NAUČENA BESPOMOĆNOST
Kratki traktat o bespomoćnosti
„Ti si niko i ništa, ne usuđuj se ni da pomisliš da znaš više od nas. Ti nemaš nikakvu važnost, ništa ne radiš kako valja, tvoj posao je beznačajan. Nemoj da nas izazivaš i moći ćeš srećno da proživiš život. Shvatj uvek ozbiljno ono što ti govorimo i nikada nemoj da ismevaš naša mišljenja.“
„Zahir“, Paolo Koeljo.
Čuvena fotografija: Hrišćansko dete okruženo islamistima ISIL-a na tursko sirijskoj granici
Tokom druge polovine 20. veka, veliki broj eksperimenata pokazao je da različiti organizmi, posle izlaganja događajima koji nisu mogli biti kontrolisani, često ispoljavaju narušenost ponašanja. Tako, na primer, dok naivni psi uspešno uče da izbegavaju električni šok preskačući postavljenu prepreku u eksperimentalnoj kutiji, psi koji su najpre primili šokove od kojih nisu mogli ni da pobegnu niti da ih izbegnu, ispoljili su izražen neuspeh u ovladavanju reakcijom bekstva iz eksperimentalne kutije, drugim rečima, nemoćno i pomirljivo su nastavljali da podnose neugodu.
Iako je ovaj fenomen kod ljudi primećen i ranije, naziv “naučena bespomoćnost” ustanovio je američki psiholog Martin Selidžman radeći istraživanja prvo na psima, a onda i na ljudima. Pojam označava pasivno prihvatanje neugodnosti, bola, patnje… bez pokušaja bega i kontrolisanja situacije. Takvo stanje naučene bespomoćnosti proizlazi iz prethodnih iskustava živog bića koje je izlaganjem bolnoj ili neugodnoj situaciji naučilo da nad njom nema kontrolu. Ta naučena reakcija, odnosno pasivno i pomirljivo prihvatanje nepodnošljive realnosti, generalizuje se onda i na one situacije u kojima zapravo postoji mogućnost bega, odnosno kontrole. Osobe sa naučenom bespomoćnošću lagano odustaju od svojih ciljeva ako su nekoliko puta doživele neuspeh u njihovom ostvarenju, apatične su, nemotivisane, pesimistične, i depresivne. Intenzitet doživljaja naučene bespomoćnosti zavisi od toga šta osoba smatra da uzrokuje njenu bespomoćnost – ona sama ili neki spoljašnji činioci. Mnogi zarobljenici u logorima, primera radi, umirali su od bespomoćnosti. Oni su bili uveravani da okolina, tj. čuvari imaju potpunu moć nad njima. Prema svedočenju preživelih zarobljenika nacističkih logora iz 2. svetskog rata, logoraši su postajali “hodajući leševi” u onom trenutku kada su odustali od truda da utiču na ono što im se događa. Naučena bespomočnost onemogućava novo učenje i prilagođavanje. Kada ljudi prestanu da traže načine da kontrolišu situacije u kojima se nalaze, oni prestaju i da ih nalaze. Oni ostaju bespomoćni jer se takvima osećaju, a osećaj poraženosti se zadržava i učvršćuje.
Osnovna postavka ove hipoteze glasi da saznanje da se ishodi ne mogu kontrolisati dovodi do tri deficita: motivacionog, kognitivnog i emocionalnog. Hipoteza je “kognitivna”, (misaona, saznajna, intelektualna ) po tome što se temelji na postavci da sâma izloženost nekontrolisanosti nije dovoljna da se organizam oseti bespomoćnim; umesto toga, da bi počeo da ispoljava bespomoćnost, organizam se mora navesti da očekuje da se ishodi ne mogu kontrolisati. Motivacioni deficit se sastoji u odloženom otpočinjanju namernih, voljnih reakcija i na njega se gleda kao na posledicu očekivanja da se ishod ne može kontrolisati. Ako organizam očekuje da njegove reakcije neće uticati na dobijene rezultate, onda se verovatnoća pokretanja takvih reakcija smanjuje. Konačno, hipoteza o naučenoj bespomoćnosti kaže da je depresivni afekt ( emocionalni deficit ) posledica saznanja da se ishodima ne može upravljati.
Nastavljajući istraživanje iz ovoga područja, utvrđeno je da naučena bespomoćnost može voditi i goroj formi – naučenoj beznadežnosti. Naučenom beznadežnošću može se objasniti, na primer, depresija. Depresija (pojedinačna ili nacionalana) se, prema ovom stanovištu, pripisuje negativnom razmišljanju u kojem ljudi (pojedinačno ili grupno) okrivljuju sebe za negativne događaje u životu, vide uzroke tih dogadaja kao trajne, te preteruju u generalizaciji svojih (ličnih ili zajedničkih) slabosti primenjujući to na mnoga područja života.
Stanimir Trifunović