ОРЕОЛНЕ РЕЧИ
Веселинка Стојковић: „СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА / књиге, људи, језик“, 2015, Врање, Народни музеј, 358 стр.
У неким случајевима је најбоље
да ништа нисмо рекли и зaписали.
Но, пут није раван и када нам се чини да јесте.
Веселинка Стојковић
Неки људи заиста немају право на ћутање. Посебно људи, како проф Н. Чомски каже, широкога погледа, интелектуалци. Људи који у делима редова виде толико значаја колико у делима официра (спец. Милосав Петровић). Свако од њих на свој начин обогаћује, и расцветак, цветну ливаду живота као и маргарета и мандрагора, неке нарочито вредноване и неговане ботаничке баште. Без редова, нема војске нити официра, без расцветака нема мирисне ливаде нити цвркута птица.
Зато је вредна књига „Сусрети и памћења“, са поднасловом, „Kњиге, људи, језик“ Веселинке Стојковић. Тај југ, одакле нам ауторка говори, башта је Балкана коју заобилазе многи, у којој, како ћемо запазити, расту вредни запажања. И сама ауторка књиге помирљиво каже: „Стигла сам и из другога света, из света ђака и из света југа земље“. Тај осећај да смо из света југа, помало носимо сви ми мали ствараоци понегде значајних дела, макар нам то данас не признавали. Из те „затворености собом, књигом, средином“… пркосимо и показујемо да смо вредни запажања. Зар је то мало? Зар трeба заборавити мирисе шарених расцветака планинских ливадa? У мноштву птица, многе су певачице које нас оплемене звуком, бојом мелодије, ритмом. Жубор поточића на литици на коју само птице могу!… и никада довољно чистог ваздуха и несвакидашње књиге!
То је, и много тога још, нова књига Веселинке Стојковић, проф. српског језика и књижевности, романописца – „Анушка“, 2013, „Не идем никуда, Анушка“, 2013 такође, песника – „Маргарете“, 2003, „За твоју срећу“, песме за децу, 2004, „За твоју срећу / Портретна певанија“ / II допуњено издање, 2007, писца монографије – „Књига утисака / Етно кућа Борисава Станковића“, 2005, посланицe „Драга моја Антонина“, 2011.
Садржај „Сусрета и памћења“:
Уводне напомене
I Записи о рукописима и књигама
II Из биографија људи који су ме привукли својом посебношћу
III Рехабилитација после више од шездесет година (Голи оток) –
др Градимира и др Вере Ценић
IV Интeрвју који се није десио,
V Из говора села Ратаја код Врања – трагови (287–340)
Резиме / Summary / Zusammenfassung
Преглед личних имена
Др Јован Љ. Јањић, Нова књига Веселинке Стојковић 355
Белешка о аутору
Ауторка је, тежећи савршенству, тешко донела одлуку о штампању ове књиге. У Уводним напоменама каже да су јој неки текстови незаокругљени, разуђени… Управо у тим текстовима има певања птица, мириса расцветака, и, никада није касно да се то утврди. Данас или сутра, отварањем корица ове књиге учинили сте себи задовољство! Порасли сте за лепу реч, за мирис искрености, за прегалаштво ауторке, за далекометност њеног казивања… Утврдићете да њене птице певају нарочито.
I Записи о рукописима и књигама је богата књига читања. Тај први део „Сусрета и памћења“, аутора Веселинку Стојковић представља као врсног аналитичара књижевних дела, што прозних, што песничких остварења. Укупно је деветнаест есеја о стваралаштву Врањанаца и других аутора са чијим се делима сусретала током књижевних дружења in vivo, или електронским путем преко блогова, листова и часописа, о стваралаштву њених ученика и др. Топло, подстицајно о сваком ствараоцу, емпатично, бираним речима. Вредност дела на првом месту. Својим анализама, каже проф. др Јован Јањић у Рецензији, ауторка је „продрла у суштину”, открила њихов смисао. У тим есејима су изнети и лични утисци и ставови о књижевности као уметности, о стваралачком поступку и средствима уметника, о улози књижевних критичара и књижевне критике уопште, о стању наших села, обичаја, нашој изгубљености на Косову као „срцу србске државе и србског памћења” (В. С.). Богатство није само у бројности аутора које препоручује. Оно се крије у вредностима којима је ауторка придавала пажњу. Само ћу набројати имена стваралаца којима је поклонила своје време и пажњу, и понеки запис.
