Petar Đuza akademski slikar o zaštiti srpske baštine

 

MEDJUPRAVOSLAVNI KORPUS ZA KIM

Petar Đuza, akademski slikar o zaštiti srpske duhovne i kulturne baštine na KiM, Kosovu i UNESKU. Intenzivirati međunarodni međupravoslavni „korpus“

Šta bi se moglo uraditi: članice UN i UNESKA „pritiskati“  jakim kontrargumentima. Doći do uticajnih ljudi i ličnosti zapadne kulture. Do američkog Kongresa. Svetski uticajnim medijima, dostaviti na uvid monografiju „ognja“ Kancelarije za KiM „Kosovo i Metohija – Martovski pogrom 2004-2014“. Zainteresovati našu uticajnu internacionalnu „ikonu“ tenisa Novaka Đokovića.  Kucati i na ona vrata koja su gluva i slepa, kaže, između ostalog, Petar Đuza.

Akademski slikar mr Petar Đuza je profesor na Fakultetu umetnosi u Zvečanu, likovni kritičar i teoretičar umetnosti, ranije i novinar kulturne rubrike prištinskog „Jedinstva“, poznavalac prilika na Kosovu i Metohiji, rado se odazvao da za naš list govori o situaciji vezanoj za pokušaje Prištine da Kosovo uvede u UNESKO i da preimenuje srpske svetinje i kulturnu baštinu pod takozvano kosovsko spomeničko nasleđe.

U svom studijskom radu „Umetnost i velikoalbanska strategija ukazali ste da nas je naivno shvatanje umetnosti skupo koštalo. Kakav je naš odnos prema svetinjama na Kosovu i Metohiji?

Ostajem pri tvrdnjama iznetim u svom radu. Najnovija dešavanja to, na žalost, potvrđuju. Kosovo želi da uđe u UN zaobilaznim putem preko prijema u Unesko. Moralo se očekivati da, u ime nepriznatog Kosova, „sijamska bliznakinja“, Albanija podnese zahtev Unesku.

Pokazalo se da su, devedesetih, civilizacijske humanističke posebnosti kulture i umetnosti bile lako i jevtino zloupotrebljene, instrumentalizovane i stavljane u funkciju antisrpskih propaganndnih „ratnih bubnjeva“. Kulturna propaganda, kroz istoriju (posebno noviju) bila je najodaniji Zevsov “advokat“ ratničkih pokliča i „opunomoćni“ saučesnik ratnih poduhvata i otimačina tuđih teritorija. Što to ne prepoznajemo to je naš problem. Visoki Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Pećka Patrijaršija, Hram Hrista Spasa u Prištini – „trezori“ srpske istorije i svetske baštine mogu uskoro, nadglasavanjem u Uneskou, biti albanizovani.

Albanci imaju razrađenu poluvekovnu strategiju svojatanja i tihog asimilovanja ukupnog srpskog nasleđa, o čemu sam argumentovano pisao u pomenutoj studiji, ističe Đuza.

Plaćamo skupu cenu naivnosti

U istom radu, takođe, upozoravate da je umetnost zloupotrebljavana i politizovana više decenija unazad. Kakve je to posledice proizvelo?

Evo kakve! I sami vidimo posledice – uz međunarodnu asistenciju slepe moći i sile – gubljenjem etničkih teritorija i pokušajima prisvajanja srpskog kulturnog blaga. U tom smislu treba ozbiljno shvatiti albansku poruku da „Srbija ne može da spreči članstvo Kosova u Uneskou jer prilikom glasanja članice nemaju pravo veta“ (aluzija na nedavni ruski veto u UN ). Smatra se da bi to bila „najveća pobeda kosovske diplomatije“.

Naša politika je, decenijama unazad, verujući naivno da je kultura samo prazno tamburanje i razbibriga, bila neodgovorna, jednokratna. Reaguje kad je već saterana dotle da kapitulira. Sad plaćamo visoku cenu. Ova „gorka pilula“ zahteva temeljnu promenu: vođenje dugoročne osmišljene nacionalne kulturne politike.

Albanska strana aktivno lobira preko javnih ličnosti i u Americi, za ulazak Kosova u UNESKO. Šta bi naše institucije mogle da urade do Generalne skupštine UN novembra?

Odgovorite: ko nama smeta da imamo svoj kontralobi? Za mene je nelogično da neko ko nije član UN „preskakanjem“ postane član UNESKO-a. Ali, da se ne zavaravamo, svet je takav kakav jeste.  Šta bi se moglo uraditi: članice UN i Uneskoa „pritiskati“ jakim kontra- argumentima. Doći do uticajnih ljudi i ličnosti zapadne kulture. Do amričkog Kongresa. Svetski uticajnim medijima, dostaviti na uvid monografiju „ognja“ Kancelarije za KiM „Kosovo i Metohija – Martovski pogrom 2004-2014“.

Zainteresovati Novaka Đokovića, našu uticajnu internacionalnu „ikonu“ tenisa. Treba kucati na sva vrata. Najviše na ona koja su zatvorena, gluva i slepa. Uraditi sve da ovaj stravični anticivilizacijski događaj – genocid nad svetinjama srpskog naroda dospe do svih.

