Хуманитарна представа Драмског студија Медицинске школе из Ужицa

ПТИЦЕ У НЕДРИМА

Велика сцена Народног позоришта у Ужицу

22. септембар 2015.

Медицинска школа у Ужицу –

Међуопштинској организацији савеза  слепих Србије у Ужицу

 

 

 

Професорка, шаљем Вам текст за представу

коју смо играли 22. септембра.

Било је лепо, дирљиво.

Ученици су били изузетни… 

пише ми Вања у недељу, 27. септембра 2015. у 22.05.

Сценарио и режија: Валентина Златановић – Марковић

и ученици – глумци у представи

ПТИЦЕ У НЕДРИMA

поетско-сценски игра у три дела

 

(Текст садржи цитате из дела Весне Парун, Аве Јустина, Исидоре Секулић, Константина Симонова, Ф.М. Достојевског, Л. Н.Толстоја; поред музичких ефеката и живе музике, у представи ће се чути и музика џез квартета Hashima, Влатка Стефановског и руског песника и монаха Романа Матјушкина.)

(Шест прича у старинском раму – радни наслов из 2005. године)

Драмски студио Медицинске школе  је играо ову представу на сцени Народног позоришта у Ужицу 4. jуна 2005. године.

Враћање на сцену, уз  адаптацију, у школској  2014/2015.

Представа је извођена у априлу у Бајиној Башти (аматерски фестивал без публике), јуна месеца у Чајетини (хуманитарно за Зрачак) и на Великој сцени Народног позоришта у Ужицу (хуманитарно за Савез слепих, део представе је у мраку – Срна у изгубљеном рају Аве Јустина), септембра 2015.

ПРВИ ДЕО

(Светло. Музика – Hashima, џез квартет. Алдин новинама покрива под. Чита новине. Девојке из публике почињу да се дозивају и крећу према сцени. Сцена кретања кроз простор у коме је публикa – године младости, радости и полета. Девојке су испред сцене, леђима окренуте публици. Анђела излази на сцену (пре тога је иза завесе). Симовић излази на сцену са друге стране. Алдин и Каћа се поздрављају и заузимају свој простор, гледају у телефоне, фотографишу се, окрећу леђа једном другом. Симбол љубави постаје симбол отуђења у бесмислу свега и у сопственом бесмислу. Музичар долази на сцену. Он има свој наступ. Он је професионалац. Поред њега је Човек Срца који весело свира гитара, има контакт са публико.  Концертна атмосфера. Дамјан завршава наступ и поклања се публици.  Почиње музика са ефектима невремена. Девојке се окрећу према публици. На лицима су гримасе бола, неверице, туге. Узимају кишoбране, боре се са невременом. Човек Срца  прави корак ка публици,  гледа у у Јовану неколико секунди и пружа руке. Јована пружа руке према Човеку Срца. Девојке се пењу према сцени са једне и друге стране степеништем. Човек Срца  одлази са сцене унутрашке гледајући у Јовану. Девојке  долазе на сцену – полагано, тешко, болно. Девојке се, у лежећем или седећем положају, таласастим покретима боре са почетним тешкоћама. Дамјан се враћа са гитаром. Девојке праве круг. Окренуте су према унутра. Њихово кретање у замишљеном кругу  асоцијација је на  узалудно, бесмислено понављање  истих радњи у животу, без циља, без померања граница и смелости у тражењу властитог идентитета. Круг постаје већи и њихово кретање поприма индивидуалне карактеристике, изопачене, сем Joваниног  кретања. Свака одлази на своје место. Човек Срца  је на коленима, држи Јовану за руку. Алдин стоји са стране и гледа у Каћу.)

Објашњене за улогу Човека Срца који не изговара ниједну реч. Он је на сцени разигран, отвореног срца. Ради тешке животне послове. Симболично нам указује да је спреман да отклони смеће из свог живота и са свог пута. Тако помаже и ближњима. Ослобађа се разноразних терета душе да би био ближе Богу. Зато је захвалан за кору хлеба. Након тога је кренуо да тражи особу  по срцу своме. Он се креће по сали са фењером у руци. Јована је на линији чистоте, љубави, морала. Они остају заједно и показују да љубав побеђује и вера у чистоту љубави и вера да су чуда могућа.