Валентина Златановић Марковић (Врање, 1970), проф. српског језика и књижевности и песникиња из Ужица. Рукописи „Ако смо некад знали да волимо”, 2007, поезија, „Звездани записи”, 2011, „Љубав – то си Ти“.
„Њена свеска песничка ми у томе часу беше и радост посебна, јер Валентина (…) била ми је ђак…“ А о другом рукопису каже: „Занимљиво је да се Валентина Златановић Марковић упустила у игру слова о делима познатих савремених стваралаца – Трејси Шевалије, Андреја Макина, Виде Огњеновић, Љиљане Хабјановић Ђуровић, али не са мање интересовања и за нове ствараоце из своје околине“.
„’Љубав – то си Ти’ – трећи је рукопис песникиње Валентине Златановић Марковић који имам у рукама. И овога пута и необичан и топао и бајковит и животни, лирски нежан и пријемчив, и питање и одговор и опет питање о смислу постојања, као што живот цео јесте, и у најсуштинскијем своме бићу.“
Па даље: „Записи срца и духа Валентине Златановић Марковић – у стиху и прози која прати стих – ‘Љубав – то си Ти’ – заокружена су поетска целина а отворена књига за писање и дописивање; као слика су свих годишњих доба колорита у топлим нијансама, као музика која нас осваја јер је и наша, као мисао и срце наше непрекидно управљено према висинама, према тајнама, према вечностима“.
Радмило Ристић (Сокобања, 1933), проф. немачког језика Медицинске школе и Гимназије у Крагујевцу, песник и преводилац, афористичар.
О збирци песма „Сан под Озреном” (2008), у Писму, ауторка Веселинка Стојковић пише: „Књига ме позва, и ја јој се одазвах колико ми доживљај читања и мисао и глас дана могаху да казују речи које ја записивах“. У уводном делу другог есеја – о рукопису „Пеглање вијуга 2”, 2009, о његовом аутору, каже: „Фотографски записничар времена. Награђиван и прогањан. И вољен“.
У трећем (рукопис, 2011): „Поетски записи ‘Јава од снова’ Радмила Ристића могу да обиђу целу планету, и цео свет. И да се опет врате на пут. Свуда као добри гости и добри домаћини. Као птице, као цвеће, као Сунце су, као Месечина, Дан, и Облак. Свакоме блиски, јасни, своји. Сажет су стваралачки израз, језички искрено чист, садржајем из самога језгра живота узет; из вечног језгровног титраја света, на језику из вечне језгровно-језичке жице.“ Затим: „Подигле су се куле и градови, и око нас и у нама, и на земљи и на небу, подижу се још и више, а све је како је било и како ће бити. И живот и апокалипса. (…) Људски је живот игра светлости и сенке, као дан и ноћ. Вечна чежња једно за другим: нити дан без ноћи може, нити ноћ без дана. Одужи ли се дан, сан тела нас мучи; буде ли и с ноћи тако, сан душе нам не дâ мира. Или обрнуто. Неуморна игра читав је живот: нада и жеља и чежња и вера и питање и сигуран час и очекивање: испочетка, и опет испочетка, и увек испочетка, као с читавим поретком што је“.
Миле Костић (Дубница, Врање, 1951). Рукопис „Месечева невеста“.
„Миле Костић уме да ниже причу…“
Љубиша Рајковић Кожељац (Кожељ, Књажевац, 1940), др књижевних наука, добитник Вукове награде 2006.
Пишући о књизи писама „Драги Љубиша” (2010), ауторка каже: „Затворих последњу страницу књиге ‘Драги Љубиша’. Прочитах роман о Љубиши Рајковићу – Дими српском, готово у једном даху, и духовно, радно, људски оснажена изађох из ње, књиге, ако се из овакве књиге и може изаћи… (…)
Књига ‘Драги Љубиша’ је импозантно наше упознавање са здравим духом нашег језичког неба и људи са исто тако здравим умом да се то небо сачува чисто и ведро, и за долазећа времена, и земља под њим“.
