ČUDAN SAN
Kratka priča iz života
Stigla je zima. Snijeg zabijelio. Velika studen. Teška gusta magluština obavila selo, pa hladnoća steže i u kosti ulazi. Stoka ne izlazi iz štala, a ljudi se uvukli u kuće i prele oko vatre. Samo poneko na brzinu izleti da donese u kuću drva ili vode, ili ode u štalu da podmiri mal i pomuze kravicu.
Žene u kući predu i pletu, djeca se zabavljaju tucajući orahe i lješnjake, a muškarci kako koji. Neko sjedi, neko se izležava i drijema. Gdje ima društva, sjede, puše i naprđivaju, ili kako žene kažu, prelijevaju iz šupljeg u prazno, što znači da pričaju onako utaman o stvarima od kojih nikakve vajde nema, samo tako da im što prije vrijeme prođe.
Danas se opet zametnuo razgovor između Mitra i Đorđana. Najprije je Đorđan raspreo na dugo i široko, kako uveče slabo spava. Cijelu noć se vrti i prevrće, a nikako da ga san savlada. I tako to ide sve do pred zoru, kada padne u lagan polusan koji ga više namuči nego što odmori.
– Eto, kaže, taman oči sklopim, a već mi se jave neki čudni snovi, pa mi razne misli i slike kroz glavu prolaze. Nekad kao da mi cijeli život ispred očiju proleti. Sve što je nekad bilo i čega više nema, i nikad neće ni biti. Obuzmu me tužne misli i neka sjeta, i tako me učini jadnim i nesretnim da ti kazati ne mogu kako mi je.
– Nije to bolan samo kod tebe – uskoči Mitar – što je čo’ek stariji, sve teže spava, i sve ga teške i crne misli više more i savlađuju. Nego, manimo to, već da ja tebi ispričam šta sam ja sinoć sanj’o. Da pravo kažem, i prije mi se dešavalo da sanjam neke čudne ljude i prilike, velike šume, duboke vode, neke aveti i aždaje, pa onda kako letim k’o ’tica, i šta ti ja sve znam, ali sinoć sam sanj’o, nikog drugog već onog našeg Gvozdena, što nam je birvaktile pamet solio i narod u zadrugu utjeriv’o.
San je onako da kažem, budi Bog s nam’ baš blesav, ali ispričaću ga, da se malo nasmijete. A evo ’vako mi se to sve pričinilo: K’o sastali se ja i Gvozden pa pričamo. Kažem ja njemu kako sam kupio neke piliće u veterinarskoj stanici da zametnem novu sortu kokoški koje dobro nose i krupna jaja daju. I tako mi razvezli o tome, kad on meni odjednom, kako bi bilo dobro da ja njih upišem na kurs da nauče čitati. Falan, da ne budu nepismene. Slušam ja njega, čudim se i kažem:
– Ama jadan Gvozdene, šta je s tobom? Jesi li ti pri zdravoj pameti? Đe si bolan vidio da kokoši uče čitati?
– Znam ja da ti to ne možeš da shvatiš, ali je važno da ti kokoši budu pismene. Kada budu znale čitati, nabavi im knjige u kojima piše šta treba da jedu da postignu veću produktivnost – više jaja da dobiješ. Jer, nije svaki crv jednako hranljiv, a i svaka travka koju čopaju nije ista. A kada budu pismene to sve mogu iz knjige naučiti. Slušam ja njega, isčuđavam se i krstim lijevom preko desne, pa ga onda priupitah:
– Je li Boga ti Gvozdene, jel’ ti to mene zajebavaš ili ozbiljno misliš?
– Ozbiljno, ozbiljno, kada sam ja bio neozbiljan? – Odgovori on. – Sada smo na putu u dva-desetiprvi vijek i u Evropu, pa bez opšte pismenosti nema napretka.
Samo što on to izgovori, ja planuh, pa mu onako u brk saspem: – Kada ti meni soliš pamet, i kažeš da učim kokoši čitati, onda ti najprije odi onima tvojima u čaršiju, i reci da odmah opismene sve međede, pa kada i oni budu pismeni, valjda će jednom i moje muke prestati.
Tamo gdje ja posadim kukuruz i krompir, ja ću staviti tablu, pa ću napisati i ćirilicom i latinicom, da je to moja muka i moje vlasništvo, pa valjda onda neće moj trud i muku da ruju i uništavaju. Ali čim ja prozborih o međedima, Gvozden skoči kao da sam mu oca da prostiš, dirnuo, pa poče da prijeti:
– Vidim ja – kaže – koja si ti sorta. Međedi ti smetaju? A ti ne znaš kakav oni značaj imaju za privredu i razvoj? Ti ne znaš da su međedi devize, a devize su ti kao suvo zlato.
Devize, devize! Jebe se meni za devize. Meni je važno da mi svake godine onu moju njivicu ne satru, i dosta mi je Gvozdene tvojih savjeta i popovanja! – grunem ja pa za kolac da ga opaučim. Taman što to rekoh, kada mi se učini da me neko drma. Okrenem se i vidim žena me uhvatila za rame i sikće:
– Šta ti je blento? Šta galamiš u ovo doba? Kakav te Gvozden spop’o? Nema ovde ni kokoša ni međeda, osim ako tebe ne uračunam. Vidiš bolan da smo sami u kući, i da si u krevetu.
– Ajde ženo, pusti me na miru i nemoj mi na muku pristajati. Vidiš da sam nešto gadno sanj’o. Bolje dodaj mi malo šećera i vode. Grlo mi se osušilo, nešto me u prsima pritislo, a srce tuče kao ludo.
Kada sam popio vodu i malo se smirio, okrenem se, i vidim, jorgan spao sa mene, a rame ozeblo i sve utrnulo. K’o led ledeni. Jedva se nekako okrenem, povučem onaj jorgan i dobro se umotam. Poslije se z’grijem i zaspem. Do jutra, fala Bogu, nisam ništa sanj’o, ni Gvozdena, ni međede, ni kokoši. I tako sam dok nije svanulo došao sebi. – Tu Mitar završi svoju priču, uze šišu da povuče malo brlje i grlo pokvasi.
Slušajući Mitra svi su se slatko nasmijali, osim Đorđana koji je mirno na tronošcu sjedio, gledajući u prazno, kuckao polako onom svojom kvrgavom kevom i sam u sebi nešto prebirao. On je ustvari jedini znao na što je Mitar ciljao kad je zametnuo priču o Gvozdenu, i u jednom trenu mu je došlo da skoči i na sve odgovori kako misli da bi trebalo, ali ga razum savlada i umiri kada se sjeti svoje pokojne babe Stoje koja je često znala reći da nema ništa gore od pogana jezika, i da nije pametan onaj ko se odmah čim ga nešto bocne, uspali i razgalami, i uvijek hoće da sve bude onako kako on zamisli i kaže, već mudrost leži u onoga koji zna da ćuti, potiho konta i strpljivo „na duge staze“ čeka čas kada i najgrlatijem keru sam od sebe glas usahne. Tako se društvo rastade u miru, i svako ode svojim putem.
Branko Mićić