SAM PROTIV SVIH
Novak Djoković se u Njujorku nije borio na terenu samo protiv svog protivnika Rodžera Federera nego i protiv celog ustrojstva sveta
Večeras smo mogli da vidimo kako to izgleda pobediti svoje i kazniti protivnikove greške i, usput, trijumfovati tamo gde su svi protiv vas (osim, možda, filmskog Leonide koji ga je hrabrio iz njegove lože na tribinama, tamo pored lepe Jelene).
Novak Djoković i trofej sa US Open-a
Čitav stadion u Njujorku je želeo pobedu svog miljenika i što ubedljiviji (po mogućstvu) poraz njegovog protivnika.
Ali, nije im uspelo, baš kao ni u slučaju njihove miljenice, samo par dana pre toga.
Poražene su „zvezde“, a srebrne pehare turnira su dobili ratnica i ratnik: Italijanka i Srbin, uzorni predstavnici dva Rimska Carstva (Zapadnog i Istočnog).
Rimljanka je savladala svoju sunarodnicu koja je prethodno pobedila razmaženu američku (žensku?) verziju „Robokapa“ i „Terminatora“ u istom liku. A Vizantijski Srbin je, u istoj gladijatorskoj areni, održao pravu lekciju favorizovanom evro-američkom protagonisti i poraženom junaku noćašnjeg super-finala.
Na tlu gladijatorskog koloseuma (u sred američke Provincije globalnog Teniskog Carstva) ostale su i krvave mrlje, posle jednog klizanja i pada budućeg pobednika, baš kao i hiljadama godina pre toga.
Sve je bilo „već viđeno“, samo što su umesto mačeva i trozubaca ovde sevali reketi, a umesto naoružanih stražara su se svuda okolo neprestano vrtele televizijske kamere.
Publika je bila ostrašćena i neskriveno željna krvi mladog Varvarina sa trobojkom u čijem centru leprša besmrtni vizantijski carski orao.
Njihov apsolutno favorit je bio onaj iskusni, ćutljivi Krstaš sa odgovarajućom zastavom (belim krstom na crvenoj pozadini), do skoro neporaženi, prekaljeni dželat svih svojih po svemu mu nedoraslih protivnika.
Ali, ljudi snuju, a Bog odlučuje! Posebno tamo gde to niko ne očekuje i gde se tobože unapred „zna pobednik“. Tamo gde se trijumfi graniče sa čudom i prosto provociraju svojom nepoželjnošću.
Istorija se ponavlja, uokvirena odgovarajućim mitovima o usamljenom heroju, pobedniku. O onom što se bori „sam protiv svih“.
Spartanac je opet, uprkos svemu, zaustavio Persijanca, David hladnokrvno srušio Golijata, a vitki Don Kihot sa najbrdovitijeg dela Balkana bez pardona oborio pomahnitalu švajcarsku vetrenjaču.
Da, naš Novak je pobedio njihovog Rodžera, zajedno sa hiljadama tamo prisutnih i milionima televizijskih gledalaca i navijača. Navijača koji su, kao jedan, opsesivno želeli pobedu nad onim što im je, ove kišovite njujorške večeri, upropastio užitak i pokvario račune.
Zalepršala se pred našim već umornim (od noćnog bdenja i neizdrživih nacionalnih poraza) očima ona (na ekranima sićušna, a, opet, tako velika) zastava sa Belim Orlom što prkosno leprša njenim crvenim (kao krvca palih predaka), plavim (kao slobodno nebo) i belim (kao majčino mleko) poljem.
Iako se nije čula naša pravdotražiteljska i bogomoliteljska Himna, ona je ipak simbolično odjekivala u svečanoj tišini iznuđenog muka razočarane, pokisle i poražene publike – ali i „tamo daleko“, preko okeana, u zavičaju onog kosovskog dečaka što je još davno nekad, pre Bombardovanja, odsanjao sve svoje buduće pobede (pa i ovu noćašnju), u ime svih nas i za sve nas!
Opet je sve, bar na trenutak, na svom mestu. Tamo gde pripada i koliko zaista zaslužuje.
Važne su nam ove „nedopustive“, „politički (i medijski) nekorektne“ pobede, kao predukus svih onih realnih velikih pobeda koje tek čekaju naše potomstvo, ako Bog da i posluži nas sreća junačka!
Ako negde ima smisla ona izanđala fraza da je u pitanju „više od igre (i svega spolja vidljivog)“, onda je to ovde i sada, na mokroj poljani upravo završene njujorške bitke dve suprotstavljene vojske (dve Evrope, dve civilizacije, dva suprotstavljena pogleda na svet).
Zato i pišem ove redove, uprkos umoru i ne previše naklonosti prema planetarno popularnom „belom sportu“ u kome se zna da je svako sledeće finale: borba između nekog od globalnih miljenika (u obaveznom „Najkijevom“ dresu) i omraženog im Izuzetka Od Svih Pravila (u njegovoj ekscentričnoj „Uniklo“ odeždi).
A zna se, unapred, ko je tu ko. I ko će inadžijski drčno, onako visoko uvis, podići sve te skupocene gralske Pehare sigurno „najmaterijalnije“ i najbesmislenije civilizacije u istoriji…
Najbolji teniser sveta Novak Đoković zaokružio je jednu od najboljih sezona u istoriji tenisa osvajanjem treće gren slem titule u 2015. godini. Posle pobeda u Melburnu na početku godine, finala u Parizu u junu i titule na Vimbldonu u julu, prvi reket sveta je trijumfovao i na poslednjem gren slem ove godine.
Na današnjoj svetskoj rang-listi Đoković je uvećao prednost nad drugoplasiranim Federerom i ona sada iznosi neverovatnih 6.600 poena, što bi mogla da bude najveća razlika između prvog i drugog igrača sveta ikada zabeležena.
Izvor: VOA
Dragoslav Bokan
Izvor: FB profil autora