Зорица Сентић (Скопље, Југославија, 1955). Представила ју је као песника и изузетног хуманисту. Надахнуто поетски у прози, есеј о Зоричиним књигама, писању, Зорици као уметнику и хуманисти. О преписци, о дружењима, о личности. Сањар о сањару! Овако: „Верујем да ће доћи дан“, каже Веселинка Стојковић у једном од есеја, „за вредновање поезије (око 3 000 песама објављених и необјављених) и прозе Зорице Сентић. И зарад свих који су је волели“. У другом: „Љубав је поезија Зорице Сентић, бескрајни предели су њене песме; светлост и вечност. Вулкански, а нежно пева њена песма. Љубав је њена поезија“.
О рукопису „Приче-не-приче”, Веселинка Стојковић сведочи овако: „Чудесни звуци је носе, понесу и носе. Из неког дана, из неког сата, часка, из слуђености од све лепоте животне, и све чежње људске; из трагова од ње, лепоте, од жара, од снова. Од чежње, и чежње. Чудесна музика, чудесне речи је воде. Приче-не-приче. Ове, које сада записује. (…) Тастатура, слова су увек пред њом. Низови мелодија, низови речи, низови снова. Низови недохватних лепота. (…) Зорица је добар учитељ. Пола живота, и још пола живота нам је живот-тишина. Не боли увек. Кад је слушамо, не боли увек. Бол боли, и срећа боли, али ако их слушамо, ако их чујемо, ако их сазнамо, знаћемо њихову музику. А музика не боли. Музика је музика. Тишина је музика.
‘Слушај тишину – слушај и уживај у ономе што ти за живота није било дато – у тишини’ (Михаил Булгаков). (…) Све је у њеним ‘Причама-не-причама’. Сва музика живота“.
Попут Барта, Веселинка Стојковић не даје суд о вредностима књижевног стваралаштва Зорице Сентић. „Чему то?“ каже. „Видећеш Ти, Читаоче. Ти и знаш. С Тобом Зорица и пише. Само с Тобом. Теби прича, с Тобом разговара, Тебе пита, Теби каже, с Тобом себе допуњује. (…) Покушај, и видећеш: наћи ћеш што си тражио. Ако и ниси тражио, наћи ћеш. (…) Зорица је снага. (…) ‘Ако покушаш, успећеш, али, увек, увек, увек покушај. И веруј!’“
Др Јован Љ. Јањић (Ратаје, Врање, 1934). Објавио је тридесет књига из области историје књижевности (усмене, народне), из методике наставе српског језика, историје школства и етнологије… Пишући о његовом стваралаштву, Веселинка каже: „Неуморни прегалац у просвети и култури уопште…“
„Над књигама и рукописима из завичаја“, I –IV (2004–2014)
„То су књиге о књигама и рукописима из области историографије, језика, школства, уметничке усмене и писане поезије и прозе, о којима професор Јањић пише критички, вреднујући их и оцењујући њихов значај за нашу средину, за упознавање наше прошлости, наших корена, за очување нашег идентитета вековима грађеног на овим просторима. Ове књиге у садржају имају и низ питања из области језика, књижевности и методике наставе српског језика којима се аутор лично бавио. (…)
И тако редом у сва четири тома: иду низови разнородних књижевно-научних узимања и сагледавања, описивања, приказивања и вредновања у оквирима завичајним и општим, са подстицајем за још приступа, анализа и оцена.“
Стеван Милошевић (Врање, 1987). Збирка песама ,,Ловац на слова“, 2011.
О аутору каже: „Деси се да сретнете човека, и учини вам се да се знате дуго, врло дуго. (…) Са Стеваном се разговара, има нешто посебно и привлачно у њему што вас тера да га слушате, и разумете, а у разговору с њим и слушању њега, и нека своја филозофско-животна питања видите с друге стране, и будете му и подршка, Стевану“.