Анђела: Живот је… (Тридесет секунди покушава да нађе речи које треба да објасне шта је живот. Прави гримасе, слабо кретање.)

Одлазак са сцене, чује се њен ход.

Никола – писац: Живот је чудо!!!

Ефекат: Цвркут птица

Музика: Hashima

Прва прича

Лице са портрета –  Катарина Радовић

(Несигурна, неодлучна, уплашена, гневна, спремна на освету, злобу, сматра да су сви други криви за њен проблем, неуспех.)

Човек је сам. Човек је тишина, несагледива, дубока, пространа тишина. Он је и вулкан који свакога часа може да проради. Ја сам тишина и вулкан. Ко си ти? „Где је почетак твоје мисли и речи и крви?“ (Исидора Секулић, Мучење, одломак) Ћутиш. Најбоље за нас је растанак. (Креће се према девојкама, он се повлачи са сцене, девојке јој окрећу леђа.) Нико ми ништа не говори. Сви од мене беже. Хтела бих да знам истину и у исто време бежим од  ње. Не могу  живети у овом расцепу. Живот је суров.

(Ове речи говори уз неконтролисано, неусмерено кретање, ломећи прсте, грицкајући нокте,  ове речи могу бити и снимљене.)

(Човек Срца склања кишобране, полако скупља смеће и односи га са сцене, касније односи канте. У сцени када Јована пева „Знаш ли ко те љуби силно…“ он подиже хлеб који је нашао у канти, љуби га, подигне и стави на груди, главе подигнуте са осећајем  захвалности за милост Божију, он је на коленима поред канте; у трећем делу он узима фењер и тражи Човека по сали.)

Друга прича

Глумица  – Сара Кнежевић

(Незрела особа  која се бави глумом  и  једино осећа задовољство у експонирању себе и свог дела; горда, самољубива, без јасног и здравог гледања на свој и живот уопште. Потиснуто незадовољство собом које се пројектује у нападно потенцирање вредности  које су нереалне а које се  идеализују) Глумица  пева песму (тешку, захтевну, страну…)

ПЕСМА (Део песме пева. Одлази за сто где су папири. Листа, преврће папире. Отпије гутљај пића.)

Сулудо је трошити се на размишљање о животу и људима. Морам још толико тога да  урадим. (Звони телефон) О, хелоу, љубави… Ма, наравно, драги!.. Како бих ја могла другачије! Чекају ме велики планови. Шта? Ма, наравно да долазим. Ништа ме не може спречити. Их, знаш ти мене! Ја све могу!

(Ове речи говори у телефонску слушалицу, док пали цигарету, пије пиће, стоји или седи.)

(Устаје, прилази микрофону и дубоким гласом каже, са иронијом): „Лепота ће спасити свет!“ – Велики Достојевски.)

Трећа прича

Нечекалица – Александра Чарапић

(Она најпре сумња у љубав и чекање, да би касније показала бунт против таквог начина живота жене која чека. Њена сумња и незадовољство прераста у бунт, пркос, злобу, инат… карате, борба са непријатељима невидљивим)

Да, Константин Симонов је певао: Чекај ме и ја ћу сигурно доћи… Жђи мења и ја вернус… Ја чекам и више нисам сигурна има ли чекање моје смисла… (иронично): Ах, дивни Константин Симонов  који тако мало зна о љубави!

(Ове  речи говори уз вежбе на струњачи, окретање, колут, ходање на греди, може да намешта кимоно.)

Четврта прича

Срна усплахирена –  Јована Вукотић

(Нежна, крхка, са великом чежњом, љубављу и разумевањем за сав људски род, узвишена и у своме болу и у својој  радости. На почетку без осећаја вере, беседу казује са пробуђеном вером и, на крају, остварена кроз једину истинску, непомућену љубав – љубав према Христу.)

