Poetizirani slučaj iz psihoterapijske prakse
U času kada sam je ugledao, sasvim krhkom i lomljivom, kakva je i sama bila izašavši iz taksija, času, sa kojeg se pružao hladan i tegoban pogled na čitav njen život, taman mi toliko znan koliko i konačna sudbina vasione, o kojem je prilazeći meni, potpunom strancu, očajnički verovala da će mi progovoriti onu reč, ili dve, možda ni toliko, ali sasvim dovoljno i zapravo tek koliko mora da bi ostatak života učinila podnošljivijim, i samo onoliko koliko sme, da tuđe živote ne bi učinila nepodnošljivim, u trenu dok mi je skupljajući poslednje atome snage da pozdravljanje učini pristojnim, beznadno predavala tanku ručicu kao da mi sudbinu stavlja na raspolaganje, meni se već po navici činilo da će u fotelju spram mene sesti još jedna uobražena folirantkinja i prekrstivši noge raspaliti patetičnu priču o raskućnom ocu alkoholičaru, skrušenoj mučenici majci i detinjstvu kojeg i ne želi da se seća…
– Možete li da podignete roletne i otvorite prozor…? Nedostaje mi vazduha – dolebdeo je do mojih ušiju vapaj…
„A-ha, u tom grmu leži zec“, zaključio sam navlačeći zavese preko prozora čija sam okna širom otvorio. Daleko negde, disao je spokojno i suvereno Jastrebac.
– No, koji problem želite da rešite?
– Spasite me, molim vas – izgovorila je podižući pogled iz ambisa u koji su uveliko već ponirale suze iz svelih, tamnih očiju. – Spasite me… Hoćete li me spasiti? – završila je upitno zagledana u mene, već sasvim očigledno na izmaku snaga…
Sat i nešto docnije odmicala je stazom kraj drvoreda lipa. Sa svakim narednim korakom, još tako teškim i sasvim nesigurnim, okretala je zebnjivo glavu unazad tražeći dugim pogledom onu krošnju kraj koje sam minut ranije zastao i izgovorio: „Odavde ćeš sama“, a potom dao reč da se neću pomeriti dok me ne izgubi iz vidokruga. Ona je odmicala a ja sam mahao rukom i hladnokrvno ignorišući uvrežene teorijske koncepte tražio onaj naivni, jednostavni i neposredni odgovor kada to zaista i zašto, u kom kobnom trenu zadrhtimo za čitav život? Šta to u dušu unese nemir, ustalasa je zauvek i odredi sve potonje staze kojima ćemo do svoga konca? Mahao sam sa čudnim osećajem ganuća i pitao se ima li ta mlada i prestrašena dušica snage da stigne kuda je krenula i zna li gde dalje i kako potom? Hoće li život koji se pred njom surovo i škrto prostire biti milosrdniji ili će poput snežne mećave nastaviti da je vitla bespoštedno od nemila do nedraga, uzdižući je ponekad do ostataka nade i stropoštavajući prečesto u taksi vozila iz kojih će hrliti meni, ili nekom drugom od koga će tražiti spasenje? I ima li zaista spasenja izvan Boga?
Vratio sam se u ordinaciju i zagledao se u osunčane proplanke Jastrepca. Tišina je dugo zasipala sebe samu žuboreći ispod lelujave zavese.
Stanimir Trifunović