О песмама: „Можда је наредна слика портрет будућег учитеља, аутора ових песама – Стеванов, или је портрет његовог учитеља, или портрет свакога учитеља, и сигурно је, ми се задржавамо на њој, на слици, из многих разлога, пре свега због топлине, светлости ведре која је у њој, учитељско-ђачке светле заједнице, и укључујемо се у њу, заједницу:
Воли да се игра са свима,
Увек се са свима веселo шали –
Велики су за учитеља твоји кораци мали!
„Учитељ“
А када дете у учитељу види учитеља, када се радује свакоме часу, кораци ће му и порасти и расти, хитаће више и више у свет учења, знања, умења, у светлост која ће га више и више омамљивати, у животну радост“.
Србијанa Савић (Црвени Брег, Лесковац, 1955). Рукопис ,,Записи“, поезија.
„Поетски записи Србијане Савић су записи и наших посебних тренутака“, каже ауторка есеја.
Светозар Стојковић (Доње Бријање, Лесковац, 1937). Рукопис ,,Божја брада и друге приче“, 2012.
„Све су приче жива људска стварност. (…) Аутор савршено ваја своје ликове. (…)
Можда је Божја брада Лоцки одредила судбину, њена лепота и људска завист, завист богова, или што друго – село ће нагађати, неће бити сигурно шта је истина у целој причи, али ће прича о лепоти остати. Њеној, Лоцкиној лепоти, Градетовој, о лепоти њихове љубави и изненадног њеног краја. Наук девојкама и момцима. Прича о Божјој бради. (…)
Ваше приче осветљавају душу, и када се побуни…, написах у писамцу аутору. (…)
Липовачку улицу у Алексинцу прођох недавне године, с моста и према мосту, кад боравих у граду поводом славе песникâ у Центру за културу и уметност. Остаде и са ње једна прича. Понесох и корен расцветале црвено-беле петуније, дар младе жене из Центра. Она ће се сетити ако буде ово прочитала. Петунија је тога лета била леп украс у мојој башти.
Прођох и мост преко Пусте доњобријањске реке, задржавајући се на тргу на који силази с десне своје стране, остављајући за собом неколико махала и Планину иза њих. Ту где је застала Лоцка с Божјом брадом у рукама. Данас, на Ђурђевдан.
Можда ће и Граде, кад Божја брада стигне из Планине. Лоцка сигурно неће.
Виде (1921–1996) одавно нема, па неће ни она. Ни данас, када су се поред воде окупиле девојке и младе снаше Ђурђевданке.“
Паун Петронијевић (Рибашевина, Ужице, 1936 – Београд, 1962). Књига поезије „Крајњем свемиру журим“, 2012.
„Бејах у песмама првога дана, чим књигу добих (11. јун 2013). (…)
У коју год песму да се загледаш, не допиреш до њене дубине одмах, ни после, такве су им дубине. И сваки пут си према новоме дну, или висини, на чијем је крају светло, толико су велике. И увек задрхтиш, од силине сна и јаве, толико звоне. И заувек те вежу сноповима питања, и судбинском збиљом, толико је снаге у њима. И не знаш која је песма звезданија, и ниси сигуран је ли ти реч, и једна, рекла колико си могао да разумеш. (…)
Захватао је бунарском кофом песме Паун Петронијевић из своје природе нагло, хитро, одједном, и када није журио, из дна, казивао их времену, сунцу, земљи, води, птицама, јаблану, брези, житу, хлебу, селу, сељаку – песнику хлеба, небу, свемиру, прозорима – Њима! Себи, Њој, Нама, Малој Птици, Завичају, Дому, Језику Родном, Одласку Свом, Свему – као што је Све њему своје песме, па пошао, и отишао – Тамо – куда је журио, куда га је пут водио, одвео, однео. Сам Бог се побринуо за кишу, и засад се прихватио.“
Крсто Милошевић (Падине, Зубин Поток, 1949). Руковети песама у рукопису, ,,Икона у празној кући“, 2013.
