Веселинка Стојковић
Не може човек увек за својим жељама
Василије Терзић – Зима
А ипак: „Поздрав… Ни то, тек – да је добро…“ то је та алка која се закачињала између њега и живота, које није било, која је спала, за којом је бауљао, која га је осмишљавала и обесмишљавала откад ју је угледао у зраку сунца, њу, Евелину, зрак, то нешто било је и није га било.
Ни уз компјутер, ни уз књигу код куће, у библиотеци, ни међу својима овде, ни на уличној вртешци у широкоме кругу, ни у кафетерији у коју је најрадије свраћао, ни у клубу уметника у који већ прилично времена свраћа – где се сретао са људима из целога света, са некима се и зближио, и млађима и старијима – нигде није налазио то нешто данима – а у њему се витлало, данас се и затворио у своју собу, у свој рај за муку и радост – а дохватио би га, стегао, не би га испустио, у песницу би га завио, не би му дозволио ни часак, часак… то нешто што би га закачило за живот из кога је исклизнуо, исклизавао, био стешњен, стешњен. Забрављен.
А светлости напољу било је много. Снежне, небеске. Ударала га је у очи, чело, збуњивала га, несвесног ње. Пресамићен према њој, преко компјутера и стола загледан у зимски живот кроз прозор у обневиделости, затутњао је собом из дна одједном, па се стресао, примирио, угасио. Време му је стало, он.
Да је удахне, да не пропадне, да се не угуши, морао је да устане и отвори прозор. Та белина зиме и дана је забубњала, устрачала, пахуљаста, провидљива, врела, жива, као ватра, као исток, као зора, као дан, као сан… Морао је да устане, да је удахне, узме, да се не угуши, па, превивши се преко прозора, као да је у руке из дубоког извора дан узимао, да не нестане…
„Не може човек увек за својим жељама.“
„Не може, али ни да их не послуша увек.“
„Изабира, тражи, налази или не налази кључ. Осврне се, стане. Усправи се, осврне. Погледа. Загледа се, види. Увиди. Човек је из жеља. Само искачу. Треба их и зауставити. Ја сам зауставила пут у моју Пољску, али ће доћи и тај час. Понеки час и дође. Који мора“, као да се самој себи обраћала, толико се занела.
„Који мора… И мој се пут зауставио… Евелина.“
„Доћи ће час, није му било време.“
„Кад се нађе, десиће се.“
„Не може се живот планирати, Алекса. А морамо и са плановима пред њега.“
Недопијена кафа остала је за њима. Младић који их је послужио кафом, отворио им је врата.
Одлазила је, узлазила уз степениште. У својој преводилачкој соби већ је била кад се Алекса осврнуо по такси који га је чекао.
Сада је, доле, дубоко под прозором, промицао један такси-ауто.
„Њујорк је у сваком тренутку живо жив, Алекса. Понекад му се треба и одупрети.“
„Можда, Евелина.“
„И усамљен.“
„И усамљен…“
В. Стојковић, „Не идем никуда, Анушка“, 2013. Одломак.