О, како је овај свет  диван!

Како су људи лепи и срећни! 

Како је лепо живети!

(Ове речи говори  уз окретање на сцени раширених руку, у заносу, понављајући речи, прилази свакој од жена и посипа је цвећем, свака од жена реагује негативно – животињским инстинктом – пружа руку да огребе, режи, завија, урличе, скаче…  Када се она повлачи уплашено свака од жена почиње хистерично да се смеје,  тај смех је болестан и у једном тренутку је гласан, уједначен, неподношљив тако да она  ставља руке на уши, пада, устаје, бори се  и у  тренутку,  криком: „Не“.)

Неее! (Смех престаје. Музика почиње. Човек Срца прилази, љуби је у косу и одлази са сцене.)

Пета прича

Уметница (плес, фолклор, ритмичка игра)

Милица Словић

(Уметничка душа без гордости и самољубља, са комплексом несигурности и недостатка самопоштовања; речи које изговара сликају њену несигурну и интровертну природу, њене ране и унутрашње недостатке, она је тога свесна и покушава да кроз игру  отвори себе према људима  и животу; негде на том путу страда јер нема довољно мотива и храбрости да истраје.)

Покушавам да ухватим свој поглед и израз лица, лепоту душе. У чему је тајна човекове снаге? Јесам ли ово Ја или је ово  тек неки мој остварени део? До које мере иде човекова упорност у потрази са Собом  самим и за Собом са другима? Затварам размишљање. Немам снаге. Остала сам сама. И овог јутра гледам како одлазиш од мене. Да ли очекујем сажаљење? Боље је да идеш…   

(Рукама црта огледало и изговара текст, клечећи.)

Музика: Hashima

ВЕСТИ (Алдин Хадовић): Добро вече, драги гледаоци! Ево најновијих вести: Поново поскупљује потрошачка корпа. Полицајац је убио свог сарадника. У позоришту запослени штрајкују због смањених плата. Наша естрадна звезда Лепа Анђа виђена је у елитном клубу „Еро с онога свијета“ у друштву са министром туризма и просвете, господином Стокићем. По погледима које се размењивали, биће да је реч о новом пројекту – Оде култура! Иначе, господин Стокић је пио хладно точено пиво, а наша Лепа Анђа – вињак.

Музика: Hashima

Шеста прича

Сизифова сенка – Марија Обућина

(Дубоко незадовољство које је усмерено према свима као рушилачка, деструктивна енергија, пакост, злоба; све је осуђено на пропаст, све је страшно до крајности, никаква нада не постоји и човеков живот је бесмислен; у почетку покаује јако изражен бунт и агресивну природу која се касније претвара у затварање до потпуне укочености и незаинтересованости.)

Пролазим кроз људе. Нервира ме њихова радозналост. Мрзим њихов смех. Лицемеран је њихов поглед. Знам да човек најтеже битке добија сам. Зато ми не требаш  ни ти! „О, ништа није  тако сложено и тамно као немилост човека према човеку.“ (И. Секулић, Мучење, одломак) Зашто се то дешава мени? Можда су многе моје навике утицале да до болести дође? Шта сада да променим? Од чега да кренем? Како се побеђује болест? Б-о-л-е-с-т?! Како? Реците, глуви и слепи и живи и мртви?…  (урликом): Има ли лека?

(Ове речи говори кроз плач, викање, бацање папира, ствари, веша из путне торбе.)

Јована: Ниси сама.

Девојке: Сама сам. Сама сам. Сама сам. (Ударање ногама у под, тело млитаво, став безвољан)

Јована: Ниси сама.

Музика: Hashima

ДРУГИ  ДЕО

Прва прича

Лице са портрета – Катарина

Осећам по несигурном потезу да неки ђаво руши моје тело. Плаши ме мој  живот!  Бежим од себе  тесне у овај свет боја, али  више ни ту не могу да се нађем. Зурим у бела платна и откривам  искежена лица, разрогачене очи, подсмех, победу њихову у односу на мене.