„А слика пред саму сечу бадњака је савршена. Великозначна. Поглед у исток, ‘откуд дан се бели’, па ‘трипут смо се прекрстили’, па ‘са сечом почели’. Крсто Милошевић је понео и сву лепоту језика из свога села, који много не прича, али много говори. Све је једноставно и све је савршено у једноставности. Велико језичко богатство какво само и може да ствара ове слике и ове звукове који певају из песама Крста Милошевића. Само природа још тако уме да пева. И срећа. (…)
‘Икона у празној кући’ је у овом тренутку и правовремена опомена српском дому и српској држави која мора што пре на прави пут. Која мора своје ослонце да има у својој духовности, својој култури, својој књижевности, у свом језику и свом писму. У свом идентитету. На својој њиви. И у свом селу. Опомена сваком од нас. У корову да нам не ниче цвет и процветава узалуд. Опомена свима који би да похрле у свет ако могу и кад би могли. Није свет бели увек бели, није преко плота трава мириснија. И шта су блага земаљска ако душа плаче? (…)
‘Икона у празној кући’ је, свакако, и песма пропадајућих села уопште. Планета Земља их има у изобиљу, а без њих је благо без блага топле душе. Крсто Милошевић је од тог блага топле душе сачинио ову поетску високу причу. За нас.“
Славица Гароња (Београд, 1957). ,,Жене говоре“, 2013.
„Десет разговора (с поводом), десет јунакиња, десет снажних људских и стваралачких портрета, са једанаестим, проф. др Славице Гароње, који расте на позадини платна и уобличава се са њима у књигу. (…)
Књига проф. др Славице Гароње ‘Жене говоре’ остаће и као добра литература и трајан и жив документ епохе у којој је србски народ доживео многе несреће – од Балканских и Првог светског рата, Другог светског рата, логорских накнадних времена, до, нећемо погрешити, Трећег светског рата (на овом малом географском простору) пред сам крај миленијума (разарање Југославије 1991–1999) и нових геноцидних, бежанијских и логорских страдања – успевајући, као сваки пут у тешким периодима кроз векове, да очува свој дух и своју жилу трајања. Сви ови разговори, као целина, заокружена целина, репрезентативни су документ у основној својој линији, не само исечак, заиста, и с обзиром на данашњу планетску комуникацију, и глобалне историјске, друштвене и духовно-стваралачке климе једног столећа.
Књига се, од самог почетка, од корица до корица, а и оне су, корице, саме по себи књига – са фотографијама саговорница на полеђини и са насловном страном, живо раствара пред читаоцем. Опремљена је стручно пратећим садржајима, од ауторовог текста О књизи, Порекла разговора, до Прегледа имена и О аутору разговора. Вредело је добити овакву једну књигу. Намотала се од конца који се не прекида од века и света.“
У Писму: „Драга Славице,
‘Жене говоре’ је књига коју треба прочитати најмање два пута… (…)
Хвала Вам још једном на овом великом дару. На овом савршено грађеном књижевно-културно-научном мозаику“.
Небојша Милосављевић (Бор, 1970). Рукопис поезије ,,Срицања“, 2013.
„Збирка песама ‘Срицања’ младог песника Небојше Милосављевића издваја се новином у приступу општим мотивима певања, новином у стиху и форми целе песме, новином у крајњем исходу песме. Мозаична мотивска структура збирке – духовно-световног срицања, њена је посебност. Срж збирке је потреба за љубављу и разумевањем, али и љубав и разумевање за све што младу душу потреса и узвисује.
Песме одликује једноставност, али и дубина певања. Срицања су душе и духа младог човека, божанског у човеку, у којима се свако може препознати. Бег су ‘од учмалости’, пут према Вишем. Општег су карактера, и то је оно што ово певање чини и снажним и значајним. (…)
Верујем да ће песма Небојше Милосављевића наћи други део своје сврхе – пут до својих читалаца и правовредноватеља и своје место у српском певању.“
II Личности које је ауторка представила у другом делу књиге сијају, а са тога југа углавном, из тог другог света. Поменућу их, без намере да повредим остале, па и аутора ове књиге: Борисав Станковић, писац, др Јустин Поповић, духовник и философ, проф. др Вера Ценић, прим. др Градимир Ценић, проф. др Јован Љ. Јањић, прим. др Марина Ј. Јањић. Личности из света образовања, културе, књижевности, филозофије и религије, медицине – које су обележиле и обележавају 19, 20. и 21. век врањског краја. Веселинка Стојковић није представила само њихова дела, већ и њих као људине и ретке хуманисте којима се она и ми можемо само дивити. У избору дела и личности лежи вредност књиге. Наравно, у посвећености да се дела адекватно вреднују и истакну, да се ликови осветле ореолним речима које заслужују.
