мокрих глава скрећу очи од сунца и заборављају на време, док отац дрема на чамцу. У касно после подне вратиће се на обалу и мајка ће их све троје изгрдити јер је јако планинско сунце опалило девојчицама рамена, а оцу лице, нашта он само одмахне руком, ово је његово сунце, не може му шкодити. Дебели, масни слој нивеа креме размазује се по болној, натеченој кожи, раменa боле од притиска простих, добро испегланих чаршава, у сну се враћа дубина језера и кроз бистру воду назиру се године које су прошле.

Aвгустовско светло падало је под косим углом на охридске куће сваке године кречених белих фасада, са прозорима иза којих су провиривале везене платнене завесе, са баштама заливаним у сумрак језерском водом. У јесен су цветале хризантеме које су мирисале на шкољчице и алге.

Девојчица од три-четири године игра се на плажи, упорно баца бели платнени шеширић са главе, тражи где је оставила лопатицу за песак, остаје фотографија коју је отац снимио, затим је отишла у свој живот, заборавила на њих, заборавила да сања.

Недостаје јој језеро већ дуго. Ноћас је сањала охридске куће, нанизане као ластавичија гнезда изнад језера, кућу у коју су сваког лета одлазили, мол са кога се виде обронци Галичице и, на другој страни, манастир Свети Јован Канео, слике са којима је кренула у живот верујући да је језеро њено, да јој нико не може одузети право да се среће са њим сваког лета. Прошло је тридесет година. Ноћас је сањала своју малу сестру, није сигурна да ли је то била она или њена ћерка док је била мала, у сну се тако често преклопе њих две, па не зна због које више брине, којој је потребнија, разнеже је босе ножице на песку, прскање леденом водом Белог Дрима код манастира, дрвене столице неког ресторана у коме су седели њихови родитељи, можда су још тамо и још млади, њихова мајка у једноделном купаћем костиму са великим наочарима за сунце и лепо негованим стопалима у песку, испод једне дафине, замишљена, одсутна тек тренутак пре него што погледом провери где је њена мала сестра, заиграна, а већ следећег тренутка жена мршавог, испошћеног лица, двадесет година заробљена у беспућима калифорнијског раја, коже бледе од стакластих зидова у које су је затворили, склоњена од некадашњег живота, од њих, у оази електронске индустрије чипова који могу све осим да врате време. То може само сан, овај који је ноћас сањала, тамо су били и чекали  је, језерска вода је спирала наслаге блатњавог времена.

Био је фебруар, јутро је освануло премрежено крпастим снегом и кошавом, шкрипало је од свакодневице. Устала је тихо, да не буди ћерку која је учила до касно, угасила је лампу тек око три, она је још лежала будна, увек је будна док њена ћерка не заспи, мада то не сме да јој каже, грдила би је и смејала јој се, како можеш мама, нисам више дете, превише бринеш, спавај, молим те, али она чека да чује ћеркин кључ у брави, да она угаси светло и тада дозволи себи да заспи, и више не мисли о томе шта мора да уради у следећем дану.

Задат је оквир у коме треба функционисати -устати- спремити- отићи на посао-на пијацу-код родитеља- набавити им лекове-не заборавити кад иду код лекара -вратити се у празан стан -како је лепо ако нема наставе на факултету па је код куће пре ње-скува им обема кафу-њена ћерка понекад направи колаче-ставити веш у машину-извадити из замрзивача месо за сутра-лећи- заспати, не иде, већ је пола два, сутра треба устати-спавај, спавај, ако икако можеш не сањај, снови узнемирују, чине те плачљивом. Осим када се лето на језеру увуче у сан, копљасто сунце што се завлачи под капке, дашак ветра са Галичице који мора још једном да удахне, удахне дубоко пре него што пита ћерку, са страхом да ће је одбити и исмејати -шта мислиш да нас две одемо овог лета неколико дана, да ти покажем Језеро? Стрепи неколико секунди док ћерка оклева, сад ће рећи ону страшну реченицу-шта ти пада на памет, у овим годинама да идем са мајком на летовање, да ми се сви смеју, да ме нема на фејсу месец дана од блама, али она то не каже, као кроз маглу долепршају њене речи пристанка -што да не, баш бих волела. И сад је њено само да смисли како.

У банци службеница одбија да јој изда чекове. Превелика вам је затезна камата, то је ваљда казна за сво оно немање кад једва успе од саме себе да отме за још два-три  ручка, за рачун за телефон, за скроман џепарац који даје ћерки да не буде читав дан на предавањима без ручка, за ташну коју јој је купила за рођендан… Живот се пред овим шалтером сведе на затезну камату, на бљесак неонског светла банке која јој као неумољиви господар живота забрањује да уђе у туристичку агенцију, иза стакла неки други људи уплаћују аранжмане.