(штафелај, палета, боје, четке, платна)

Друга прича     

Нечекалица – Александра

Опет се сударам са мислима Весне Парун. „Отворили су се прозори на море и самоћа је шапнула даљини да није тако страшно бити сам, а окрутни змај даљине довикнуо је  да ће ускоро прогутати и последњу морску миљу, и биће ту. И већ је ту…

Ови су зидови живи. Они дишу. Људи и њихове тајне остали су заувек утиснути у тим гомилама камења које мисле, разговарају, сећају се…“  (Одломак из драме „Марија и морнар“ Весне Парун)

Чега се ја сећам… Звона на цркви у мом малом месту. И моје баке како ме је водила на Литургију. И моје свечане хаљине за Васкрс.

Шта ми је остало у овом тужном, тешком дану. У ком сам тренутку   направила погрешан корак?

(Обраћа се ономе кога чека, иронично, пркосно, повређено, без воље и намере да истраје у чекању…) 

Трећа прича

Сизифова сенка – Марија

Да ли је сваки крај обележен неким новим почетком? Да ли је тај нови почетак тако близу? Да ли ће се ово путовање смрћу завршити? „Не, неће се то путовање отровом  завршити“, чујем како ми говори Бранко Миљковић.  А шта ако је мени додељен  за вечност Сизифов посао? И  шта  ако  ми није дато да  ишта  променим? Ко би рекао да је размишљање о смрти тако страшно. Нарочито размишљање о сопственој смрти! (И. Секулић, Мучење, одломак)

(Ове речи се говори уз гурање огромне лопте по сцени, асоцијација на бесмисленост, узалудност, враћање на почетак, немогућност човекову да промени живот, апсурд.)   

Четврта прича

Срна усплахирена – Јована

Волим Срну Аве Јустина. Када је говорим осећам мир. Човеку је потребна бистрина у глави и смирење у срцу. Тада може да расуђује.

„Срна сам. Али чиме? – Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени нише, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања…“

(Одломак из беседе „Срна у изгубљеном рају“ Јустина Поповића)

Добри Ава Јустин… Јована тихо пева Знаш ли ко те љуби силно…

Пета прича

Уметница –  Милица

Поново се будим. Готово сигурна да би ме моја игра могла спасити. И код Андрића аска побеђује вука, уметност надвисује живот и смрт, уметност је изван живота и смрти.

(Ово треба рећи док траје припрема за наступ, неколико пута се покушава изнова са првим корацима, не изводи се игра до краја.)

Да, и у животу и у литератури побеђују они који имају јаку веру и вољу. Ваљда је човек спреман за нешто велико, а „ничег великог не бива без  жртве“.

Себе не видим ни у измишљеном  ни  у реалном свету и  у томе је сва моја трагедија. Малодушност је грех. Малодушност је грех. Малодушност је грех. (Другачијом интонацијом) То знам, али ништа не радим да победим  то ужасно понижавајуће стање. То је као самосажаљење. Бедно и очајно.

Музика: Hashima

ВЕСТИ (Алдин): Поштовани гледаоци, имам част да ва представим нашу драгу гошћу – Лепу Анђу. Добро вече… Позвали смо Вас да нам кажете нешто о новом пројекту.

Лепа Анђа: Добро вече… (Смешка се, клембеси, увија, ништа не говори.) Мислим… да… како да кажем… То је, знате… Мислим оно.. И тако… (ха ха ха, хи хи хи)

Музика: Hashima

Шеста прича

Глумица – Сара

 Нећу да прихватим  ту страшну истину. Бежим од свих. Нису ми потребне речи које кажу да је то почетна фаза у којој медицина данас даје одличне резултате… Не верујем у резултате, у бољитак, а не могу да прихватим да ће ускоро бити све завршено и да ћу бити непокретно тело, непокретна мисао, прах, крај.