Чинила је то овако (у Писму): „Одавно нисам прочитала снажну, јасну, дубоку књигу, топлу… упркос злу времену“ које сведочи (када говори о роману „Иста прича” Вере Ценић), и наставља: „Високо душевним и народски топлим језиком написану и после хода кроз мрак људски“ (Голи оток). „НЕЖНИМ ДАМАРОМ СРЦА“. (Ореолни опис личности ауторке романа Вере Ценић).
Лик и дело преподобног Оца Врањског и Ћелијског Јустина Поповића, православног теолога, философа, професора, есејисте, песника, преводиоца, исповедника и исцелитаља из Врања (1894–1979) заузима централно место у овом поглављу књиге.
Отац Јустин Поповић (1894–1979) и писац Борисав Станковић (1876–1927) „рођени су у истом веку, у Врању, у два суседна сокака. Данас су то Баба-Златина и Јустина По-повића улице, једна изнад друге, тесне, какве су и биле у оно време, данас оптерећене новом градњом“. Веселинка Стојковић први пут се са Јустином среће у време студија књижевности, када је открила текст о Достојевском, који је Јустин писао у време Оксворда (1916–1919), као докторат, где је, износећи своју животну философију, критиковао западни хуманизам и антропоцентризам, због чега му комисија није одобрила звање. Он ће 1921. ипак докторирати, у Атини, на потпуно новој теми „Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања”, на грчком језику. Мало је оних који су толико топло говорили о оцу Јустину Поповићу. Рушење његове куће 1964, па борба Врањанаца да се она обнови 2004, пре свих проф. др Вере Ценић, остаће трајно забележена чињеница.
Личност која је својом посебношћу привукла ауторку „Сусрета и памћења“ је и примаријус др Градимир Ценић, чувени хирург из Врања (рођен у Сурдулици) коме је поводом 60-годишњице од Голог отока и због посвећености позиву и године судске рехабилитације посвећено посебно место у књизи, на чак једанаест страна: Храст који није могао бити оборен, који није оборио Голи оток, примаријус др Градимир Ценић добитник је:
Ордена рада са златним венцем,
Златне плакете Хируршке секције Српског лекарског друштва (два пута),
Седмосептембарског јавног признања града Врања, и тако даље, и тако даље – много награда и захвалница за посвећеност позиву хирурга.
Примаријусу др Марини Ј. Јањић, Веселинка Стојковић посвећује седам страница топлих речи, а повод је додела примаријата. То је једини лекар примаријус на Гинеколошко-акушерском одељењу у Врању. Примаријус др Марина Ј. Јањић аутор је осамнаест стручних радова. Активан је друштвени радник и члан је Српског лекарског друштва и Подружнице у Врању.
„Др Марину Јањић упознала сам пре десетак година. Ведру, радну, хитру. Озбиљну у својој струци, заинтересовану за науку, белетристику, хортикултуру, уређивање животног простора, за фотографију, за путовања. Уредила је и припремила за штампу и више књига. Аутор је књиге Библиографија радова др Јована Љ. Јањића и избор текстова о његовом стваралаштву.“
III Рехабилитација (Голи оток) проф. српског језика и књижевности др Вере Ценић и прим. хирурга др Градимира Ценића, посебан је део књиге, а у неком времену, будућем, завређује да буде посебна књига. Та прича показује снагу ауторке Веселинке Стојковић да личне емоције око поступка рехабилитације пригуши и оплемени вансеријским, несвакидашњим сведочењем. Бираним речима исказала је осећања како рехабилитаната, тако свих који су на било који начин помогли да се поступком рехабилитације истина о Голом отоку свестраније каже.
