LJUDSKA PRIRODA
Kratki traktat o ljudskoj prirodi ili od Orvela do Dostojevskog
.
Ljudskoj prirodi ne treba dopustiti da se razbukta.
Uopšte uzevši, ljudska priroda nije iskoračila iz nagonskog sveta, tzv. primarnih procesa i Principa zadovoljstva, a još manje je uzrasla do razina koje otvaraju visine za razumevanje pojma lične Slobode, ili pojma Boga.
Ona u sebi sadrži dramatičan eruptivni potencijal, destruktivnu esenciju najmorbidnjih ontoloških atavizama i samo njen strogi nadzor kroz ultimativno zakonodavstvo može ostaviti nadu da čovečanstvo može biti spašeno.
Pri tome, ne zavaravajmo se retkim primerima bogougodnog poslušanja, uzvišenim i podviga dostojnim delima usamljenih pojedinaca, oni nisu kriterijum optimizma, već potvrda bolne i sumorne spoznaje. Autentično unutrašnje, samoizrastajuće osvešćivanje vrste se neće dogoditi nikada, ili barem ne, na nehibridan način. Evolucioni plato je dostignut i nikakav spontani razvojni pomak nije više moguć.
Moguća je, pod određenim uslovima, kontrola ljudske prirode, i u tom smislu, privremena, neznano duga, orvelijanska osamdesetčetvrtizacija vrste, možda predstavlja jedini put ka fjodorizaciji iste i onoj konačnoj „lepoti koja će spasiti svet“.
Stanimir Trifunović