Бежите сви… Гушите ме…

(Речи говори уз агресивне покрете, показује бунт, кида са себе ствари, пада на под, покрива лице рукама, после неколико секунди устаје, као да се десило преокрет, лице је озарено и радосно,  наставља причу…)

Ова лица су моји пријатељи, они су моје друго Ја!  Имам моћ да се супротставим свима! Ха, ха, ха! Лепо је кад си тако далеко од суровог живота! Кад људима покажеш да си срећан иако си болестан и чемеран, лакше ти је јер избегаваш сажаљење, лицемерје. То је оно што уништава! Нећу да будем уништена! Псттт! Потребан ми је мир! Моје речи! Моја музика. Глас. Позориште. Мој свет!  Уживање у самоћи!

(Три певања – У певању је њена снага и она жели да покуша поново.)

Добро је да си отишао. Не бих знала да могу сама.

(Понаша се еуфорично, несређено, очајно, срећно; смирено у завршном делу.)

Јована: Ниси сама.

Девојке: Сама сам. Сама сам. Сама сам.

Јована: Ниси сама.

Музика: Hashima

ТРЕЋИ ДЕО

ВОДИТЕЉ: Драги гледаоци, ево нових вести. У главној улици – пас ујео човека. Поново поскупљење банана. У градовима је све више болесних и све мање живих. Ево лепе вести – пројекат: Оде култура који је наша Лепа Анђа урадила са цењеним министарствима, на светском фестивалу „Куд пукло да пукло“ – проглашен је пројектом године!Надамо се да ће се пројекат ускоро реализовати и да ће нам бити од користи.

И ево последње вести која је пристигла у нашу редакцију. Због популарних мера штедње, од следећег месеца укинуте су институције и установе, које нису од великог значаја. Дакле, биће укинуте школе, домови култура и културни центри, позоришта, галерије, библиотеке. Као мера побољшања предлаже се активније гладовање, глуварење по сплавовима и гледање серије „Ића“.

Музика Hashima

Прва прича

Уметница Милица

Сада сам само сенка. Више не постојим, јер су сви моји  снови  распршени. Још увек имам само нејасно осећање илузије да ће се негде тај пут отворити и да ћу у себи наћи снаге да до њега дођем. Ево, Боже, препуштам Ти се. Човек без Тебе је једна велика празнина и једно велико ништа. „Нека буде воља Твоја“.

(Ове речи се говоре тихим, смиреним тоном који показује  трачак наде и свесност  о неспремности  за „борбу“, последњу реченицу прате раширене руке)

Друга прича

Лице са портрета – Катарина

(Два лица, маске – радост и туга, говори у микрофон))

Данима посматрам оно што сам некада била ја.

Ничег више нема. (Ову реченицу говори док маже руж преко линија усана, не чује се јасно.)

Живот ми још може пружити мало светлости, мало осмеха, љубавних речи… И ништа више. Можда сам била превише захтевна, искључива, себична. Можда је требало да и ја нешто пружам животу и људима…

(Одлази од микрофона и спушта се на под, са пода говори следеће речи, кроз шапат.)

„Како да прогледам у овом мраку?

Да ли, Боже мој, знаш колико је бреме стида мога и колико боли чежња према Теби када је спутана кајањем?“ (Боже мој, одломак, В. З. Марковић)

(Ово се говори у лежећем положају, са погледом упртим у даљину, са сузом у грлу и у оку, у тренутку када човек сагледава читав свој промашени живот која је од себе самог крао. И кајање је присутно.)

Трећа прича

Нечекалица – Александра

(Ово се говори у страху, паници, очају, док изводи кате.)

Знам, знам, нема непријатеља. Никога овде нема. Само осећам како те страшне очи из мрака зуре у мене. Борићу се. Живот је борба. Не, нећете, гладне усне, да растргнете моје тело, нећу вам то дозволити! Бежите! Не подносим хладан додир тих руку!  Склоните се!  Не дам  да ме уништитите! Хоћу да живим!…

(благо, са сузама, чежњиво, споро, загледана у даљину):

Тек сада видим како је живот леп!