IV Интервју који се није десио је запис Веселинке Стојковић о односу према личности и делу проф. др Вере Ценић, њене професорке у Учитељској школи у Врању, примерног узора животног. Интервју… је и жеља да се о лику проф. др Вере Ценић зна много више него што се тренутно у интелектуалним круговима зна, шире од – на шта нас живoт нагони – информативног. Ограничења која је ауторка имала (скромност проф. др Вере Ценић, одбијање да се о њој говори и пише!) нагнала су је да нам на специфичан начин прикаже своју упорност, колебања, на крају – познавање лика и ДЕЛА своје професорке. Четрнаест сета питања које је у књизи дала, не говоре само о лику и делу проф. др Вере Ценић. Питања показују познавања поступка, познавања културе интервјуисања великих личности, показују личну стручну припремљеност аутора питања, показују све стрепње за исход сусрета са професорком Вером, коју је добро упознала! Колико значаја за вредности дела и лика проф. др Вере Ценић, толико имају значаја ова питања за све садашње и будуће студенте књижевности, учитељских факултета, да уче како се формулишу питања, како се тако значајан интервју припрема, поступно и опрезно, непретенциозно води, емпатично, са много такта и господских манира, са богатим пртљагом познавања како дела, тако и личности онога кога желимо да интервјуишемо. Ја сам научио доста. Хвала ауторки Веселинки што је на овај начин представила своја колебања и знања!
V Речник – Из говора села Ратаја код Врања – трагови –
Како Врању, књижевним ствараоцима и другим значајним личностима, одужила се Веселинка Стојковић и свом родном селу Ратају, бележећи говор његових мештана. Дијалекатски речник села Ратаја права је ризница знања како о Призренско-тимочком дијалекту, коме припада и говор мештана села Ратаја, тако и обичаја и контекста. Сам речник био би сувопарна наука без контекстних реченица, без познавања обичаја и културе те средине. Простро се речник на 61 страну па „блеска“ као роса из траве, „са ливаде у Доњем пољу, у рано јутро“…!
– Атърљúва мома – мешúна до зуби.
– Ашúк сам, поашúк сам од њега.
– Бáлдиса како никој.
– Батисáле ми се њиве (од кише) –
примери су каквим обилује овај, јединствен по много чему, речник.
„Овај се речник доживљује као ода завичају и његовом језичком богатству“ (проф. др Јањић), као драго камење у врбовој корпи. Блеште драгуљи, заслепљују лепотом, музиком… Разгаљују. И цела КЊИГА.
Ћефлúка, нема туј. ЛЪСКА.
На крају књиге ауторка нам даје Преглед личних имена на десет страница. То су цитирана имена, или имена која су на различите начине утицала на уобличавање текстова у књизи. Овај списак имена говори о богатом опусу литературе коју је ауторка Веселинка Стојковић консултовала, или се са њима сусретала на различите начине и различитим поводима.
Треба истаћи да су „Сусрети памћена“ значајно документована књига. Обогаћена је и фотоматеријалом. Могли би овој књизи да позавиде и много ученији и титулама овенчани аутори.
Веселинка Стојковић је по вокацији песникиња. „Сусрети и памћења“ одишу њеном песничком душом. Започињу и песмом „Врање“, и завршавају се песмом (на почетку дијалекатског речника) – трима песмама у дијалекту: „Срце чека“, „Срце боли“, „Срце ћути“.
Са страхом сам започео причу о овој необичној књизи, о „Сусретима и памћењима” и помало о њеној ауторки Веселинки Стојковић. Знам да је прича сиромашна, скромна. Недостајало ми је Веселинкиног знања, упорности, надахнућа. Како приказати нешто што је толико узорно, јединствено, што вас превазилази? Покушао сам. Уважио сам савет из ове јединствене књиге. Да ли сам успео да вам пренесем сопствено одушевљење садржајем и стилом ауторке Веселинке Стојковић, просудите сами. Овом причом тек сам по површини вредности коју књига има.
Септембра 2015.
Душан Ђорђевић Нишки