Genocid nad svetinjama predočiti svetu

Srpski manastiri na KiM (Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica i Crkva Bogorodica Ljeviška) su na listi spomenika u opasnosti od nestajanja u UNESKU, jedini u Evropi. Kakav je to argument za, eventualno, donošenje odluke u UN?

Prijem u Unesko ima dalekosežne brojne implikacije: političke i kulturne. No držimo li se ovih drugih, eventualni prijem Kosova u Unesko neće biti iznenađenje jer su oni uložili veliki  predujam-lobiranje košta. Ako budemo preglasani, prekršiće se i poništiti svi međunarodni sporazumi čiji smo potpisnik (1954. – Haška Konvencija o zaštiti kulturnih dobara u slučaju rata;  1970.- Konvencija o načinu zabrane i sprečavanju ilegalnog uvoza, izvoza i transfera kulturog nasleđa; 1972. – Koncvencija o zaštiti svetskog kulturnog nasleđa, kao i druge agende, Kumanovski sporazum 1244.). Biće to još jedan dokaz dvostrukih  standarda: pad kredibiliteta UN i Uneskoa. Albanizacija i otimačina će se legalizovati urgentnim licemerjem tzv. „međunarodne zajednice“ .

Kakvu ulogu može da odigra Vatikan u bici za naše hramove na Kosovu i Metohiji?

„Vatikan je najmanja država na svetu sa najvećim uticajem“ – tako kažu. I njima se treba obratiti za pomoć za zaštitu hrišćanskih spomenika.

Albanski đaci na Kosovu uče neku izvrnutu nauku po kojoj je i Miloš Obilić albanski junak, a srpske crkve i manastiri su  prema toj njihovoj „nauci“ takođe albanskog ako ne i ilirskog  porekla „ samo su ih Srbi silom oteli od Albanaca“?

Trebalo bi ponovo pročitati i aktelizovati, a možda i štampati, (prevesti na engleski i albanski) knjigu našeg akademika Dimitrija Bogdanovića „Razgovori o Kosovu“ (objavljenu daleke  1986. godine), koji je pre tri decenije sve predvideo. Ukazao na posledice albanskog falsifikovanja tuđe (srpske) istorije: „Priznati pravo drugome nije moguće po cenu odricanja od svog  elementarnog prava, pa ni razgovor o bilo kakvom i bilo kolikom odricanju od suverenosti srpskog naroda (…)“.

Vi ste u svojoj studiji postavili pitanje: Šta bi Francuzi radili da im neko preotme Notr Dam, Italijani Sikstinsku kapelu, Grcima Partenon?

Upotrebili bi, kao što se može naslutiti, nosače aviona i topove…

Albanci idu step-baj-step ka zatiranju identiteta Srba na Kosovu  i Metohiji?

Albanski uticajni moćnici, ne žaleći pare („ne pitam koliko košta!“) ulažu ozbiljne investicije u stogodišnji projekat „velike Albanije“. Nasuprot njima, na žalost, srpski bogati ljudi koji se bukvalno dave u dolarima i evrima, nezainteresovani su.  Ili su nedorasli da shvate širi kontekst posledica po srpski  nacionalni korpus. Šta se tu može.

UNESKO bi bio kompromitovan

Ako bi im prošao zahtev u UN, sledeći korak im je donošenje zakona po kome bi spomeničko nasleđe (tako su preimenovali srpke crkve i manastire) na KiM bilo u vlasništvu samoproglašene dražave Kosovo. U kakvoj bi se poziciji našlo srpsko duhovno i kulturno nasleđe u tom slučaju?

Unesko bi bio kompromitovan. Nacionalni gubitak nenadoknadiv. Svekoliko srpsko nasleđe na KiM bilo bi, zakulisno, međunarodnopravnim odlukama trajno  ekskomunicirano od našeg nacoionalnog identiteta i eksteritorijalizovano od Srbije. I to bi bila najša najskuplja cena i naš najveći poraz. I pokazatelj da nismo sposobni da štitimo svoj nacionlani kulturni korpus. Pročitamo li pažljivo akademika Dimitrija Bogdanovića, da se ne zavaravamo, takvi fasifikati nisu nemogući.

Da li su mediji u dovoljnoj meri i na pravi način uključeni u ovu bitku?

Naravno da nisu. Ako ih, uopšte, pored „farme“ i rijalitija, ova tema i nacionalne sudbine, interesuje.

Šta uraditi? Pre nego što stvar „legne“ pred Unesko, intezivirati međunarodni mrđupravoslavni „trasfer“. Naseliti, u velkikom broju pravoslavno sveštenstvo. Pozivati pravoslavno sveštenstvo i uključiti ih u višegodišnju službu u ugrožene svetinje. Značajno ojačati uticaj i snagu ruskim i grčkim sveštenstvom, sveštenicima iz dijaspora. Posebno sa američkim državljanstvom. Ovaj međunarodni faktor bi možda mogao biti  kontramera koja može biti u našu korist ako bude na vreme.

 

Autor: Slavica Djukić

Izvor: Jedinstvo