Богородица Перивлепта, Премудра, Свезнајућа, мора се попети узаном, стрмом улицом до цркве да је покаже ћерки, место где су се некад играле у порти, знаш, твоја тетка и ја. Врата цркве од тамног кестеновог дрвета, дланом у мислима глади довратак углачан од векова, седам пуних и осми већ начет. У греду забијени гвоздени клинови. Место у чијој светлости су сви које је волела, вечност коју може да досегне. Прва мисао која израња из подсвести, из исконског осећања припадања-учини да се овамо вратим, да не чекам поново десетине година, немам толико времена.

– Мислим да нас две немамо новац за то путовање, рекла је ћерка озбиљним тоном, као глас разума који треба да прекине ове мајчине сањарије, много си сентиментална, ко зна како то сада изгледа, она се уплаши да се није предомислила, разуверава је, немаш разлог за бригу, биће нам лепо, све сам смислила, одсешћемо на лепом месту, иако нема појма како та кућа сада изгледа, позвала је телефоном и направила резервацију, глас је био љубазан, а она, решена да успе, јасним гласом је потврдила датум када стижу, да, остају десет дана, сигурно, неће бити измена, једна двокреветна соба…

Пијаца крајем јула је ватромет боја и мириса, млечних од јаког овчијег сира који секу на дебеле кришке и заливају маслиновим уљем (грчким, на језеру је превисоко за маслину). Млечни мирис испуштају и неке биљке, лековите траве са планине од којих се кува златни чај, по предању лек за све болести. Ниске сушених љутих паприка и ситне језерске рибе, циронке, парадајз, патлиџан и тиквице тамне коре, бамја која мирише на прошлост. Због надморске висине воће дозрева касније, црне охридске трешње и крупне брескве чији мирис тера на сузе, мама, тебе све тера на сузе, само тражиш изговоре, не буди смешна, отићи ћемо, само да се не разочараш, није то више земља твог детињства.

Грожђе никад нисмо сачекали, тек понеки зрео грозд би се убрао на Преображење, али ми смо тада већ увелико били код куће, а вода језера хладна, нико се није купао крајем августа, Бели Дрим дотицао је из планина и леденом струјом хладио језеро пред јесен. Свежа јутра најављивала су тугу краја лета.

Почетак овог лета је ту, она још нема решење али не повлачи обећање, непоштено би било рећи-обећање ћерки, пре обећање себи да ће испунити ту жељу, наћи ће се начин, размишља, ради нешто прековремено, доноси посао кући и ради ноћу под светлошћу још једне лампе, не говори ништа, сабира и одузима, рачуна колико им треба. Другима не говори о плановима, какви планови за путовање, сматрали би то увредом, још једним шамаром који морају да поднесу њени родитељи притиснути старошћу и зловољом, није лепо рећи зловоља, тешко им је, помагали су док су могли, бујица истих речи, оправдања, извињења, ћути и размишља како да се снађе. Сигурна је само у то да неће одустати, отказати резервацију, никако, онда се уплаши себе саме, због чега јој је толико стало, тамо су остали детињство, безбрижност, радост усахла одавно, опет неонско светло у банци и још једном одбијени кредит, немате довољно за рате.

Неколико ноћи касније, сетила се. Првих неколико тренутака било јој је тешко, жао, онда је преболела стид, зна да многи одлазе у те радње, она није никад, због чега би то био проблем, само да вреди онолико колико се нада, да је права, а не позлаћена огрлица коју и тако не носи, нити има прилику за то, неонско светло било је јако и у златарској радњи, помислила је да треба ставити тамне наочаре, али је продавачица није ни погледала, гледала је огрлицу кроз лупу, тражила жиг док је она убрзано дисала, сад ће рећи позлата или бижутерија, али не, била је права, заборављена, неношена, а сада важнија од свега. Онда је жена нешто откуцала на дигитрону, то вам је толико, да ли је у реду, јесте, срце јој је ударало у грлу, у носу, рука је дрхтала док је вадила личну карту, више јој није било непријатно, само је три пута пребројала новац и гурнула га на дно ташне пре него што је изашла из радње, звонце на вратима огласило се циничним звуком, ето и на то си спала, заборави, заборави да си ово урадила, не говори ником, a увече ћерки, срећним, пресрећним гласом -купила сам аутобуске карте, идемо на Језеро.

.

Александра Ђуричић