Тек сада, Боже!

Четврта  прича

Сизифова сенка

Не осећам више ноге. И дланови су ми излизани. И мисао је похабана. Да ли овако почиње људска несрећа?  Да ли су сви глуви за мој проблем? Да ли га ико може решити? Или сам ипак ЈА  та  која  треба да открије „да чуда постоје  само ако у њих верујеш“!

(Ое речи се говоре уз гурање лопте, са застајкивањем и умором, споро и отежано, завршна реченица показује наду, кретање се наставља и траје док трају и следеће две приче.)

Пета  прича

Глумица – Сара

Не, не. Не прихватам. Не, не… Немам снаге за реакцију, за реч, за покрет. Уништен је мој инат а једино сам се тиме могла бранити од свега. Данас ми ни инат не помаже. Гордост ме је понизила, самољубље ме поразило. „Боже, никада нисам била тако сама и уплашена! Тако далеко од себе, од Тебе у мени! “ (Боже мој, одломак, В. З. Марковић)

Немам снаге… Не… Не…

(Резигнирано, у статичном положају, без имало снаге, мотивације… док изговара завршну реченицу и понавља: НЕ, почиње музика.)

Монах Роман – Што спаваш, устани, душо моја!

(Бојан – Човек Срца,  и Јована долазе  на сцену. Јована је поред њега, радосна. Све девојке полако устају, као да се буде из тешког сна, на лицима им се види преображај душе. Алдин прилази Каћи, Јована је на средини сцене, испред свих девојака, оне  јој прилазе, ходајући, пузећи, бојажљиво, у дрхтају, споро… и све улазе у простор око Јоване. Анђела остаје са стране, седи, погнуте главе, на коленима.

Сви су на сцени у кругу, Јована је у средини, смеју се и причају…)

Шеста прича

Срна усплахирена – Јована

Знате ли шта сам нашла у једној књизи?

Девојке:

Шта?

Реци нам!

Нестрпљиви смо!

Мора да је нешто лепо и корисно!

Јована: Да, прочитаћу вам последњи запис великог руског писца Толстоја. Писац се тешко разболео и решио је да запише последње речи о смислу човековог живота. Заправо, да да одговор на питање: Шта је живот? И ево шта је записао, далеке 1908. године.

(гитара)

„Верујте да је љубав, само љубав, изнад свега; да је љубав сврха, суштина, добро нашег живота. Ради вашег добра, учините ово: сумњајте у тај спољњи живот, који вам се чини толико важним; схватите да – и не спомињући личне обмане, славу, богатство – све те измишљене уредбе друштвеног живота милиона и милиона људи, све су то – ништавне, јадне трице у поређењу са душом, коју спознајете у себи у кратком тренутку живота између рођења и смрти, и која вам неуморно, поставља своје захтеве. А то је да проживиш овај неодређено кратки тренутак живота онако како то од тебе тражи Онај који ти је дао живот.“

Светла се гасе. Чује се фон птица. Рефлектор осветљава Николу.

Никола: Живот је –  чудо.

Светло се гаси. Чује се како Никола куца у мраку. Фон  птица. Пали се светло. Глумци су на средини, у кругу и гледају у птице. Подижу руке ка птицама. После неколико секунди, светло и фон птица се гасе. Почиње музика Влатка Стефановског. Пали се светло. Глумци су у линији за поклон. Појединачан поклон и сви заједно, уз аплауз.

КРАЈ

 

ДРАМСКИ  СТУДИО  МЕДИЦИНСКЕ  ШКОЛЕ,  УЖИЦЕ

ПТИЦЕ У НЕДРИМА

Текст садржи цитате из дела Весне Парун, Аве Јустина, Исидоре Секулић, Б. Миљковића, Константина Симонова, Ф. М. Достојевског, Л. Н. Толстоја. Поред музичких ефеката и живе музике, у представи ће се чути и музика џез квартета Hashima, Влатка Стефановског и руског песника и монаха Романа Матјушкина.

Глумци:

Писац – Никола Марковић

Глумица – Сара Кнежевић

Лице са портрета – Катарина Радовић

Нечекалица – Александра Чарапић

Срна усплахирена – Јована Вукотић

Човек Срца – Бојан Димитријевић

Уметница – Милица Словић

Сизифова  сенка – Марија Обућина

Девојка, Лепа Анђа –  Анђела Љубичић

Спикер, Младић – Алдин Хoдовић

Музичка звезда –  Дамјан Ђуровић

Тим за сценарио, режију, техничке детаље израду и набавку реквизита: Валентина Златановић – Марковић, Гордана Рогић, Биљана Николић, Ивана Станаћев, Гина и Зорица (васпитачице из Полетарца), Предраг Костић Коле и глумци у представи.

Теби…

Од  трена када си крочио у овај храм, Ти си већ у сценској причи…

Од главног улаза до места које будеш одабрао у позоришној дворани, пратиће Те музика… На самом улазу поздравио Те је, прастарим ритмом оглашавања добрих вести, ученик Радоје… Када се нађеш у ходнику – замисли ренесансне дворане и величанствене прославе на дворовима  и на средини – глумце који забављају и подучавају… У тим улогама су ученици Душан и Радован. То је наше Дрво живота. Звуци фруле сада јасније допиру до тебе. Вековно струјање тонова и речи наших предака сустиже и нашу мисао. Да нам се само ум отвори, па да разумемо знак Божији! Драган Курузлија, пријатељ наше школе, води нас у те просторе прошлости и враћа обновљене у стварност. А тамо, испред само улаза у  поетски простор, без потребе решавања загонетке Сфинге, јер кад си овде – одговор знаш, поздравља Те звук виолине наше другарице из Музичке школе, Саре Матовић. То је наш додир са светом узвишене поезије…

И већ си ту…

Добро нам дошао, добри човече!  Овом времену су данас потребнији него икад – добри људи  благе нарави, праштање и љубав!  Хвала, у име такве Љубави!

                                 „Перформанс  у  Предворју“

            као саставни део поетско-сценске игре у три дела

                                         „Птице у недрима“

                 Драмског студија Медицинске школе, Ужице

Организациони одбор: IV5

Народно позориште, Ужице, 22. септембра 2015.

Почетак поетско-сценске игре: 20,00 часова

Цена улазнице: 120 динара

Сав приход намењен је Међуопштинској организацији савеза  слепих Србије у Ужицу.

Идеја ове поетско-сценске  игре у три дела  је да укаже на  питање човековог  трагања  за смислом живота. Отуђеност савременог човека, окруженог људима, од њега чини неосетљиво биће, без смисла, циља и лепоте. Пролазећи кроз тешке ситуације, човек понире дубоко у себе и проналази клицу вере, доброте и љубави. Кроз преображај душе, човек открива да је „љубав, само љубав, изнад свега; да је љубав сврха, суштина, добро нашег живота“.

Човек Срца, без иједне изговорене речи на сцени, крчећи пут до Срне усплахирене, и себе и нас ослобађа сваког сувишка, нагомиланог  смећа коме смо непрестано изложени, вољно и невољно.

Човек Срца је симбол чишћења од духовне пустоши и духовне прљавштине, суочавања са бесмислом и трагања за смислом. Звучи парадоксално, но само духовну пустош насељава коров свакојаког зла, мржње и пакости, те човек губи дар да сагледа стварни смисао свога трајања.

Човек Срца је свако од нас ко је спреман да крене у духовну обнову себе како би могао да препозна да је Живот леп.

„Човек само срцем добро види!“

                  Велика сцена  Народног позоришта Ужице, септембар, 2015.

 

Слово о „Птицама у недрима“

Представа „Птице у недрима“ је одговор на апсурд савремене уметности која принудно наглашава апатичност и безвољност, критикујући из позиције своје велике малограђанштине и снобовске пустоши, са нескривеним подсмехом  пакости, сваку људску тежњу ка лепоти. Ова поетско-сценска игра је одбрана Лепоте (Лепота ће спасити свет! – Достојевски) и устајање против зла сваколиког, у име Љубави! Савремена сцена је замишљена  као огољена, пуста, празна, са алузијом на духовно сиромаштво. И таква нам се нуди у савременом театру, пропагирајући слободу  простоте, вулгарности, заједљивости, изопачености. Но, ово време нуди и другачија решења. И ми смо одабрали да наш сценски  израз не буде забављачки, већ медитативни. Сцена, као и наши животи, пренатрпана је вишком свега. Човек савремене сцене је уморан, али не престаје да гаји гордост, малодушност, безвољност, мржњу. Постао је неосетљиво и разобличено биће склоно забораву. Заборав је опасно стање духа. Аутистичност за спољни свет је одраз таквог стања. Сваки од  ликова наше сцене, у симболичном трокружном кретању, осећа проблем, пролази кроз  муку,  кроз борбу и тиме стиче прилику да поправља и обнављава себе. Изложен је притиску времена, али  има слободу избора, чак и када је усамљен у својој идеји. Желели смо да пошаљемо поруку, уместо да констатујемо да је зло видљиво и да препричавамо  оно што  се дешава око нас.  Зато је наш Човек Срца симбол покретачке снаге љубави која треба да се умножава! Његов фењер у мрачном театру је симбол трагања за зрнцем чистоте.  Кад се верује у идеју добра и пут се отвара. И  њих двоје, Човек Срца и Усплахирена Срна, срећу се на путу Живота у име Љубави! Најјачи импулс који ће им пружити наду у поновно васкрсење човека, односно – успостављање свих покиданих веза са собом и спољним светом, јесте преображај – кајање као ослобађање од робовања неважном и понижавајућем, и праштање, као предуслов за доживљај истинске животне  радости. Када направимо ова два важна корака у свом животу, сви остали кораци доказ су да смо стекли право на Љубав и истинску  радост. То је једини смисао живота и главна порука многозначне и слојевите поетско-сценске игре „Птице у недрима“, коју смо брижљиво неговали у сваком свом доживљају, ван сцене и на сцени.  Зато је свако њено извођење непоновљиво и аутентично. Спољна разједињеност је наглашена и видљива као слика друштва и човека као усамљеника, али је лепота поетско-сценског израза Драмског студија у унутрашњим снажним везама међу члановима, што су људи од срца и осетили. 

Валентина Златановић – Марковић,               

руководилац Драмског студија

 

Септембар 2015.

Душан (говор после представе)

Поштована Драгана, хвала на овим речима. Ево, и ми из Драмског студија желимо кратко да се обратимо свима:

Поштована публико, драги пријатељи из Савеза, професори и ученици, радује нас чињеница да је представу погледало оволики број људи. Са друге стране, радује нас да се на хуманитарну акцију одговорило срцем. У најави је било да ће сав новац од продатих карата бити намењен  Савезу слепих. Од петка до данас трајала је продаја карата. То је кратко време чак  и да се огласимо. Но, и поред тога, руководећи се стиховима наше велике песникиње Десанке Максимовић – да лепе поводе и ситне радости треба објавити на велика звона, ми смо се потрудили. То је био наш начин чувања оне мрве љубави која ће се умножавати. Неке установе су најавиле да ће учествовати и новац уплатити на рачун Савеза. Уплате нису пристигле до  почетка представе и њихов новац није део ове суме коју сада званично предајемо председници Савеза, нашој Драгани. Скупљено је 33.ооо динара. (32.455,оо динара) (Уручење новца)

Овај аплауз, поштована публико, припада вама, јер да није било вас и вашег доброг дела, не бисмо успели  сами. Овако сложни дали смо велики допринос овој акцији.

„Само дела љубави остају!“

(Ученици глумци подижу платно са натписом  – Добри људи, хвала!)

.

Отписујем Вањи у понедељак, 28. септембра 2015, у 4.52 (и постављам прилог):